Košarkašica Srbije Tina Krajišnik nedavno je postala kapiten reprezentacije naše zemlje, a promenila je i klub, pa sada igra u turskom Galatasaraju. O tim temama, o svom košarkaškom putu na kom je imala mnogo prepreka, ali i o mnogim drugim zanimljivostima, pričala je za Nova.rs.
Nakon Olimpijskih igara u Tokiju, ženska košarkaška reprezentacija Srbije ostala je bez kapitena, jer su se od dresa oprostile Sonja Vasić i Jelena Bruks. Tu ulogu pred početak kvalifikacija za Evropsko prvenstvo preuzela je upravo Tina Krajišnik. Pored toga, mnoge mlade igračice su došle do dresa Srbije, pa će tim za naredna takmičenja biti totalno drugačiji.
PROČITAJTE JOŠ:
„Radi se o promeni tima gde su neke igračice uigrane, a ima i dosta novih koje nisu igrale sa nama. Možda su bile na pripremama, ali nismo provele toliko vremena sve zajedno. Ono što sam ja njima odmah na samom početku rekla, kad sam saznala da sam kapiten, jeste da mogu uvek da mi se obrate šta god da im treba i da uopšte nemaju tu dozu strahopoštovanja pošto su mlade. To je okej, ali ne treba da se plaše i da osećaju neku nelagodu ako imaju bilo kakvo pitanje, jer sam ja sada spona između selektorke i njih. Nadam se da su one to shvatile i mislim da će u meni imati podršku za bilo šta što ih bude mučilo dok su na pripremama reprezentacije i da se što bolje uklope da bi pružale što bolje partije“, rekla je Tina za Nova.rs.
Srbija je u prvom kolu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo pobedila Hrvatsku, a Tina je zadovoljna prikazanom igrom.
„Zadovoljna sam, bitna je pobeda. Imali smo samo jednu utakmicu i jako malo vremena da se spremimo. Nismo znali šta da očekujemo, nepoznanica je bila kako ćemo i mi i ekipa protiv koje igramo da se snađemo i oni su podmlađeni. Zadovoljna sam reakcijom na prvu loptu i verujem da će to biti još mnogo bolje kad se budemo duže družile i uigravale. Sad imamo taj februar koji dolazi pa ćemo videti. Nadam se najboljem“.
Reprezentacija Srbije već u februaru počinje kvalifikacije za Svetsko prvenstvo koje se igra 2022. godine u Sidneju.
„Već početkom februara, šestog ili sedmog igramo. To su kvalifikacije za Svetsko prvenstvo koje će se igrati u Sidneju krajem septembra. To je veliki korak i biće ogroman uspeh ako se kvalifikujemo i očekujem da će to tako i biti. Ostalo ćemo videti na leto“.
Krajišnik je imala priliku da uči od najboljih, a u Sonji Vasić i Jeleni Bruks stekla je prijatelje za čitav život.
„Iako sam bila samo ovo leto konstantno sa njima i ispratila ceo ciklus, njih dugo poznajem. Svaka na svoj način je obeležila ne samo našu kosarku nego i život svake od nas. Igrajući sa njima naučile smo svašta. Sonjina upornost, neću uopšte govoriti o njenom košarkaškom talentu i kvalitetu igračkom, ali i njena ljudskost nakon svega što je prošla je neverovatna. Obe smo imale sličan put i priču što se tiče povreda. Zajedno smo se oporavljale tokom operacije kolena. Ona je neko ko je toliko disciplinovan u svakom segmentu rada i na i van terena, neko ko je bio totalno posvećen košarci.
Što se tiče Jelene sa njom sam igrala dugo u klubu u Šopronu četiri godine i negde sam na nju navikla. Ona je uvek bila tu da pomogne i da sasluša, neko ko je svojim iskustvom gledao da primeni i pomogne i predstavi šta treba i kako ja da nastavim dalje.
Srećna sam što sam na kraju uspela da igram sa njima u reprezentaciji i pričala sam sa njima kad su se oprostile i zamolila ih da na neki način ostanu, da svoje igračko iskustvo i karijeru da prenesu na mlađe generacije. To je obaveza svih nas koji sad igramo“.
Reprezentacija Srbije ostvarila je neverovatan uspeh osvojivši zlato na Evropskom prvenstvo u Španiji. Na putu do trona pobeđeni su najteži rivali, odnosno domaćin Španija, Belgija i Francuska. Tina još uvek uživa u tom ostvarenju, a te izazove će pamtiti ceo život.
„Bilo je teško i za gledanje i za igranje. Negde kad si na terenu možda je lakše, jer si fokusiran, gledaš svaki sekund da što bolje odradiš posao na obe strane terena. Kad rezimiram sve nakon leta i te titule prvaka u kojoj i dalje uživamo, to je prelepo iskustvo i to ne samo taj momenat odlaska u Valensiju i utakmica. Sve je to bilo specifično, jer smo bile zatvorene tamo. To je uticalo na nas, družile smo se dosta, timski duh je bio sve jači. Ispred hotela je bila bašta i samo smo tu mogli da izađemo, nismo mogli prozor da otvorimo. Neizvesne završnice ćemo svi pamtiti, to će obeležiti naše karijere posebno protiv Španije, jer je delovalo neću reći nemoguće, ali oni su bili domaćini i imamo svi istoriju igranja protiv njih. Nikad nismo uspeli da ih pobedimo. Ja sam uvek njih posmatrala i u mlađim kategorijama i to mi je najveća pobeda u karijeri do sad“.
Kada je Španija pobeđena nakon produžetka u četvrtfinalu uprkos evidentnoj sudijskoj krađi u poslednjim sekundama regularnog dela, Krajišnik je znala da će Srbija osvojiti zlatnu medalju.
„Znala sam da smo dalje nezaustavljive. To je bio najveći stepenik, a suđenje je suvišno komentarisati. U različitim zemljama je drugačiji kriterijum i ne može igrač da utiče na to što se manje nerviraš to je po tebe bolje, a jedna odluka može da promeni sve i da nas spreči sa uzmemo titulu. Međutim, naša upornost i igranje do poslednje sekunde je bilo presudno“.
Na Olimpijskim igrama Srbija je stigla do polufinala, ali na kraju smo ostali bez medalje.
„Svakako smo mogli više, ali opet kažem treba sve to posmatrati zajedno, celo leto. Istrošile smo se i emotivno i fizički imali smo samo 6-7 dana da se odmorimo tako da je to uzelo danak. Moje mišljenje o Olimpijskim igrama je pozitivno, postoji jedan deo mene koji ne može da prežali tu šansu, jer je to ciklus od četiri godine. Svi čekaju to i spremaju se i onda na kraju ne uzmeš medalju. Svesni smo koju težinu ima ta medalja i ako bi ikada otišla ponovo, ne znam da li ću, ali bih se potrudila više ako je ikako moguće. To je prelepo iskustvo biti u olimpijskom selu i videti sve te sportiste. Meni je sad žao što nisam mogla da odem u Rio 2016. godine i ovo iskustvo uporedim sa nečim . Žal je za medaljom, ali sam ponosna mislim da smo izvukli maksimum i da celo leto treba posmatrati kao uspešno“.
Kao snagu reprezentacije izdvaja srpski mentalitet, a od narednih generacija očekuje borbenost i istrajnost.
„Mislim da je to naš mentalitet. Ono što je selektorka prepoznala u nama kao igračicama i osobama je nešto što krasi sve srpske sportiste. Ta borbenost, želja za pobedom i istrajnost, ali i posvećenost. Mislim da ukoliko ti odradiš dobre pripreme koje su mahom teže od utakmica koje ćemo igrati, onda smo u nekim nemogućim momentima kada smo gubili po deset i više razlike uspevali da se vratimo, jer smo verovali u nas i selektorku kao što je i ona. Naše igračice igraju veoma visok nivo i većina tima ima dosta iskustva. Nadam se da će i mlađe generacije krasiti borbenost i istrajnost“.
Malo je ženskih trenera kao što je Marina Maljković. Na pitanje da li bi izdvojila još nekog ženskog trenera, Tina je rekla da nije radila sa mnogo njih, ali je istakla da je Marinin najveći kvalitet to što zna da motiviše na pravi način u pravom trenutku.
„Iskreno ne znam za trenere, nisam ni radila sa mnogo trenera. Sa nekoliko sam radila, ali nisu taj tip kao Marina. Ovo leto sam imala priliku sa njom duže da radim. Mislim da je ključ što ona ume neverovatno da nas motiviše. U momentima kad niko ne veruje, tu su njeni tajm-auti kada nas probudi. Konkretnost, ciljevi, svako zna šta treba da radi u svakoj situaciji. Svi smo predani i fokusirani kod nje. Ona je tu toliko dugo i to je dalo ogromne rezultate nadam se da ćemo nastaviti da sprovodimo njenu ideju i viziju.
Atmosfera u reprezentaciji uvek je bila na zavidnom nivou, a bez dobrog humora i muzike, teško bi se došlo do najvećih ciljeva.
„Atmosfera je divna celo leto. Kad provodiš dosta vremena sa nekim srodiš se sa nekim i to su ogromna, dugogodisnja prijateljstva. Bez humora i naših šala nemoguće je izdržati napor i pritisak i mentalno i fizički. Tu je dosta devojaka i teško je izdvojiti. Meni uvek padne Nevena Jovanović na pamet, kao i Ana Dabović. Sa Nevenom sam od malena igrala. Dajana Butulija se penzionisala, ali je i ona umela kao najstarija da unese vedrinu. Ostalo je te iskre koja nas krasi da se šalimo i da imamo naše pesme i muziku da nas razonodi i da nam da snagu da izdržimo sve“.
Tina je nakon četiri godine u Šopronu promenila klub i prešla u turski Galatasaraj.
„Moj neki utisak i osećaj je stvarno pozitivan. Ta neka promena koju sam napravila mi očigledno prija. Iskreno nisam imala predstavu šta da očekujem, iako sam imala drugarice koje su igrale u Turskoj, ni što se tiče lige ni organizacije. Ovo je zaista klub sa velikom istorijom i organizacija je fenomenalna. Oduševili su me ljudi. Taj turski mentalitet je sličan našem i očigledno meni prija. Družimo se, dobra je atmosfera i to se odražava na igru. Zadovoljna sam i mislim da ćemo imati uspeha do kraja sezone. Trenutno se mučimo sa povredama, nekoliko igračica ne može da igra, ali uskoro će i to da se reši. Bili smo u jednom momentu i prvi u Evroligi u grupi, ali imamo sad kod kuće neke utakmice pa se nadam povratku na čelo tabele“.
Razlog zbog kog je došla u Galatasaraj je između ostalog i taj što je turski klub veoma konkurentan za osvajanje Evrolige, ali favorit za titulu ove godine ponovo je Jekaterinburg.
„Što se tiče posećenosti zavisi od kluba do kluba kako je organizovan, da li ima navijače ili ne. Što se tice same Evrolige, to je elitno takmičenje i garantujem najkvalitetnije. Tu je dosta igračica koje igraju WNBA. Mislim da će ove godine biti zanimljiva završnica, naročito je naša grupa nepredvidiva i stalno se neke promene dešavaju. Mnogo je neizvesnije nego u drugoj grupi, ali ovde godine Jekaterinburg nije toliko ubedljiv, ali imaju takav roster da će sigurno ići do finala i verujem da će opet osvojiti. Baš uživam i to što je Galatasaraj konkurent za osvajanje Evrolige mi je bio razlog zašto sam došla“.
Tina pruža odlične partije u elitnom takmičenju ove sezone, pa je u konkurenciji za MVP nagradu.
„Naravno da me motiviše. U ovu sezonu sam ušla kao i u svaku drugu, spremno i igram totalno opušteno. Imala sam i prostor i drugačiji je sistem igranja u ovom klubu, gde mogu da čitam igru i mogu da se otvorim na šut, mogu da se odrolam, trener nam daje dosta slobode. To se odražava na našu lepršavu igru i mislim da je to donelo meni titulu da se borim za MVP-a. Nije mi to primarno i ne fokusiram se na to samo je došlo od sebe primarno mi je da ostanem zdrava i pomognem klubu. Klub mi je dao ulogu lidera ove sezone i nadam se da ću u tome uspeti i samim tim će statistika biti sve bolja. Nedavno sam imala pehove sa povredama ali sam uspela da se vratim i nadam se da ću uspeti da igram dobro naredna kola jer nam slede bitne utakmice“.
Kao svoju najveću vrlinu na terenu izdvaja brzinu i pokretljivost, koja je izuzetna za centarsku poziciju.
„Mislim da sam za centra i za svoju visinu veoma pokretna i brza. Umem da pročitam prostor na terenu, da se otvorim tamo gde treba. Imam i neku prirodnu snagu, jer sam igrala rukomet sedam godina, a to je jako grub sport. Stabilnost u reketu bih takođe izdvojila“.
Turska liga je jedna od najjačih u Evropi, ali u odnosu na mađarsku ligu postoje znatne razlike.
„Turska liga važi za jednu od najjačih u Evropi. Prvenstveno jer se ovde ulaže u žensku košarku, klubovi dovode dobre strance, igračice koje igraju WNBA. Nijedna utakmica nije laka i samim tim je prvenstvo neizvesno. Izdvaja se Fenerbahče i nadam se da ćemo biti druge, ako ne i prve pre plej-ofa. Ako poredim sa Mađarskom drugačiji je stil igre. Mađarska je dosta disciplinovanija, dosta se poštuju sistemi i akcije, a ovde je malo individualnija košarka sa dosta slobode“.
Krajišnik je imala i ponude za nastup u WNBA ligi.
„Razmišljala sam iskreno i ovih dana ima nekih govora o tome. Još uvek je rano, ali postoje ponude shodno tim mojim partijama u Evroligi. Neki ljudi su to primetili i misle da treba da se okušam. Iskreno, ne bih unapred pričala. Kad sam bila mlađa sam isto razmišljala, a sad mi deluje smešno da sa 31 godinom idem prvi put, ali očigledno drugima nije smečno. Ako ne ove, onda sledeće godine. To je neki drugi nivo, to je san mnogih košarkašica i malo je naših uspelo da ode. Otići tamo je prestiž i mislim da je veliki plus da se okuša tamo kako se trenira, kako se sprema utakmica. Čula sam i Anino i Sonjino iskustvo. Otvorena sam po tom pitanju, ali nije mi to bio cilj. Meni je cilj bio da igram Evroligu i da se tu zadržim“.
Tina ima 30 godina, ali o kraju profesionalne karijere i dalje ne razmišlja.
„Iskreno sada ne razmišljam ali pre godinu ili dve sam planirala. Nisam mislila da ću igrati posle tridesete. Plan mi je bio da igram do tridesete i posle toga živim normalan život, da zasnujem porodicu. Desio se prelazak ovde i dobro se osećam. Dokle mi telo dozvoljava da uživam u košarci onda to ima smisla. Ne dolazi do zasićenja i želje da prestanem. Odlučila sam da ništa ne planiram, da uživam u svakom momentu pa dokle god se dobro osećam igraću“.
Kroz karijeru Tina je doživljavala teške povrede, jedno vreme je čak razmišljala i o preranom kraju karijere, ali je iz svake bitke izlazila jača i sada uživa u košarci u punom sjaju.
„Dosta puta sam pričala o tome i pokušavam da se ne vraćam na te dane i godine. To je deo mene i mog puta i to je uticalo na formiranje mene kao igrača i ličnosti, tako da mislim da je tako trebalo. Da mogu neke stvari bih promenila u svom fizičkom razvoju pokušala bih da se zaštitim, ali mislim da me je to ojačalo, mentalno sam sazrela. Moja ličnost i karakter su bili presudni u tim momentima da ne odustanem da se borim. Bilo je momenata gde sam mislila da ću prestati da ću se samo oporaviti od povrede čisto da bih mogla rekreativno da se igram i da živim normalno. Ali, bili su ljudi oko mene, koji su rekli ‘ajde pokušaj, zašto još da ne igra, mlada si, ima tu još potencijala, uspećes da se vratiš na viši nivo’. To me je poguralo, podrška porodice, trenera, a bilo je momenata kad sam pomišljala da nije trebalo toliko sebe da stavljam pred izazove i da se mučim na neki način i bilo je teško i bolno. Kako sam starija tako se bolje osećam i onda se to negde sve isplatilo i vredelo je.
Nakon košarkaške karijere želi da se bavi psihologijom u čemu vidi svoj drugi poziv i ljubav.
„Psihologija mi je velika želja. Već imam neke planove, ne znam koliko ću dugo igrati. Kad završim karijeru vraćam se u Beograd da bih se doškolovala. Nije su pitanju samo psihologija nego i psihoterapija. Dodatna edukacija od četiri godine. Da kroz nekih par godina postanem sertifikovan psihoterapeut. To mi je dugoročni plan.
Iskreno ne znam kako će se sve to odvijati. Svakom sportisti ta tranzicija padne teško i prosto je teško prihavtiti da se ne baviš nečim gde si proveo pola života i dao celog sebe i uživao u tome. Ipak, ja negde očekujem da će početak tog normalnog života biti lep. To isto nosi svojih draži i kad se osvrnem na sve ono što je prošlo biću ponosna, srećna i zadovoljna. Definitivno će psihologija biti drugi poziv i ljubav“
Studije psihologije koje je završila su joj pomogle i u košarci. Zbog svog životnog i profesionalnog iskustva istakla je da bi volela da napiše knjigu ili priručnik.
„Svakako jeste. Imala sam naravno saradnju imam svog psihoterapeuta upoznala sam mnoge ljude zbog studija i sve to što sam učila i čitala van studija. Volela bih sutra da uspem da mozda napravim neki sažetak svega toga, da napravim ne možda knjigu, ali priručnik da pomognem ljudima u sličnoj situaciji da savladaju sve prepreke koje mogu da zadese nekog sportistu na tom teškom putu“, zaključila je Krajišnik za Nova.rs.
BONUS VIDEO Tina Krajišnik – intervju
Pratite nas i na društvenim mrežama: Facebook, Twitter, Instagram
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar