0
Kada se spomene američki fudbal, reakcije uglavnom idu od začuđenosti do zbunjenosti i pitanja "zašto baš taj, američki"? Mada nam je Ivan Nedeljković, trener beogradskih SBB Vukova, rekao da se sa takvim pitanjem nije susreo bar 15 godina, činjenica je da je ovaj sport, uprkos velikim uspesima koje klubovi i reprezentacija postižu, na nivou amaterskog, bar kada je stanje u finansijama i podrška tog tipa u pitanju. Sve ostalo bi moglo da se nosi i sa samim NFL-om.
PROČITAJTE JOŠ...
Najbolji primer je upravo ekipa „čopora sa Ade“, koja je 2015. godine igrala finale Lige šampiona. Ipak, uprkos tome što su se borili za naslov najboljeg tima u Evropi, umesto priznanja i podrške, ovu, ali i ostale timove koji se bave američkim fudbalom, gotovo svi su zaboravili, pa je usledio izuzetno tmuran period po ovaj sport u prethodnih pola decenije.
Iz tog razloga smo odlučili da sa Nedeljkovićem porazgovaramo o američkom fudbalu u Srbiji, NFL-u, šansama da se neki domaći igrač nađe u ovoj ligi…
Pet godina je prošlo od kako su Vukovi igrali finale Lige šampiona. Tada ste bili maltene na margini, da li je sada situacija bar malo bolja?
„Još uvek smo mahom prepušteni sami sebi. Uglavnom se sve svodi na lične kontakte, snošenje troškova, putovanja… Sve utakmice organizujemo tako što iznajmljujemo teren, nemamo svoj stadion. Zašto je tako išlo, ne znam… Ono što znam jeste da nas je taj uspeh pomalo uljuljkao. Došli smo u situaciju da momci prestaju da igraju jer američki fudbal u Srbiji nije sport od kog se živi. Onog momenta kada se neko zaposli, oženi, dobije dete, uglavnom prestaje da igra. Ako nemaš omladinsku školu i igrače koji će zameniti te momke koji odlaze, nailaziš na problem.“
Kakvo je stanje u reprezentaciji?
„Reprezentacija nam je poznata i priznata širom sveta. Svi znaju za srpsku školu američkog fudbala. I dalje je to na amaterskom nivou, niko ne živi od toga, postoji i sad entuzijazam, ali ne kao u periodu od 2003. do 2010. godine. Sada on traje par meseci, nakon toga sledi preispitivanje. To je danas prepreka. Mi danas recimo imamo situaciju gde svi znaju za Vukove, ali je samo deset posto tih ljudi bilo na nekoj utakmici.“
Hajde da se vratimo na taj period, 2003. godinu i početke. Šta je tada postojalo, a čega danas nema među ljudima koji su danas uključeni u američki fudbal?
„Ja sam u sve ovo ušao 2003. godine, i ako bih morao da sve tada opišem jednom rečju, ona bi bila – entuzijazam. Želeli su svi da urade nešto, da pokrenu novi sport. I svi su bili u toj ideji, iako je i tada svako želeo da bude šampion, osvaja titule… Kako je vreme prolazilo, dizali smo rezultate, recimo 2007. smo mi, Vukovi, dobili Volvse iz Budimpešte, u okviru Lige istočne Evrope. I tada se prvi put čulo za američki fudbal u Srbiji, i uglavnom se pobeđivalo. Tada su u sport ušli i ljudi koje nije vodio taj entuzijazam. I to je OK, nekada i on mora da splasne, ali i sada je problem što ne postoji plan na duže. Sve je na godinu dana. Teško je planirati na duže, niko nema svoj teren, čak ni reprezentacija. Sad ulazimo u fazu u kojoj je glavni cilj pronaći ljude koji žele da pomognu jer vole ovaj sport. Sport ne može da živi bez sponzora.“
Rekao si da je srpska škola američkog fudbala cenjena. Da li postoji možda neko koga bismo uskoro mogli da gledamo i na najvišem mogućem nivou, u NFL-u?
„Ilija Krajnović, momak koji igra ofanzivnu liniju, ofanzivnog tekla, a koji je, nakon jedne juniorske sezone, dobio ponudu ING akademije gde je bio na „izlogu“ koledžima. Tamo ga je primetio i pozvao Boston, koji igra u prvoj NCAA diviziji. On ima šansu da bude draftovan za tri godine. Generalno, američki treneri koji su radili u Srbiji ili predavali na trenerskim klinikama su bili iznenađeni kvalitetom američkog fudbala u Srbiji, uprkos svemu. Ima dosta i do igrača iz SAD, koji dižu kvalitet treninga, pre svega, gde mladi igrači uče od njih.“
O-Line U just got better (and bigger).@ilija_krajnovic ?#GetIn21 pic.twitter.com/Pbvc4N48GW
— BC Football (@BCFootball) December 16, 2020
Krajinović je linijaš, i mogao bi da svoje mesto na draftu obezbedi zahvaljujući ogromnoj snazi, ali da li će se nekada otvoriti mesto i za nekoga, recimo, na poziciji kvoterbeka, ili direktno iz domaće lige?
„Verujem, pre svega jer mi u Vukovima radimo na tome, ali ima još faktora. Pre svega zbog života u Srbiji, koji nije poput američkog sistema. Tamo sa fudbalom krenu u osnovnoj školi, pa igraju ozbiljnije u srednjoj, rangiraju ih, i na osnovu tog ranga dobiju poziv univerziteta. Ako si dobar, NFL te zove na draft. Postoji sistem. Jeste teže, ali nije nemoguće doći do tog nivoa. Imamo slučajeve momaka iz Nemačke koji su draftovani, bez dana koledža, direktno iz nemačke lige.“
Kada smo kod NFL-a, kako komentarišeš tekuću sezonu, i šta misliš, ko bi mogao do kraja?
„Odlična sezona, stvarno! Nije bilo balona kao u NBA jer nije moguće, svaka ekipa ima bar po 100 ljudi uključenih u rad, što znači da bi trebalo izolovati 3.200 ljudi… Ovo je bilo korektno rešenje. Imali smo situaciju da je za Denver kvoterbeka igrao dečko koji je tu poziciju igrao poslednji put na prvoj godini koledža, jer su ostali bili u karantinu. Nestvarna situacija. Sada je bukvalno glavni cilj privesti sezonu kraju. Mada ima sjajnih rezultata, poteza… Recimo, Frenk Gor je ušao u ‘klub 16.000’, treći je svih vremena, Džastin Herbert je oborio rekord rukija po broju bačenih pasova za tačdaun… Iako bi mogao da izvučem neke teorije o tome kako bi neko mogao da napravi senzaciju, verujem da će Kanzas Siti Čifsi osvojiti Superbol.“
Vratimo se na domaće okvire. Šta se dešava u prvenstvu Srbije, kako je izgledalo takmičenje tokom pandemije?
„Bilo je dosta mučno, ali smo uspeli da izguramo sezonu. Nakon nekoliko dana većanja doneli smo odluku da je najbolje da bude igrano ‘7 na 7’, bez kontakta, samo napad, bez ofanzivne i defanzivne linije. Nema kontakta, nema obaranja, samo napad kroz vazduh, dodavanjem. Isti je ‘plejbuk’, jedina razlika je što se nije igralo ’11 na 11′. Svaki trening je organizovan uz merenje temperature, kontrole ko je tu, ko nije tu, zašto nije tu… Bilo je izazovno, sezona je bila skraćena, trajala je mesec i po dana umesto četiri. Igrali smo svake nedelje, bez treninga maltene, ali je ipak odigrano. Želja svih je bila da igramo, jer propuštena godina je lošija od bilo kakvog igranja. Bilo je zabavno, dinamično, uz dosta poena… Izvukli smo maksimum iz situacije“.
Sledeće pitanje se samo nameće, s obzirom na status samog sporta i činjenicu da igrači igraju iz ljubavi, amaterski. Da li je bio prisutan strah kod onih koji su se takmičili?
„Ne da sam ja primetio. Mi smo razgovarali preko Zoom-a pred početak sezone, i svima je rečeno da, ukoliko se neko ne oseća komforno, to bi trebalo da kaže. Nećemo bilo koga pritiskati. To su mladi ljudi, puni života, fokusirani na dobre stvari, i iskreno, imali smo samo tri pozitivna slučaja, i to kod momaka koji nisu dolazili po mesec dana na treninge. To su igrači iz ofanzivne ili defanzivne linije, tako da nisu ni bili u planu da igraju.“
Spomenuo si da velikog udela u razvoju domaćih igrača imaju momci koji dođu iz SAD. Ove sezone njih nije bilo?
„Čim smo čuli da postoji mogućnost zatvaranja, poslali smo ih na avion, nedelju dana pre nego što su obustavljeni letovi. Prosto, bolje je biti u svojoj zemlji, gde poznaješ sve, sistem…“
Za kraj, da li postoji nešto pozitivno što bi mogao da izdvojiš?
„Ovu ligu ‘7 na 7’ smo igrali bez stranaca, što je bilo dobro jer smo izvukli maksimum iz domaćih igrača. Pogotovo na mestu kvoterbeka, što uglavnom igraju Amerikanci. To je dobro za reprezentaciju. Naredna sezona će krenuti malo kasnije, ali je ideja da se sve vrati na staro, uz strance. Što se Vukova tiče, imali smo dve, tri godine kada nismo uspevali da osvojimo titulu, pa smo se fokusirali pre par godina na omladinsku školu. To ne daje rezultate odmah, pa smo čekali malo, ali je vreme za pobede došlo. Mi smo 2020. sa ubedljivo najmlađim timom, u proseku nešto starijom od 20 godina, uspeli da osvojimo ligu. Verujem u momke, znam koliko rade, koliko su posvećeni i koliko ceo trenerski štab radi na ideji da vratimo Vukove na mesto koje zaslužuju.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
