0
Završena je evroligaška sezona bar kada su srpski klubovi u pitanju. I dok je za Crvenu zvezdu bilo jasno već duži vremenski period da će još jednu godinu u Evropi pojesti skakavci, Partizan je svoju borbu vodio skoro do poslednjeg kola.
Skoro, jer je dan pre meča sa Valensijom nakon bruke Zvezde na gostovanju Efesu bilo jasno da crno-beli nemaju šanse i matematički za prolaz u narednu rundu.
Mada, realno gledano, jasno je bilo još nakon završetka pretposlednjeg kola kada su svi rezultati došli naopako u odnosu na potrebe Partizana, da je priča završena.
A, ako zanemarimo taj matematički deo i utisak koji je cele sezone ostavljao varljivu nadu da bi Partizan mogao do još jednog sjajnog rezultata i šanse za plej-of, čini se da kada se stvari slegnu da je svoju šansu prokockao još prethodnog leta.
Razlog je u suštini vrlo jednostavan. Ekipa sa kojom je Partizan ušao u ovu sezonu pokazala se kao neadekvatno selektirana za bitke koje je trebala da vodi.
Saga oko Nikole Mirotića imala je dalekosežnije posledice po rezultate nego što je moglo u prvi mah da se predvidi.
PROČITAJTE JOŠ
Crno-beli su čitavu priču grdili na dolasku sjajnog krilnog centra i pripremali koncepciju oko njegovih kvaliteta i kada je ipak Mirotić odlučio da odjavi Željka Obradovića i ljude iz kluba kojima je prema njihovim svedočenjima dao reč, usledilo je stanje šoka koje kao da nikada nie ni prestajalo.
Partizan nije napravio još veću grešku dovođenjem igrača kompaktibilnim Mirotiću što bi fijasko učinio težim, ali je formiranje tima ostalo u senci pomenutog događaja.
Utisak je da niko u klubu nije bio spreman na scenario nedolaska Mirotića i nije postojao plan B i odjednom je čitava koncepcija i prethodno uspostavljena šema slaganja rostera morala da padne u vodu, i da se stvari u hodu preorijentišu.
Tako je krenulo sklapanje ekipe koje na papiru nije delovalo toliko loše, ali će vreme pokazati da se nije ispostavilo ni kao dovoljno dobro.
Partizan je morao da popuni rupe u reketu nastale odlaskom Lesora i rupe na poziciji plejmejkera nastale odlaskom Egzuma za koje će se ispostaviti da su bile prevelike.
Na sve se to nadovezao i neprijatan odlazak Jama Madara koji je rupu na jedinici dodatno produbio i koji je u kasnijoj fazi sezone itekako falio
Iako je klub osigurao ostanak Kevina Pantera, Džejmsa Nanelija i Zeka Ledeja na prvom mestu, novopridošlice nisu mogle da popune prevelike cipele njihovih prethodnika.
Dolazak Frenka Kaminskog iz ove perspektive je posebno zanimljiv.
Centar sposoban da pogodi za tri i da kreira sa niskog posta i svojom inteligencijom bude dodatna opcija u izgradnji napada delovao je kao neka vrsta alternative za Mirotića koji je imao te kvalitete oko kojih je zamišljen koncept ekipe. Naravno, trebalo je nadoknaditi i odlazak Lesora ili ekipu prilagoditi novom stilu igre što je bio izaov u najavi.
Osim toga, doveden je na poziciji plejmejkera i Pi Džej Doužer koji je na papiru imao potencijal da nadgradi učinak Egzuma.
Doužer je u svom pedigreu donosio bolji plejmejking, kvalitetniju odbranu i drugačiji vid napadanja oličen pre svega u igri na poludistanci za razliku od Egzumove eksplozivnosti i prodornosti.
Partizan je sa njim i Kaminskim dobio na papiru više kreacije i više opcija za bolji protok lopte, ali je priča mahom ostala u teoriji.
Problem je nastao i u slučaju Madara jer je na njegovo mesto došao Ognjen Jaramaz, igrač značajno skromnije ofanzive, ali dovoljno dobar u odbrani i prenosu lopte da odradi određene zadatke.
Priču je trebalo da zaokruži dolazak Mateuša Ponitke, sjajnog Poljaka čije karakteristike su često upoređivanjem sa univerzalnim švajcarskim nožem koji je multifunkcionalna alatka.
Na kraju su stvari dobile drugačiji oblik.
Kaminski jeste doneo šut za tri poena i kreaciju sa svojim pregledom igre, ali je istovremeno bio izuzetno mekan u odbrani, postavljanju blokova za bekove, kontroli skoka koju je poboljšao tek u finišu sezone.
Osim toga, lako je ulazio u problem sa faulovima što mu je limitiralo minutažu i koji je tek kao i defanzivni skok počeo da kontoliše u finišu sezone.
Partizan je pokušao da deo problema reši dovođenjem Bruna Kabokla, ali se ispostavilo da Brazilac nije spreman da igra vrhunski na evroligaškom nivou i da povremene šuterske eskapade nisu bile ono što je Partizanu trebalo. Kaboklo se pre svega mučio u osnovama centarske igre i sporo je hvatao koncepciju, a nije doneo previše drugačijih veština u odnosu na Kaminskog.
Nešto bolja defanziva i nešto bolja kontrola skoka nisu bili dovoljni da se na kraju dana kompenzuje odlazak Lesora.
Partizan je u Lesoru imao igrača koji je donosio dubinu igrom na obruču, postavljao najčvršće i najbolje blokove u pik igri u Evroligi, donosio ekstra posede u ofanzivnom skoku i svojim načinom igre znao da podigne ekipu.
Obradović je u njemu imao jasno definisanog igrača sa kojim je znao šta može, a šta ne, dok je u Kaminskom i Kaboklu imao prilično nedefinisan potencijal koji je prečesto ostajao nedorečen.
Slična je priča bila i sa Pi Džej Doužerom.
Amerikanac je tokom čitavog trajanja Evrolige prebrzo ulazio u problem sa ličnim greškama koji nije uspevao da reši i često je lišavao ekipu pomoći. Previše neodlučan kada je na terenu, kao da nije shvatao značaj svakog poseda za konačan ishod i mečeva i sezone i prečesto ležerno ulazio u dodavanja, akcije i gubio lopte, a zbog olakog fauliranja nije dovoljno doprinosio ni u odbrani. Iako je na momente pokazao da može da bude vanserijski igrač u evropskoj košarci, premalo je bilo takvih trenutka, a kako je sezona odmicala, bio je sve gori.
Pokušao je Partizan da dolaskom Džejlina Smita reši deo problema, ali je Amerikancu trebalo previše vremena da pohvata šeme, a u tim trenucima su kola već krenula da idu nizbrdo i pojavili su se i brojni problemi van parketa.
Uz sve to, Jaramaz je bi skoro nepostojeći faktor, a u drugom delu sezone se videlo da Partizanu fali i Madar koji je sa lakoćom prenosio loptu pod pritiskom što niko ove sezone nije uspevao da radi u Partizanu pa smo gledali previše izgubljenih lopti koje su na kraju bile kobne.
Uz sve to se desio i slučaj Alekse Avramovića koji je posle sjajne role na Svetskom prvenstvu za reprezentaciju očekivao i veću ulogu i bolji tretman u klub, ali je bilo jasno da njegov način igre nije ono što se uklapa u Željkove zamisli što je tokom sezone bilo vidljivo i u dinamici njihovog odnosa.
Na kraju, Partizan ništa nije dobio ni od Ponitke. Iako prošlogodišnji učinak Joanisa Papaetrua nije bilo nešto što je predstaljao nedostižan ideal, Ponitka je uprkos evidentnom trudu ostao nedorečen.
Kao da je na kraju ostao možda i žrtva svih drugih grešaka jer je utisak bio da je on trebalo da bude taj mali šraf u moćnoj mašineriji, ali od te mašinerije nije bilo ništa.
Kada se na to doda da Partizan nije puno odbio ni od starosedalaca poput Danila Anđušića, Balše Koprivice, Alena Smailagića i da je na kraju došlo i do razlaza sa Tristanom Vukčevićem, onda je jasno da temelji u čitavoj priči nisu bili dovoljno dobri.
Partizanu ostaje borba da odbrani tron koja neće biti nimalo laka zbog činjenice da neće imati prednost domaćeg terena u eventualnom finalu, ali ni večitom rivalu ne cvetaju ruže i možda ima još većih problema, ali je jasno daće stvari za sledeću godinu morati da budu postavljene drugačije.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
