0
Trofejni trener Svetislav Pešić odbio je mogućnost da ostane selektor košarkaške reprezentacije Srbije posle osvojene bronze na Olimpijskim igrama u Parizu.
Ovo nam je svima poznato manje-više još od letos, dosadašnji selektor je potvrdio nekoliko puta i ostaje žal što nije uspeo da se u nekom filmskom maniru oprosti zlatom.
PROČITAJTE JOŠ:
Možda smo u prethodne tri godine međusobno bili podeljeni po pitanju podrške Pešiću kao selektoru, ali smo svi imali utisak da nekako zaslužujemo to zlato.
Kad ako ne sad? Nikola Jokić dominira već godinama u NBA, Bogdan Bogdanović ima iskustva „koliko hoćeš“, Vasa Micić je bio i najbolji strelac i najbolji igrač u Evroligi…
A uz sve to ima i nekoliko mladih talenata koji privlače mnogo pažnje, poput Jovića ili Topića. Na zlato se čeka još uvek od Pešićevog prvog boravka na klupi reprezentacije (2002), ali je slika sada znatno drugačija nego pre tri godine kada je drugi put došao na klupu nacionalnog tima.
Setimo se, tada je Srbija razočarala u finalu kvalifikacionog turnira u Beogradu, nije otišla u Tokio.
Pre toga je bila peta na Mundobasketu 2019. jer je najbitnije mečeve odigrala slabo, a poslednja medalja bilo je srebro sa Evrobasketa 2017.
Zbog toga su čak i skeptici morali malo da olabave svoj stav prema Pešiću, posebno u poslednjih godinu, godinu i po dana.
Bilo bi suludo da baš niko nije sumnjao u ono što on može, a sumnje su naročito učvršćene time što je Srbiji visio plasman na Mundobasket u Manili zbog poraza od Letonije i Belgije u kvalifikacijama.
Još kad se na to nadovezao onaj turnir iz 2022. i Evrobasket na kom je Srbija pregazila sve u grupi kao plitak potok, a onda ispala naglavačke od Italije u osmini finala, logično da nije bilo malo onih koji su nervozno vrteli glavom.
Jasno je da je bilo i onih koji su tvrdili da Pešić više nema istu energiju ili viziju na parketu, samo da bi se ugrizli za jezik godinu dana kasnije.
Svestan je i sam Pešić da više nema isto godina koliko je imao u Indijanapolisu, ali mu je um i dalje veoma dobro očuvan.
„Imam neke druge planove u životu želim nešto drugo da radim. Nemam 57 nego 75 godina. Ne osećam apsolutno nikakvu obavezu ni prema kome“, rekao je Pešić za Sport klub.
„Ono što osećam je samo odgovornost prema igračima sa kojima sam radio u predthodne tri godine i to je ono što meni ‘smeta’ u mojoj definitivnoj odluci“, dodao je.
I upravo ovo je prva od tri stvari koje je dobro uradio kao selektor. Miloš Teodosić i Nemanja Nedović se sa time možda ne bi saglasili, ali ima i mnogo onih koji pričaju suprotno.
„Ne znam. Sa selektorom sam u dobrim odnosima i, normalno, želim da ostane. Mislim da je to na njemu, a ne na nama, tako da mi ćemo sigurno, ako je on selektor, da damo sve od sebe na terenu. Ako odluči da ne nastavi, mislim da ćemo svakako da ga podržimo, jer mislim da je za ovih par godina uradio veliku stvar za našu košarku“, rekao je Nikola Jokić prethodnih dana u Dubaiju.
Nešto ranije je i Bogdan Bogdanović pružio jasnu podršku Pešićevom ostanku, iako od toga nema ništa.
„Čuli smo se, samo sam mu poslao svoj prvi intervju, gde sam rekao: Želim da me trenira Pešić. Samo to. Oseća on emociju i odgovornost da ostane, ali opet na njemu je da odluči. To je sad tako, videćemo šta će biti za dva, tri meseca. Ne znam kako ide po pravilima i zakonima, ali smo mu mi sportski rekli da smo zadovoljni saradnjom i da imamo veliko poštovanje. Nadamo se da nas je malo prevario“, kazao je Bogdan.
Trenutno veća dva autoriteta od njega i Jokića među igračima nemamo, ali Karijevu odluku sa jedne strane kroji porodice, a sa druge činjenica da je iz Košarkaškog saveza otišla i cela vladajuća garnitura na čelu sa Predragom Danilovićem.
Ugovor koji je Pešiću istekao u septembru je tu još i najmanji problem.
„Čoviću sam već rekao novi predsednik, novi tim, novi potpredsednici, sve novo, početak novog novog olimpijskog ciklusa, novi trener, novo sve. Ne bežim od toga pomognem Čoviću i novom treneru koliko im pomoć od mene treba. Ništa novo nemam da saopštim“, objasnio je dosadašnji selektor koji je prošle godine pobrao možda i više simpatija nego ove.
Ove godine je ekipi bila priključena „teška artiljerija“, jer su i Bogdan i Jokić igrali, pa je malo falilo da se sruši jedna od najboljih američkih ekipa u istoriji na čelu sa Lebronom Džejmsom.
Da nije bilo šuterski slabe četvrte četvrtine „orlova“, krajnje upitnih sudijskih odluka i nestvarnog Stefa Karija, Srbija bi možda danas slavila zlato.
Ovako, nije mala uteha ni osveta Nemačkoj za poraz u prošlogodišnjem finalu Mundobasketa. Upravo to je druga sjajna stvar koju je Pešić uradio.
Kao Hudini je iz drastično oslabljene ekipe izvukao maksimum. Da je neko prosečnog navijača Srbije pitao prošle godine da li bi potpisao finale, gledao bi samo da što pre to žvrljne olovkom.
Ostaje žal što se stvari nisu do kraja razvile u našu korist jer znamo kako je Letonija bila blizu da šokira Nemačku.
Ovako je Pešić mogao nekako simbolično da pokaže „ko je tata“ i pobedi naciju koju je košarkaški praktično stvorio od početka devedesetih.
Nije se dalo, na već oslabljeni, ali neverovatno ujedinjeni tim se posle nesreće sa Borišom Simanićem desila i povreda Dobrića u finalu, a povređen je bio i Milutinov.
Više od trojke Gudurića za izjednačenje se nije moglo. Da je ta trojka za 78:78 ušla, ko zna… Ne vredi sada razmišljati o tome. Suština je da je tada stvoreno neverovatno drugarstvo u timu kakvo neki manje iskusan trener ne znam da li bi uspeo da stvori.
Ove dve pobrojane stvari će ujedno biti zadaci i za novog selektora, ko god on bio, a kao treće se nameće pitanje ko bi sada zamenio Pešića.
Ako je 2022. Evrobasket i bio „fulanje“, sve posle toga su objektivno bili uspesi i neko kao Pešić je uvek potreban srpskoj košarci.
Imam prijatelja iz Zagreba koji me je jednom prilikom bukvalno vređao jer tvrdi da mi Srbi ne umemo da cenimo takve ljude u svojoj igri pod obručima.
Znamo, nije da ne znamo, samo volimo uspeh u sportu koji mnogi smatraju i nacionalnim. Predugo smo bez zlata, a navikli smo i onda nije baš ni za osudu kad navijač Srbije kaže „jeste medalja, ali nije zlatna“.
Bilo kako bilo, Pešić je pokazivao da može da ih osvaja, falila je sreća i to je to. A kad već nudi znanje, onda bi mogao zaista da pomogne nasledniku da uradi ono što je i sam Kari uspeo.
Pitanje je da li to može da bude Saša Obradović zbog situacije u Monaku, nije izvesno da li bi se Saša Đorđević opet prihvatao tog zahtevnog izazova (mada je realno i njemu ostao nekako nedovršen posao da uzme zlato pošto ima srebra sa svih najvećih takmičenja).
Isto tako nije poznato ni kako bi se u toj ulozi snašao neko perspektivan poput Dušana Alimpijevića ili Nenada Stefanovića koji je lani uzeo zlato sa momcima do 18 godina u Nišu.
Sve su to nepoznanice, ali je poznato da je Pešić digao nacionalni tim od 2021. i da ostavlja dobar temelj. A kako će neko taj temelj dalje nadgrađivati, to ćemo tek da vidimo.
BONUS VIDEO: Bogdan Bogdanović za Nova.rs o prvom treningu, selektoru Pešiću, Srbiji, neverici Amerikanaca
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare