Sportisti kao ubice – udarci u glavu prave haos u mozgu

Ostalo 11. apr. 202108:59 > 09:14
Podeli:
Foto: youtube.com

Iako je sport širom sveta doživeo ozbiljan udarac usled pandemije koronavirusa, prave promene mogle bi tek da uslede zbog sasvim druge bolesti skraćeno poznate kao CTE, ili hronične traumatske encefalopatije.

Kako bismo bolje pojasnili o čemu pričamo, vratićemo se u davnu 1952. godinu i mali grad u Vinskonsinu po imenu Tomahavk. Nazvan po čuvenom oružju koje su koristili pripadnici indijanskih plemena, ovaj gradić je u martu 1952. godine postao mesto na kom je na svet došao Majk Vebster.

PROČITAJTE JOŠ...

Šesnaest i po godina kasnije, u nigerijskom gradu Nokva rođen je čovek po imenu Benet Omalu. Njih dvojica su imali sasvim različite živote – dok se Omalu u detinjstvu borio za život usled građanskog rata koji je besneo u njegovoj rodnoj zemlji, za to vreme je Vebster preko srednje škole i univerziteta u rodnom Vinskonsinu gradio status jedne od najvećih zvezda u istoriji američkog fudbala.

Iako izabran kao 125. pik na draftu 1974. godine, to mu nije smetalo da se iz pete runde vine u NFL sazvežđe i obezbedi mesto u večnosti kao četvorostruki šampion, devetostruki učesnik utakmica najboljih igrača, član idealnog tima na 75. i 100. godišnjici od početka lige, te najbolji centar kog su Pitsburg Stilersi ikada videli.

Verovatno vas zanima kako su njih dvojica uspeli da se upoznaju? Odgovor je – na mrtvačkom stolu. Naime, Vebster je ubrzo po povlačenju 1991. godine počeo da ispoljava čudno ponašanje, poput gubitka pamćenja, demecije, depresije i akutnih bolova u mišićima, dešavalo se da nestane na nekoliko meseci bez javljanja porodici, da bi 24. septembra navijače Stilersa zatekla vest da je preminuo u Pitsburgu od posledica srčanog udara.

Jedini čovek kom nije bio problem da uradi autopsiju bio je upravo Omalu, koji je svoju karijeru pronašao u medicini i u tim trenucima bio na obuci za patologa, sa posebnim interesom za neuropatologiju.

Nakon završetka istrage, Omalu je u dnevnik uneo da je kod Vebstera pronašao tragove do tog trenutka nepoznatog stanja koje je nazvao „hronična traumatska encefalopatija“, skraćeno – CTE (Chronic traumatic encephalopathy).

Usledio je period zatišja sve do događaja koji se zbio 30. septembra 2004, kada je Džastin Strelzik, takođe bivši igrač Pitsburga, inače poznat kao veliki pozitivac i jedan od najboljih ljudi u ovoj ekipi, nakon serije problema sa policijom, pokušao snagama zakona da umakne, ali je tom prilikom izgubio kontrolu nad vozilom i izgubio život u saobraćajnoj nesreći. Nakon njega, u naredne dve godine život su izgubile još dve zvezde – Teri Long i Andre Voters, obojica samoubistvom, a kod sve četvorice Omalu je pronašao iste tragove kao i kod Vebstera.

To je biio tek početak, s obzirom na to da je narednih godina Omalu uradio čak 202 autopsije nad igračima koji su u nekom trenutku svog života igrali američki fudbal. Od toga je 111 bilo u NFL-u, a rezultati su bili zastrašujući – kod 110 bivših igrača koji su nastupali u ovoj ligi pronađeni su tragovi CTE.

Posledice su bile zastrašujuće – tokom narednih godina gotovo je bilo nemoguće zamisliti mesec bez tragedije vezane za ovu bolest. Nekadašnji član Kanzas Siti Čifsa Jovan Belčer je 2012. prvo ubio svoju devojku sa kojom je imao ćerku, potom se odvezao do trening centra Čifsa i pred trenerima izvršio samoubistvo. Srednjoškolac Natanijel Fuhita je osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva svoje devojke, bivša zvezda NFL šampionata Kelen Vinslou je tokom godina izvršio seriju napada na ljude u svom okruženju, legendarni Džunior So je odlučio da na put bez povratka krene sam, uz ranu od puške na grudima i stihove pesme „Ko nisam“.

Ujedno, tragovi ove bolesti pronađeni su i na mozgu Arona Ernandeza, nekadašnje zvezde Nju Ingland Pejtriotsa. Ernandez je, podsećamo, osuđen na doživotnu robiju zbog dvostrukog ubistva, da bi u zatvorskoj ćeliji malo pošto je presuda postala pravosnažna odlučio da oduzme sebi život.

Broj tragedija posebno je skočio početkom 2021. godine, što i ne iznenađuje, s obzirom na to da je pandemija koronavirusa izazvala dodatan udar na osobe koje su imale probleme sa ovim stanjem, pa su u samo dva meseca tri nekadašnja NFL igrača napravila jezive zločine. Vinsent Džekson je u februaru pronađen mrtav nakon dugogodišnje borbe sa depresijom, hvatač Trevis Rudolf je ubio čoveka nakon kraće rasprave, dok je Filip Adams izvršio ubilački pohod usmrtivši pet osoba, među kojima su njegov doktor, doktorova žena i dvoje maloletne dece.

No, nije samo američki fudbal problematičan. Sudbina Marka Paveliča, hokejaša koji je na Zimskim olimpijskim igrama u Lejk Plesidu bio deo reprezentacije SAD koja je napravila takozvano „čudo na ledu“ je preminuo po svemu sudeći nakon samoubistva, dok je posebno tragična sudbina nekadašnjeg hokejaša Toda Evansa, koji je u septembru 2015. godine, nakon što je veći deo dana proveo u dvorištu popravljajući nešto, jednostavno ušetao u garažu, uzeo pištolj i pucao sebi u glavu.

Svaki od ovih pojedinaca – a ovo je tek vrh, narodski rečeno, ledenog brega, imao je iste simptome – depresiju, amneziju, radikalne promene ponašanja koji su nastali kao dikretna posledica neprekidnog dobijanja udaraca u glavu.

Doktor Omalu je to objasnio fantastičnim primerom detlića, rekavši da lobanja ove ptice ima takva oznaženja da na njegov mozak konstantno udaranje glavom prilikom kljucanja ne ostavljaju posledice. Sa druge strane, ljudski mozak na najmanji udarac reaguje naglim pomeranjima. što za posledicu može imati fatalne promene u ponašanju pojedinca.

I dok su situacije vezane za američki sport, kada je u pitanju CTE, u popriličnom zamahu i iz dana u dan se govori o zaštiti, ma koja liga da je u pitanju (kroz protokol je početkom 2021. godine prošao i naš Aleksej Pokuševski), u ostatku sveta, a posebno u Evropi, o tome gotovo da nema reči, čak i kada su okolnosti više nego očigledne.

Fudbalski svet je u stanju šoka gledao kako Fabijan Šar, fudbaler reprezentacije Švajcarske, ne može da dođe sebi nakon što je 2019. dobio udarac u glavu tokom meča u Tbilisiju protiv Gruzije. Slična stvar dogodila se golmanu Davidu Ospini, koji je na meču svog Napolja protiv Udinezea dobio udarac u glavu, i bilo je jasno da mu je potrebno nekoliko minuta kako bi došao sebi. Možda i najpoznatiji primer je onaj sa finala Lige šampiona, kada je Loris Karijus poklonio Real Madridu dva gola i titulu prvaka Evrope, da bi nakon meča istakao da je greške napravio „zbog potresa mozga koji je ranije doživeo“.

I dok veliku odgovornost snose lekarski timovi, još gore je to što UEFA ima svoje protokole, pravljene upravo po uzoru na NFL, ali koje gotovo niko – ne poštuje. Bar u ne u ostatku Evrope, ako izuzmemo Englesku, koja je, uzgred, prva zemlja koja je počela da razmišlja o ograničavanju igranja glavom za mlađe generacije, kako bi sprečila potencijalan nastanak bolesti mozga.

Pitanje je dana kada će ovom tematikom morati da pozabave i čelnici srpskog ne samo fudbala, već sporta generalno, jer koronavirus će u nekom trenutku postati stvar prošlosti, dok će CTE biti tu dok god ne bude shvaćen ozbiljno i pravila sportova kakve poznajemo ne budu modifikovana tako da bezbednost za učesnike bude podignuta na najviši mogući nivo, i to ne samo na terenu i dok im traje karijera, već i nakon što odluče da kažu „kraj“.

 

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar