0
Asmir Kolašinac, legendarni atletičar i učesnik čak četiri izdanja Olimpijskih igara u bacanju kugle, gostovao je u redakciji Nova.rs, gde je otkrio dosad nepoznate detalje iz Pekinga 2008, Londona 2012, Rio de Žaneira 2016. i Tokija 2020. godine.
„Uvek sam verovao u sebe, i iako možda jeste izlizana fraza koju koristi svako ko počne da se bavi nečim, ja jesam zaista verovao u sebe. To je bitno da spomene, da moja disciplina nije toliko zahtevna. Jeste ako koristiš sve moguće resurse za najbolje rezultate, ali zaista nisu potrebna velika ulaganja za taj neki minimum. Potrebne su bacačke patike, izbetoniran čak ni krug, može i ploča, i to je to za trening. I teretana može da se improvizuje, ja sam recimo topio olovo i pravio tegove, za benč i čučnjeve sam koristio tegove koje sam pravio od betonskih ploča i šipki, bušio rupe hilti bušilicom… Sa tom improvizacijom nije potrebno mnogo ulaganja, ali ja recimo nikada nisam imao volje kao tada. Verovao sam u sebe da ću se jednog dana pojaviti na Olimpijskim igrama. Odlazak na Igre mi je bio san, samo da imam tu opremu sa olimpijskim krugovima“, rekao je Kolašinac.
Potom je otkrio i kako je uopšte dospeo na OI:
„Takmičenje je bilo u Crnoj Gori, jedan miting samo za bacače kugle, u Draževini, bio sam drugoplasirani. Već u drugoj seriji sam prebaico normu, i ta sreća… Sećam se da sam skočio, pa ne znam da li bi skakači udalj skočili toliko. Jao, ideš na Olimpijske igre… Cela ta sezona mi je bila i emotivna, i srećna, i stresna zbog konkurencije. Bila su tada četiri kandidata, Luka Rujević, Milan Jotanović, Dragan Perić i ja. Na kraju sam pobedio i otišao na Olimpijske igre. Tu je sad bio drugi problem, pošto moj trener nije išao sa mnom, jer su u Olimpijskom komitetu odlučili da ga ne pošalju. A meni je sve to bilo neverovatno, prvo veliko takmičenje pa ono najveće, još prvi interkontinentalni let, bio sam fasciniran svime. Sve to je uticalo, samo to otvaranje, dešavanja, pa i nije bilo očekivano da napravim neki veći rezultat. Tada sam rekao sebi „samo baci preko 19 metara, nemoj da se obrukaš“, i prebacio sam to, bio sam 33. od 44 takmičara. Sećam se, Ivana Španović, Tatjana Jelača i ja smo bili najmlađi. Ne stidim se toga, tamo sam probio led, na sledećim Igrama sam bio veoma blizu medalje. U Londonu mi je falilo 30 centimetara“, otkrio je Kolašinac za Nova.rs.
Četiri godine nakon Pekigna usledio je London i propuštena šansa da osvoji medalju:
„Moram da priznam da nisam očekivao da ću biti tako blizu medalje u Londonu, tu je možda greška i mene i mog tima. Zadovoljio sam se osvajanjem bronzane medalje u Helsinkiju, nekako nisam bio gladan, a trebalo je da budem. U sportu mora čovek da bude malo egomanijak, da poštuješ druge ali ne rezultatski, da govoriš sebi da ćeš pobediti. To nisam radio. Meni recimo u Londonu nije odgovaralo to što su kvalifikacije i finale bili istog dana.
Ujutru oko 10 sati su bile kvalifikacije, što znači ustaneš u pet, doručkuješ, kreneš od Olimpijskog sela ka stadionu… Imao sam sreće što mi je bio dovoljan jedan hitac za finale. Spakovao se, putovao nazad do sela, odmorio malo, ručao, vratio se na stadion. I kao da više od toga nisam želeo. Bio mi je potreban jedan inspirativan hitac da uzmem medalju. Da sam recimo bio šampion Evrope ranije, imao bih samopouzdanja za medajlu. Nisam veorovao u sebe. Ali, sve u Londonu je proizvelo lančanu reakciju, pa sam 2013. godine lako osvojio titulu prvaka Evrope.“
Ipak, u Londonu je postao svestan koliko su Olimpijske igre zapravo veliki događaj:
„Tada sam recimo video koliko je to veliko, tu su bili u Olimpijskom selu svi sportisti, pa Kobi Brajant, Lebron Džejms, ovamo Leo Mesi, Ronaldinjo… Imam recimo sliku sa Ronaldinjom, ostali su bili okruženi obezbeđenjem i to.“
No, od svih zvezda, najveći utisak je ostavio Novak Đoković, četiri godine kasnije, u RIo de Žaneiru:
„U Riju sam sreo i Novaka Đokovića kad sam doputovao, i to nakon što je ispao u prvom kolu. Malo pre toga na Evropskom prvenstvu u Amsterdamu sam izgubio medalju, jer sam patikom zakačio slučajno drvo ispred, i ispalo da sam prestupio. Samo sam projurio pored novinara, nisam davao izjave, ništa, jer nisam uzeo evorpsku medalju. Novak izgubi u prvom kolu Igara, priđe mi posle toga, pita me kako sam, kako sam putovao, kad je takmičenje. Eto koliko je veliki, prosto je prihvatio to tako kako je, a ja nisam mogao da se sastavim jer sam napravio tu grešku.“
Ali, nije to jedina stvar koja je bila vredna pomena u Riju:
„Ja sam otišao tamo neke dve nedelje ranije kako bih se aklimatizovao, pripremio… To se ispostavilo kao greška, jer je hrana bila veoma loša, organizacija bila loša… Od naše zgrade do improvizovane autobuske stanice išli smo po 20 minuta pešaka, i nismo imali prevoz, što baš ume da umori. Nije bilo prevoza unutar sela. Hrana je bila užasna do pred sam početak turnira, pa je ta želja da budem pripremljen što bolje izazvala kontraefekat. Tada sam bio 13. A pamtim recimo da su nas, dok smo putovali ka stadionu, vojska pravila i čuvala, ispred nas je išlo jedno vozilo, iza nas drugo sa onim velikm mitraljezom, jer smo prolazili pored favela. I imao sam dozu straha, šta će da bude ako nas napadnu? To mi je ostalo u najvećem sećanju“, istakao je on.
