1
Selektor košarkaša Srbije je unikatna ličnost u svetu sporta, a još jednom je to potvrdio u obraćanju mladim fudbalskim trenerima.
Svetislav Pešić se u jednom trenutku našao na raskrsnici – da li da postane fudbalski golman ili košarkaš? Iako je od te dileme prošlo 60 godina iskusni strateg nikada nije prestao da prati fudbal dok je radio i radi u košarci.
PROČITAJTE JOŠ
Odlučio je najpre da podvuče razliku između reprezentacije u košarci i fudbalu.
„Kad Piksi zove, mora da se dođe! Iz jednostavnog razloga, FIFA termin ne ostavlja prostor klubovima da kalkulišu, zadržavaju igrače, traže izgovore. I da je povređen, Dušan Tadić na primer, posle poziva selektora mora da dođe u kamp, pristane na pregled, dobije i izveštaj domaćeg doktora. U košarci je slika drugačija, klupski manevar mnogo je veći. Mnogi od njih koriste pravo da stopiraju košarkaše. Postoji još jedna bitna stavka – novac. Fudbal je priznaje, reprezentativni košarkaški fudbal – ne! Nema premija, samo od države i to posle medalja“, poručio je Pešić.
Odlučio je da govori o tome kakva je motivacija igrača.
„Korist je praktična – igraš zajedno i takmičiš se sa najboljima. Isti takvi su i protiv tebe! Eto razloga da kroz strast i entuzijazam napravite iskorak napred. Bez te dve stavke, zaj*** priču! Traži drugi posao! Svoje go*** mora da se pojede. Barem ponekad, ne svaki dan“,
Zatim je pojasnio šta je nekada najvažnije, iskoristio je jedan vulgaran izraz koji je odomaćen u našem narodu, a Pešić ga nije prvi put upotrebio. Svi su se nasmejali.
„Srbi umeju da se puvaju. Imamo talenat i često pobeđujemo, zato što znamo cilj. Gledao sam skoro dva snimka iz dečijih dana, Novaka Đokovića i Rafaela Nadala. Nole govori o osvajanju sveta, vrhu planete, Rafa o uživanju u tenisu kao primarnim ciljevima karijere. Eto razlike i škole za nas – cilj je mnogo bitan. Grci su Rehagelu, posle osvajanja Evrope, zamerili da ne igra moderno. A, stari nemački lisac, imao je jasan odgovor – moderan fudbal je pobeda! Nema tu razglabanja.“
Podvukao je koliko je bitno za svakog trenera da napravi tim, a najbolji primer je dao iz Indijanapolisa 2002. godine.
„Ekipu ne čine 12 najboljih, već isti broj momaka koji se najbolje slažu! Ključna je ideja trenera – ne predsednika, direktora, menadžera. Naravno, struka mora da se prilagodi finansijskim uslovima i više nikog ne sluša! Često sam dovodio jeftinije, nisam uspevao ni sebi da objasnim zbog čega. Znao sam, ispostavilo se i bio u pravu, doneće prevagu. Navešću primere Jarića i Rakočevića. Istih godina, imaju očeve košarkaše, slično razmišljaju, pjejmejkeri… Na pripremama za SP u Indijanapolisu, stavljao sam Jarića na „jedinicu“, Rakočević je bio „dvojka“, iako niži desetak centimetara. Posle jednog od treninga, Igor je tražio da pričamo, hteo da mi objasni nešto što sam jasno video. I kad sam rekao – očigledno ne voliš da postižeš koševe – jer je na poziciji bliže košu, imao je odgovor „naravno da volim“. I odlično se snašao“, rekao je Pešić.
Imao je još fudbalskih primera.
„Gvardiola i Murinjo! Prvi se prilagodio Engleskoj, nije hteo da bude iznad ostalih. Drugog je tek nedostatak trofeja, naterao da razmišlja u drugom pravcu. Svako od nas ima crtu posebnosti, zato su priče u stilu „za mene su svi igrači isti“ puka demagogija. Nisu i ne mogu da budu isti, zna se to i u njihovoj grupi. Zna se „ko kosi, a ko vodu nosi“.
BONUS VIDEO Svetislav Pešić pred fudbalskim trenerima
