Podeli:
Vanja Grbić
Foto: Pedja Milosavljevic / Starsport

U miru, van centra pažnje javnosti, daleko od prestonice ophrvane jednim zdravstvenim i gomilom društvenih virusa, Vladimir Vanja Grbić već nedeljama radi u svom odbojkaškom kampu u Sokobanji. Možda će neki od polaznika postati vrhunski sportisti, ali legendarni odbojkaš kaže za Nova.rs da je misija kampa da ta deca u budućem vremenu postanu vrhunske ličnosti.

Šampioni, i ne nužno na terenu, već u životu kako bi jednog dana ova zemlja dobila neko bolje, humanije, normalnije, duhovnije i civilizovanije društvo.

PROČITAJTE JOŠ

Takvo danas nije, nažalost, ali je i ono produkt okolnosti, godina koje su pojele raznorazne pojave, stvorene iz ovih ili onih, subjektivnih ili objektivnih razloga.

Grbiću je sa rada u kampu pre nekoliko dana pažnju skrenula izjava njegovog sportskog kolege Danila Ikodinovića, koji je osetio potrebu da prizna svoje greške, kako bi mirno mogao da krene napred.

Na Ikodinoviću primedbu samom sebi da je pogrešio što je podršao nosioca sve vlasti u ovoj zemlji na ranije održanim izborima u Beogradu, Grbić je reagovao i ukazao na to kako šampioni treba da se ponašaju u aktuelnom društvu, ali i uopšte.

“Svetski prvak ne može i ne sme da podrži bilo koga jer je on ginuo za ceo svoj narod. Go*na razbijaju narod da njime upravljaju. Veličine ga vode primerom”, napisao je Grbić.

Kako bi sprečio bilo kakvo dvosmišlje, pojasnio je da taj komentar nije negativan.

“Samo ne smemo da dozvolimo da izgubimo sebe. Nikad. Zbog svih onih koji nas gledaju”, istakao je Grbić.

Vanja Grbić
Foto: EPA/FRANCK ROBICHON

Njegov mir u radu smo poremetili i mi, pozivom sa željom da čujemo i prenesemo kako razmišlja jedan šampion i kako taj način razmišljanja pokušava da prenese generacijama koje dolaze jer – sve polazi iz detinjstva.

“Suštinski, formiranje ličnosti počinje u tada i to je zaključak na osnovu onoga što su teoretska saznanja i moje praktično iskustvo, ono što sam prošao sa decom na terenima od 2010. godine, do sada punih deset godina, kroz odbojku na pesku, usavršavanje na fakultetu i ono što sada radim na kampu. Na osnovu 2.000 testiranih klinaca i nešto više testiranih na pokaznim treninzima, mogu da prepoznam gde postoji određeni problem, odnosno da kažem gde se nalazi i koliko je važno korigovanje. Koliko su deca mlađa, toliko je važnije da se usade prave vrednosti i zdravi principi za dalje formiranje ličnosti”, kaže Grbić na početku razgovora za Nova.rs.

Nedavno je konstatovao da sport nije cilj, već sredstvo za postizanje zdravlja, igra koja je neophodna da bi se spremilo telo kako bi odgovorilo na zahteve igre i onoga što je neophodno za svakodnevni život.

“Sport kao sport, Ljubica Bačanac je rekla da je sport niti dobar niti loš. Ja sam delimično saglasan sa tom tvrdnjom, ali sport ne može da bude definisan na ovaj ili onaj način. Stvar je onih koji sport organizuju i vode, ili postoji zdrav ili nezdrav koncept. Sport je igračka, sredstvo koje može deci da pomogne da sazru kroz zdrave principe, da prođu kroz proces socijalizacije i da ostvare zdrave odnose. Svi veliki šampioni, svi veliki sportisti su prošli kroz takvu vrstu socijalizacije, preselekcije i orijentacije ka zajedničkom cilju. Svi oni su uložili svoje biće u ostvarenje jednog cilja, bez obzira na razlike, interese… To je tim i tako se stvara tim”.

Ne samo u sportu, u svim sferama društva u današnjem vremenu postoji problem ega, izraženog ega koji prečesto prelazi u sujetu, gordost…

“Ego treba da se razvije do maksimuma, da se ostvari samopouzdanje, ali ego mora da se kontroliše. Razlika između velikih sportista i šampiona je u tome što su šampioni i u privatnom životu veliki, kada napuste teren ostaju veliki, nastavljaju sa svojim prethodnim ponašanjem, primerom nastavljaju da budu veliki. Ali, to je retko”.

Nameće se pitanje – zašto?

“Posvećenost i doslednost nisu nešto što je nama svojstveno kao narodu, ali je i to okej. Mi smo vrhunski kampanjci, aktiviramo se na ideju, na inat, ne postoji kontinuitet. Sistem traži kontinuitet, bilo koji sistem”.

Vanja Grbić
Foto: Pedja Milosavljevic / Starsport

Da bi se to postiglo neophodno je strpljenje, što je prema rečima našeg sagovornika i njemu bio problem.

“Meni je kao sportisti bilo jako teško da radim ordinarne stvari, ekstraordinarne su dolazile same po sebi… To je kao da imate mašinu od 500 konja. Vi tu ne idete 60 kilometara na sat, već idete do kraja”.

Životni principi, ponovo ističe Grbić i apostrofira – nastaju dok se odrasta.

“Veoma je važno držati se tih principa koje ste usvojili od porodice, od idola, ako ste izabrali prave. Veliki problem je što su nama uzori u društvu oni koji ne bi mogli da budu uzori ni na jednom drugom mestu i potenciraju se stvari koje nemaju nikakve veze sa moralom i duhovnim vrednostima. Mogućnost uvek postoji za promenu i nikad nije kasno. Oni koji kažu da nema šanse, oni neće probati i živeće u senci sopstvenih mogućnosti koje možda mogu da ostvare. Prostora za to ima, nikad nije kasno, ponavljam i potrebne su želja, inicijativa, da svako počne od sebe. I onda može sve”.

Na putu tome, pored objektivnih faktora, postoji i subjektivni, onaj koji podseća na prošlost i čoveka drži u njoj, ne dozvoljavajući mu da krene napred.

“Bez obzira na sve što se dešavalo pre i kakav god da je rezultat, život nas uči da je svakoga dana dokazivanje, manje drugima, više sebi. Ne smete biti rob prošlosti, to je ono što je samo jedan rezultat i nije doživotna robija. Ukoliko živite u prošlosti, onda za vas nema mesta u budućnosti. Ukoliko živite život da biste se dokazali drugima, nećete otići nigde, ukoliko živite život sa strahom od greške, već ste umrli, a da to ne znate”.

Vanja Grbić
Foto: EPA PHOTO/JANEK SKARZYNSKI

Strah od greške. Velika, ogromna tema o kojoj bi moglo mnogo da se govori. I o tome Grbić priča sa decom koja dolaze na kamp u njegovoj organizaciji.

“Akcija nosi mogućnost greške, učenje je nemoguće bez greške, to je mera za učenje i napredak, ukoliko je nastala iz konstruktivne želje. Previše ljudi i ljudskih želja je umrlo pre nego što se dogodilo. Polaznici kampa imaju obavezu da slobodno greše. Njihov zadatak je da se opuste, da budu nasmejani, da probaju da urade sve što im padne na pamet na odbojkaškom terenu. Mnoga deca dolaze sa strahom, ubijena u pojam od dranja trenera, od kritika. Kada se opuste mogu da pokažu stvari za koje ni sama nisu verovala da mogu. Mi na taj način pomažemo njihovim trenerima da mogu kvalitetno da rade i tu se mi nadopunjujemo. Nije kamp napravljen da tu dete nauči svu mudrost života i sve o odbojci, već da mi iz stručnog ugla i više pažnje usmerimo na ono što su ključni elementi, da sagledamo decu i pomognemo njihovim trenerima, koji realno nemaju vremena u klubovima da se bave toliko svim detaljima, aspektima ličnosti, te da pokušamo da pronađemo odgovore zašto deca ne napreduju u dovoljnoj meri”.

Grbić kaže da je napredak evidentan i ističe jedan osnovni razlog za to.

“Čak i tokom jednog treninga se dešavaju promene u performansama jer deca počinju da veruju. U tome pomažu i predavanja na temu straha, motivacije, povreda, prevencije nasilja na internetu, ishrane… To je veoma važno, esencijalno za njihov budući život. Kultura i intelektualizacija rada sa decom je suština njihove edukacije. Mali broj njih će postati vrhunski sportisti, ali mi radimo na tome da postanu vrhunske ličnosti, izdanci društva koje može da bude bolje. Ako budu imali prave norme, ako ih dobro pripremimo i edukujemo, onda neće biti problema ni za njih ni za društvo”.

A da li stariji mogu da se promene?

“Da, možemo da se promenimo. Sve se može samo ako se hoće”, zaključio je Grbić.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar