2
Država (ni)je rekla svoje. Dozvolila je da se sport, onaj vrhunski, vrati na terene.
Fudbal se uveliko kotrlja na stadionima. I većina naših najboljih košarkaških klubova ušla je u sale, počela priprememe. Napravljeni su rasporedi za predstojeću sezonu…
Ali, šta se zapravo događa sa ostalima, onima koji nemaju sopstvene sale, već koriste školske?
PROČITAJTE JOŠ
A takvih je ogromna većina, ne samo u košarci, već i u ostalim dvoranskim sportovima poput odbojke i rukometa. I nisu u pitanju samo seniorski timovi, već juniorski, kadetski, pionirski, u obe konkurencije, muškoj i ženskoj.
Za sada niko nema odgovora, ni sami klubovi, ni matični savezi. Problem je daleko od malog, jer ogromnom broju dece svih uzrasta, ukoliko se ne napravi konkretan plan na koji način mogu da uđu u sale, osim u đačkoj uniformi, preti da kišne i snežne dane ne vidi sport, osim na ekranima.
A plan ne mogu samostalno da prave savezi, još manje klubovi, već država, odnosno ministarstva sporta i prosvete. Treba videti da li je zbog svih mera moguće i na koji način da klubovi, odnosno deca, uđu u školske sale koje su bile i trebalo bi da ostanu zlatni rudnik našeg sporta.
Malo koja, ili gotovo nijedna srpska sportska ikona, nije prve korake napravila u „Beogradskoj areni“, „Pioniru“, „Spensu“, „Čairu“… nego u salama „pored“ školske klupe.
Da, jeste, situcija je izuzetno komplikovana. Nije lako stotinama hijada klinaca širom Srbije obezbediti uslove za sigurne treninge i utakmice, ali što se pre krene u konkretno rešavanje problema, pre će se deca vratiti na igrališta.
I što je najvažnije, bar na sat, dva odvojiti od ekrana, koji su se, ma kog kvaliteta bili (LCD, LED, OLED, QLED), pokazali kao jedan od izuzetno otežavajućih faktora u današnjem razvoju dece.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
