0
U Koloradu imaju razloga za optimizam.
Najbolji košarkaši planete okupljaju se od 25. oktobra i počinju posle četiri meseca pauze put ka novom šampionskom prstenu koji bi svako da stavi na ruku pre nego burmu.
Ako pitate profesionalnog košarkaša kome je san da zaigra u NBA ligi koji bi pre birao, pitanje je koliko bi njih biralo prsten koji vodi na „ludi kamen“.
PROČITAJTE JOŠ...
Nova NBA sezona je iza ćoška, manje-više svi u Somboru i van njega u Srbiji znaju da titulu brani Nikola Jokić sa svojim Denver Nagetsima.
Malo manje ljudi zna da je na putu do titule Denver u plej-ofu dve utakmice izgubio jedino od Finiks Sansa, koji su ove godine jači za Bredlija Bila i Jusufa Nurkića, između ostalih promena u rosteru.
Minesoti je u prvoj rundi protiv Denvera jedinu pobedu doneo Entoni Edvards, Lejkersi u finalu zapada nisu uspeli da pobede nijednom, a Majami je jedini meč u velikom finalu dobio zato što je imao raspoloženi trio Gejba Vinsenta, Bema Adebaja i Džiija Batlera uz džoker ulogu Dankana Robinsona.
Četiri meseca kasnije svako je dodao, štimovao i menjao ponešto da bi izazvao ovu i ovakvu ekipu Denvera koju je napustio Brus Braun kao bitan šraf iz rezervne postave ekipe.
Napustio ju je i Džef Grin, ali je većina igrača okosnica ostala na okupu. Kada je reč o drugima, Dejm Lilard je napokon napustio pusti Oregon i Portland u kom bi mogao da osvoji prsten samo na vašaru i došao je kod Janisa u Milvoki.
Bil je pojačao već jake Sanse, Džru Holidej je otišao u Boston kao i Kristaps Porzingis, dok su Robert Vilijams i Malkolm Brogdon završili u Blejzersima, kojima je stigao i Deandre Ejton. Kris Pol je pojačao Golden Stejt, Džordan Pul je otišao u Vašington, a Markus Smart u Memfis Grizlis.
Razna pretumbavanja uvek vode polemikama ko ima najveće šanse za titulu, dok se kladionice i prognostičari utrkuju sa svojim procenama.
Denveru nisu verovali ni prošle sezone, ne veruju ni sada i ne svrstavaju Nagetse na prvo mesto favorita.
A trebalo bi, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što su šampioni. Jedino oko čega se uglavnom američki analitičari ne spore je status Nikole Jokića kao najboljeg košarkaša NBA lige.
I to je otprilike to. Kao da zaboravljaju da on ima svoju produženu ruku na parketu u Džamalu Mareju. Zajedno čine prvi od pet razloga zašto bi trebalo svrstavati Denver u sam vrh ekipa koje se nadaju odbrani titule.
Tandem Jokić – Marej igra zajedno punih sedam godina i tokom tih godina je bilo uspona i padova u kvalitetu njihove saradnje i kvantitetu zajedničkih utakmica.
Jokić je prvo imao problema s kilažom, pa onda sa tehničkim greškama i temperamentom i kad je malo zaradio sebi kredita u NBA ligi, te stvari su bar malo počele da se ublažavaju.
Marej je, s druge strane, imao problema s nekonstantnošću i povredama, u jednom trenutku i sa egom jer je često hteo da bude junak na parketu i onda kad se uklopio u ulogu, stvari su krenule kao podmazane.
Ovaj tandem je prošle sezone zajedno imao 56,1 poen na svakoj utakmici u doigravanju. Imali su zajedno i 16,6 asistencija, uz visoke procente šuta iz igre, što dovoljno govori o tome kako su se izbrusili.
Janis i Lilard recimo jesu klase od igrača, ali nisu igrali zajedno. Buker i Durent su više solisti i kad ih šut krene, ne može niko da ih zaustavi.
Međutim, nema tu toliko timske komponente i podređenosti kao što ima kod Jokića i Mareja. Zato ova dvojica mogu da budu toliko opasna.
Drugi razlog su rukiji koje su Nagetsi birali. Pre svih Džulijan Stroter koji je bio dvocifren u skoro svim utakmicama predsezone.
Ozbiljno se nametnuo Majklu Melounu u mečevima u kojima su Nagetsi pobedili tri i izgubili dva meča u predsezoni, jer je dvaput prebacivao i 20 poena i bio je najbolji strelac svog tima.
Tačno da tu Jokić i Marej neće „lomiti noge“, ali Stroter je rano pokazao i da se dobro kreće bez lopte, ali i arsenal poteza i načina na koje može da završava akcije.
Jedina stvar koja može da ga poremeti možda je pritisak rezultata, jer kad pritisak dođe, i ruka se stegne.
Hanter Tajson je pak tokom leta pokazivao deo svojih kvaliteta, pošto 23-godišnjak iz Monroa u Severnoj Karolini ima i visinu i šut da sa pozicija niskog krila ili eventualno „četvorke“ opasno preti svakom.
Sposoban je za improvizaciju kad se ne diže na šut i to je tek deo onoga što bi trebalo da pokaže kao neko ko ima i korektan osećaj za skok. Već je po Americi bilo pisanja i šaljivih poređenja sa Lerijem Birdom, od kog je Hanter prilično daleko još uvek.
Treći je Džejlen Piket. Tajson je biran sa 37. mesta, Stroter sa 29, a Piket sa 32. Svi tu negde na granici između prve i druge runde drafta.
Piket je neko čija se igra poredi sa slavnim Andre Milerom jer mu je snaga u pregledu igre i proceni gde će ko da bude na parketu.
Poput Nikole Jokića, trudi se da ubaci protivnike u svoj ritam i brzinu i onda odatle kreira ili poentira. Sve to treba da se brusi i možda najbolje je što se čini da će i oni poput Kristijana Brauna znati da prihvate svoje uloge i grizu dok se ne domognu većeg uticaja.
Treći razlog što Denver može da se nada novoj tituli su Majkl Porter i spomenuti Braun. Kristijan je bio već džoker u jednoj utakmici finala s Majamijem, dečko je pobednik i malo kada pokazuje da se plaši bilo koga i bilo čega, a pritom igra vrlo agresivno na oba kraja parketa.
Nije elitni šuter, ali je fizički jako dobro spreman, ume da prepozna kada da utrči i da ga Jokić počasti lakim poenima i sve što je pokazivao lani, sada bi trebalo da digne na viši nivo.
Što se, prirodno očekuje i od Portera. Njegove prve sezone su bile opterećene povredama leđa, operacijama. Ne treba zaboraviti da je svojevremeno smatran jednim od najvećih talenata u zemlji.
Upravo nesigurnost kako će talenat preneti na NBA sa svojim zdravstvenim problemima bio je i razlog zašto je Porter pao na draftu da ga Denver izabere i rizikuje.
Rizik se isplatio jer je Porter pojačao odbranu prošle sezone i više nije „rupa“ kakva je bio, pa neće biti ni lak plen protivnicima.
U plej-ofu jeste često bio očajan u šutu dok je u sezoni bio u elitnoj zoni i procentima sa distance i to je jedna od stvari na koje će morati da obrati posebnu pažnju.
Pada ne sme da bude sa njegovim ugovorom, jer on, Jokić i Marej najviše opterećuju seleri kep. Mora da ide samo nabolje i da doprinese još više od prošlosezonskih 17,4 poena po meču.
Tada je odigrao 62 utakmice, što je korektan standard, daleko bolji od devet mečeva iz sezone 2021/2022 ili sezone 2018/2019 kad nije odigrao nijednu.
Četvrti i peti razlog se donekle prepliću, s jedne strane jer Nagetsi imaju iskusnu klupu sa Redžijem Džeksonom i Deandreom Džordanom koji neće ubacivati po 20, 30 poena protivnicima, ali mogu da smire saigrače kada je potrebno.
Tu je i Džastin Holidej koji je prošle sezone imao četiri i po poena u Dalasu i Atlanti, ali koji pamti i više sezona kada je poenterski bio dvocifren.
Peti razlog je što Nagetsi neće odustati od timske košarke i gajenja kulture koja ne trpi iživljavanje i nečiji ego. Jokić sam nije postavio takav temelj, ostali koji žele mogu da se pridruže i prihvate, ili da se pobune i budu odbačeni.
To je na svojoj koži osetio Bouns Hajland, veoma talentovan, ali čini se i tvrdoglav igrač koji je bio, žargonski rečeno, kancer u svlačionici. Na kraju ne treba zaboraviti ni Arona Gordona, koji je već u predsezonskim utakmicama pokazao da je spreman za regularni deo sezone, dok će većini drugih biti potrebno još „štelovanja“ pre nego što krenu u „nemoguću misiju“ koju niko nije uspeo da izvede od Golden Stejt Voriorsa i sezona 2016/2017, odnosno 2017/2018.
BONUS VIDEO
