"Sve smo upropastili, teško je to objasniti nekom normalnom"

Čuveni kapiten Jugoslavije, povodom 30. rođendana Sportskog žurnala, za sportski list premotao je film tri decenije unazad."To je bila sjajna generacija. Isto kao što je bila i generacija Dalipagića, Kićanovića i Slavnića, pa generacija pre koja je osvojila zlato u Ljubljani… Kao jedna u nizu, pojavili smo se mi. Živeli smo u veoma turbulentnom vremenu sa čime nismo imali nikakve veze. Još jednom je politika prevladala iznad svega što je vredno i raščlanila ga u komade. Ta generacija je samo zagrebala uspehe, a trebalo je tek posle Svetskog prvenstva 1990. da ostvari najveće rezultate. Raspala se zaslugom svih tih", počeo je Paspalj priču za Žurnal i dodao:"Jednostavno, pretrpeli smo ono što verovatno niko u sportu nije, sankcije i neigranje godinama kao reprezentacija. Imamo za dosta čime da žalimo. Zagreb 1989, Argentina 1990. i na kraju Rim 1991. bila su takmičenja mačke i miša. Svako finale završavalo se sa 20 razlike i tebi to bude normalno. Drugi nisu mogli da dopru do toga da postoji takva generacija. Na tom Svetskom prvenstvu sam ja bio među najstarijima sa 24 godine, tako da su ovi sa strane gledali i mislili 'pa ovi će zajedno biti još 7-8 godina!' Ali, desilo se šta se desilo, završio se Rim dosta mučno, već tada se osećalo da će biti svega. Incident sa Zdovcem i njegov odlazak je bio signal. Onda dolazi osvešćenje i saznanje da ti uopšte ne utičeš na neke stvari. Do 1995. samo smo imali neka letnja okupljanja, ali je ta generacija završila. Ta takmičenja bez Jugoslavije za nas ništa nisu vredela".Poput feniksa, košarkaška reprezentacija podigla se iz pepela."Stanje u zemlji bilo je grdno da grđe ne može biti. Ispostavilo se da je to takmičenje bilo veće nego bilo šta drugo što si uradio. Bili smo svedoci lošeg vremena, raspadanja jedne fantastične generacije, sa žalom zbog svega što je trebalo da uradimo a nismo. Onda je došla satisfakcija 1995, 1996. i nadalje."Sad si uz'o trofej Paspalje" pevali su milioni među kojima neki budući šampioni, naslednici Paspalja, Bodiroge, Divca... Košarka na ovim prostorima kao da je stekla imunitet na sve nedaće."Nije to neobjašnjivo. Košarka ovde ima veliku tradiciju, plus se tada posle sve mizerije na ovim prostorima emocija prelivala kroz to takmičenje. Dovelo je ljude do osećaja - čekaj, ipak ima svetlosti na kraju tunela. Zbir svega toga je reakcija ljudi. Objektivno, te 1995. mi nismo došli potpuno pripremljeni, već navrat-nanos. Utoliko je taj čin jedne generacije veliki. Na duh, kolektiv i motivaciju osvojili smo to prvenstvo. Recimo, 1995. ne može ni da se poredi sa 1996. Da se u toj našoj divnoj zemlji nije desilo sve ono što nije ni trebalo da se desi, mi bismo bili tu još godinama, posle bi se pojavila super-generacija sa Peđom Stojakovićem i onima koji su dolazili. Nažalost, sve smo uspeli da upropastimo i od jedne zemlje napravimo…koliko već. Teško je to objasniti nekom normalnom".Raspad Jugoslavije ostavio je neodgovorena brojna košarkaška pitanja, među njima i šta bi bilo da se čuvena generacija 1992. godine na parketu srela sa Drim timom,"Ne bi bilo ništa. Mi 1992. nismo bili na tom nivou. Ja bih imao 26, Dražen malo više, ovi drugi su bili mlađi. Verovatno u Barseloni ne bi bilo ništa, ali već 1994, Svetsko prvenstvo kod nas, ili 1996. na Olimpijskim igrama… Tu je već druga priča. Bilo je prerano za 1992, a i oni su morali da reaguju posle nekoliko neuspeha. Shvatili su da se nešto dešava i drugde i da ako ne pošalju samo najbolje, 'na keca' će im se ponoviti 1988".

Kao što je mogao da se dogodi šamar 1996. Baš iz levice Žarka Paspalja koji je igrao najbolje poluvreme u finalu Igara protiv SAD."Nije to posledica jedne utakmice. Te godine kroz Panionios i pripreme sa reprezentacijom, bio sam u mnogo dobrom psihičkom i fizičkom stanju. A kada se tako osećaš, onda može da se desi i dobro poluvreme, adekvatno protivniku. Kažem, te 1996. smo bili ipak spremni, znalo se šta će biti, nije bilo dileme. Recimo, Litvanci su došli u istom sastavu kao godinu dana pre kada smo igrali finale, ali nisu nam bili ni blizu. To smo bili pravi mi. Zato je Evropsko prvenstvo 1995. Bilo toliko posebno. Na Olimpijskim igrama jedini adekvatan protivnik mogli su da nam budu Amerikanci. Jedini je opterećenje mogao da ima Željko Obradović, da nas ne opale 40 razlike. A nije baš tako bilo. Na kraju jeste 26 razlike, ali sa naših 17 promašenih slobodnih bacanja, što se nikada nije desilo ovoj generaciji. Imali smo 30 minuta dobre igre, ali razlika od šestog igrača nadalje bila je ogromna, nisi to mogao da istrpiš",  rekao je Paspalj za Žurnal.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram