Neke sportiste nikada ne priznaju, neki se potpuno zaborave, a o nekim uspomenu moraju da čuvaju potomci. Upravo to je priča o Samsonu "Sanlajtu" Okiroru.
Samjuel Okiroru, sin velikog „Sanlajta“ odlučio je da se otvorenim pismom obrati javnosti, a njegovu ispovest i zahtev Vladi Ugande prenosimo u celosti:
PROČITAJTE JOŠ
„Moj otac Samson ‘Sanlajt’ (u prevodu znači ‘Sunčeva svetlost’) Okiror živeo je neobičan život. Bio je vojnik, buntovnik i jedan od čuvenih sportista Ugande.
Bio je rvač i takmičio se u dizanju tegova, mogao je da podigne automobil sa zemlje. Mogao je da zaveže konopac na „Lend Rover“ i da ga zaustavi dok je motor bio upaljen. Mogao je da širi razne čelične lance i opruge. Putovao je širom Istočne Afrike i u Evropu kako bi trenirao i nastupao.
Nije to bila profesija o kojoj je njegova porodica razmišljala. Samson je rođen u porodici poljoprivrednika u oblasti istočne Ugande pod nazivom Serere. Rečeno mi je da je imao po jednu kost u podlakticama. Sa 16 godina su mu ponudili posao koji mu je promenio život. Postao je magacioner četvrtoj bataljona Afričkih pešaka britanskog kralja.
Čak i kada je bio samo dečak, bio je veoma snažan i njegova snaga je bila primećena u vojsci. Tokom 1965. godine mu je vojska omogućila operaciju desne ruke koja je bila oštećena opekotinama koje je pretrpeo kao dečak. Da bi ojačao ruku nakon operacije, počeo je da diže tegove.
Do 1970. godine bio je drugi poručnik u vojsci Ugande i postao je prepoznatljiv profesinalac u dizanju tegova i rvač.
Zvali su ga „Zlatni kamen Afrike“, bio je poznat po izvođenjima koje su zabavljale publiku – došao je do mitskog statusa aprila 1975. godine kada je usidrio helikopter, držao ga je lancima dok je on leteo iznad njegove glave. Dva meseca kasnije je uspešno izvukao trajejkt u jezeru Nalubale 100 metra od mesta za usidrenje.
Već 1977. godine je „Glas Ugande“ nazvao „Sanlajta“ Okirora najvećim sportistom zemlje.
Vest o njegovoj veštini je došla i do Idija Amina, tadašnjeg predsednika, koji je izazvao mog oca na rvački meč. Ovaj dugoočekivani susret je zakazan za 28. jul 1975. godine tokom samita koji je danas Afrička unija. Amin je otkazao meč, tvrdeći da je veoma zauzet, ali šaputanja govore da se predsednik plašio da ne bude ponižen pred susret sa vođama Afrike.
‘Vidiš moj sine zemlje, nisam imao dovoljno vremena da vežbam. Posetioci su zakazali dolazak, mi ljudi Ugande moramo da se spremimo da ih dočekamo. Ne treba nam da se sada rvemo’, rekao je Amin mom ocu na sastanku u Državnoj kući.
Kasnije je Amin iznajmio avion da odveze tatu u Nemačku zbog vežbi i nastupa.
‘Našoj zemlji nedostaje strana razmena. Dok si tamo, pokupi koliko možeš (ukoliko možeš) i pošalji svojoj zemlji. Važi?’, dao mu je Amin instrukcije.
Rođen sam 1979. godine i odrastao sam slušajući ove priče – on je čovek sa kojim je brutalni vojni diktator plašio da se rve. Bio je sjajan otac. Veoma strog, ali nas je voleo.
Voleo je nas, decu i njegove žene mnogo. Navikao je nas da se vozimo u minibusu i patrolnim kolima. U tom trenutno živeli smo i u Serereu i u Kampali. Naš dom je bio jedini u selu sa crepom na krovu.
Ljudi su znali da ga zaustavljaju na ulici. Neki su ga zvali „Snažni Majk“ aludirajući na Majkla Okparu, nigerijskog rvača iz sedamdesetih godina i nekadašnjeg šampiona Afrike u teškoj kategoriji.
Do trenutka kada je Joveri Museveni postao predsednik 1986. godine, moj tata je postao direktor sporta u armiji Ugande.
Ali, postao je veoma isfrustriran kada je video slabo vođenje Musevenija i maja 1987. godine se pridružio sinovima Tesoa i tako pokrenuo pobunu Narodne armije Ugande (UPA). Bio je komandir UPA sedišta brigade kada su ga ubili marta 1991. godine – imao je samo 44 godine.
Bio sam u školi kada sam čuo vesti i pridružio sam se grupi dece koja je trčala u selo, gde se već stotine ljudi sakupilo da vidi snagatora koji je zaista bio mrtav. Kada sam video telo mog oca sa rupama od metka koje leži u lokvi krvi slomio sam se i zaplakao:
‘Bog će biti sa tobom tata dok se ne sretnemo ponovo.’
Njegova smrt je bilo neprijatno buđenje za 12-godišnjeg dečaka čija majka je već napustila porodicu i koji je do tada živeo privilegovanim životom. Naša snažna porodica se dezintegrisala. Morao sam da napustim dom jer moja baka nije mogla da obezbedi novac i za mene. Radio sam čudne poslove u domovima ljudi da bih skrpio kraj sa krajem. U tim trenucima sam spavao gladan, često bez obroka.
Porodica se od tada muči. Vojna penzija mog oca nikada nije isplaćena, niti smo primili bilo kakvu kompenzaciju za imovinu i stoku koju smo izgubili tokom pobune na severu zemlje.
Nedavno sam počeo da mislim o nasleđu mog oca i njegovom doprinosu sportu. Postavio sam neke njegove slike na Fejsbuk i Tviter i ponovo sam počeo da čujem priče o „Zlatnom kamenu“.
‘Zapravo sam gledao jedan od njegovih programa u Liru dok je Idi Amini bio predsednik’, napisala je jedna osoba Djegeti Omara, na jednoj od mojih objava.
‘Bilo je veoma zanimljivo. Gledao sam kako drži automobil koji nije mogao da se pokrene. I dalje se sećam te epizode’, napisao je.
‘Da, bio je sjajan čovek’, napisao je Lorens Okae, državni predstavnik opozicione partija Narodnog kongresa Ugande:
‘Kada je parkirao vozilo… Izašao je toranj, lepo građen, izgledao je veoma opako i sa puno samopouzdanja. U tom momentu morali smo da znamo da sve pripada „Snažnom Majku“ – Okiroru, čoveku koji je povukao dole avion’
Ljudi se i dalje rado sećaju mog oca. Možda nije iznenađenje da Vlada Ugande nikada nije razmišljala o njegovom nasleđu. Na 30. godišnjici njegove smrti sledeće godine, voleo bih da se to promeni. Voleo bih da dostignuća mog oca budu počastvovana – da sportske dvorane i jedan godišnji turnir nose njegovo ime.
‘Sanlajt’ Okiror je podigao zastavu zemlje visoko putem sporta. Zbog toga verujem da zaslužuje priznanje“, napisao je Semjuel Okiror, sin velikog sportiste Ugande.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar