0
Svetislav Pešić je ućutkao sve kritičare i odveo Srbiju u finale Mundobasketa, pa reprezentacija može da dođe do svetskog zlata posle 21 godine. Zvuči neverovatno da je i tada nacionalni tim u kultnom Indijanapolisu 2002. sa klupe vodio upravo Pešić.
I sada, u godini kada se obeležava impresivnih 100 godina košarke u Srbiji, „orlovi“ će opet moći na svetski tron, ovaj put preko Nemačke (nedelja, 14.40 po srpskom, 20.40 po lokalnom vremenu).
I to u Manili, gradu u kojem je reprezentacija pre tačno 45 godina bila prvak sveta – deluje da bolje nije moglo. Momci za ponos su pokazali ogromno srce, a kada imate ogromno srce i ljubav prema državi, onda imate i tim. A kada imate tim, onda imate i „svi za jednoga, jedan za svi“, i suze u očima, i trenera kome je žao što dolazi kraj turnira, jer se sve više vezao za svoje igrače.
Zato je Nova.rs u godini kada srpska košarka proslavlja neverovatan jubilej, a uoči Mundobasketa, uradila ekskluzivan serijal sa velikanima košarke – Sonja Vasić, Božidar Maljković, Svetislav Pešić, Dejan Tomašević, Dimitris Itudis, Marko Gudurić, Žarko Zečević i Milan Tasić. Kroz 10 epizoda imali ste priliku da čujete neverovatne priče, da vidite ekskluzivan materijal o nastanku srpske košarke, priče o njenom samom početku, razvoju, usponu, zlatnim trenucima, legendarnim trenerima, 90-im godinama, uspesima za pamćenje košarkašica, brojnim anegdotama, košarci danas… Nema sumnje da će i ovaj uspeh u Manili ostati upisan zlatnim slovima.
Sada imate priliku da pročitate, i u vrhu teksta vidite, ceo razgovor sa selektorom Pešićem o – svemu.
PROČITAJTE JOŠ
„To je jedinstven jubilej, da smo stigli do stogodišnjice… Dosta se stvari dešavalo, najvažniji u sportu, pa i košarci je kontinuitet. Na prostoru bivše Jugoslavije, sada Srbije, postala je jedan od najpopularnijih sportova. Jedan od sam od onih koji dugo pamte… To treba proslaviti, ali je i velika obaveza za budućnost srpske košarke“, počeo je Pešić.
Kakvi su bili vaši prvi susreti sa košarkaškom loptom?
„Prvi neki susret sa košarkom bio je u školskim danima, na ulici se igrao basket, fudbal. Neki prvi kontakt sa košarkom bilo je Evropsko prvenstvo 1961. u Beogradu kada smo osvojili i prvu medalju, srebrnu. Košarka se igrala, naravno, napolju. Tada nije bilo TV prenosa, ali tada se prvi put košarka pojavljuje u nekom većem interesu. Iz ove perspektive, u to vreme su i rukomet i fudbal bili popularniji… Možda je to bila i odluka većine nas, bavili smo se svim mogućim sportovima. I stoni tenis je bio mnogo više popularan od tenisa, bio je naša preokupacija. Ipak, taj rezultat je probudio ogromno interesovanje i dokazao da uspeh reprezentacije uvek na neki način diže popularnost tog sporta, i nadam se da će reprezentacija i danas biti lokomotiva jednog sporta i njegovog razvoja. Relativno nakon toga sam odlučio da se bavim košarkom, verovatno je to bio slučaj i sa većinom iz moje generacije“.
U to vreme su odrastanje i škola imali uticaj, što se danas prilično izgubilo?
„Glavni razlog je bilo, ne mogu da kažem taj prvi veliki uspeh reprezentacije, već Pirot odakle sam rodom. Dugo je bio jedan od centara košarke, zajedno sa Čačkom, Kraljevom, Kragujevcem… Profesor fizičkog vaspitanja, Zvonimir Mićić, bio je i lokalni trener. Verovatno i njegov entuzijazam je motivisao moju školsku generaciju da se opredelimo za košarku“.
Koliko ste ljudi vi motivisali?
„Trudim se, svaki dan, i danas se trudim da utičem na razvoj našeg sporta. Koliko sam imao uticaj, verovatno da sam imao, iako sam najviše vremena pored Jugoslavije proveo tada u Nemačkoj i Španiji. Počeo sam trenersku karijeru u Bosni iz Sarajeva, igrao sam u Partizanu, trenirao sam i Zvezdu, trener sam tačno 40 godina, puno je to godina… Mnogo je igrača, trenera i funkcionera u mojoj karijeri, koliko su oni uticali na mene, nadam se da sam i ja njih, ne u toj meri, ali ako jesam onda sam im zahvalan“.
Ko je na vas najviše uticao?
„Treneri najviše. Tu su bila druga vremena, igračka karijera je trajala od 1965. pa sve do 1979. kada smo sa Bosnom osvojili Kup evropskih šampiona. Uvek se treniralo i radilo dosta, takvo vreme je bilo. U karijeri sam, za razliku od novih generacija koje za jednu sezonu promene tri-četiri trenera, ukupno imao četiri trenera. To su bili Mićić, Branislav Rajačić koji me je doveo u Partizan, Ranko Žeravica i Boša Tanjević, sa kojim sam kasnije nastavio karijeru. Oni su na mene uticali ne samo igrački, već i kao trenera, u svakom smislu su razvijali moju ličnost. Tada nije bilo uticaja spolja, bili su samo roditelji i trener, i nastavnici u školi“.
Kako iz ove perspektive, 40 i više godina kasnije, vidite sve te uspehe jugoslovenske košarke?
„Ta jugoslovenska, srpska košarka razvijala se pre svega zahvaljujući ogromnim rezultatima reprezentacije. Bilo je i klupskih rezultata Crvene zvezde, Partizana, Olimpije, kasnije i Lokomotive i Cibone. Možda sam subjektivan, ali moram da istaknem, liga Jugoslavije bila je najjača liga. I po organizaciji, i po trenerima, i po igračima, koji prema pravilu nisu mogli da odlaze pre 30. godine, kasnije se to smanjilo na 28. Najbolji naši igrači su ostajali i razvijali i sebe i ligu praveći rezultate i sa klubovima i sa reprezentacijom. U to vreme liga uopšte nije imala strance, nego ako si imao problem sa pozicijama, onda si morao sam da stvaraš igrače. A danas ako imaš problem na mestu plejmejkera ili centra, omogućeno ti je da angažuješ stranog igrača. Toga nije bilo i to je bio jedan od razloga, pored ogromnog talenta igrača i trenera, što se karijera mladih igrača razvijala u jednom klubu, sa jednim trenerom, sa jednim konceptom, a reprezentacija je bila san svakog mladog igrača. To vreme 60-ih, početak 70-ih i kraj 80-ih, neko moje vreme, bilo je vreme jugoslovenske, srpske košarke. Tada se formirala jedinstvena metodika treninga, jedinstvena selekcija u svetu, tada su nas kopirali mnogi, kao što smo i mi pre toga učili od Mađara, Francuza, pa čak i od Turaka i Bugara, jer su na neki način bili ispred nas. Ta naša sposobnost da brzo učimo i da znamo to da prilagodimo uslovima koje smo imali, i ekonomski i sportski, to nas je razlikovalo od ostalih, što će se kasnije videti i na primeru mog rada u inostranstvu. Želim da kažem da je taj klupski rezultat bio najveći tog vremena, do tada nijedan jugoslovenski klub nije osvojio Kup evropskih šampiona“.
Ranko Žeravica je neko o kome svi govore birančim rečima?
„Ranko Žeravica je osnivač modernog Partizana kao trener, to niko ne može da mu oduzme. Kasnije je bio osnivač moderne Crvene zvezde. Kad je došao i više nije bio selektor, napravio je novu selekciju, tada su došli Kića, Praja Dalipagić, i od tada kreće Partizan u sve ovo što se danas dešava. Tada kreću i neki veliki uspesi košarke na ovim prostorima, Bosna je bila jedinstvena po tom kontinuitetu koji je danas vrlo teško ili nemoguće uspostaviti. Sa Bošom Tanjević smo se razvijali od druge lige, igrali smo i Kup Radivoja Koraća, da bi 1978. bili prvaci Jugoslavije i onda osvojili Kup evropskih šampiona. Da li je to bilo iznenađenje – to niko nije očekivao, pogotovo ne od Bosne iz Sarajeva, ali mi smo to postigli. Bez stranaca, a svi u Evropi su ih imali po nekoliko. Uspeli smo iz dva razloga – igralo se samo s domaćim igračima i taj uspeh je bio plod jednog kontinuiteta koji je danas teško zamisliti. Iz ove perspektive kad gledam, kao trener s ogromnim iskustvom, to je bio na kraju logičan rezultat i uspeh. Ne da si prvak Evrope, ali da si ekipa koja može da odlučuje ko će to biti“.
Da li smo svesni velikana koji su pisali početke i istoriju naše košarke?
„Nadam se, moja generacija trenera veoma je svesna i ovi malo mlađi od nas sigurno znaju i uopšte se ne ustručavaju da odaju priznanje trenerima pre nas. Tu pre svega da se ne zaboravi profesor Aca Nikolić kao selektor, i kasnije njegov prvi saradnik Ranko Žeravica. Tu je uvek bio kontinuitet, posle su bili Mirko Novosel, Skansi, pa Tanjević kratko vreme, onda Duda Ivković, potom Željko Obradović, pa ja. Dugo sam bio angažovan u KSS, 1982-83. sam postao trener Bosne, a 1983-84. pokojni Branislav Rajačić, čuveni Rajče koji je bio zadužen za omladinske selekcije u Savezu, i prof Radomir Šaper, nisu odlučili, ali su me postavili kao mladog trenera za tu kasnije čuvenu generaciju iz Bormija. Dugo sam bio kao trener u Savezu, da bi onda postao selektor Jugoslavije 2000. i ta generacija je osvojila Evropsko prvenstvo u Istanbulu 2001. i Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu 2002. To je možda i poslednja generacija kao produkt jugoslovenske košarke, mi smo tako želeli da radimo, da nasleđujemo ono što je bilo dobro, tako smo igrače i birali i trenirali, to se sada poprilično izgubilo“.
Čuveno zlato iz Bormija 1987. godine i dalje se prepričava?
„Nikada nisam izgubio kontakt sa srpskom košarkom, da li su to trenerske klinike, bio sam i član Stručnog saveta koji se bavio ukupnim razvojem košarke, sisteom takmičenja… Zadržao sam taj kontinuitet, družio sam se sa našim trenerima, taj moj dolazak za trenera A tima bio je stvarno sportski izazov. Meni je uvek bila želja da budem trener reprezentacije. I u Jugoslaviji je bilo i neuspeha i uspeha, i u tom Savezu je bilo nesporazuma, ali i ti neuspesi su se pretvarali u uspeh jer su se pronalazile nove metode da bi se izašlo na novi kolosek. To je za mene bilo ogromno zadovoljstvo, kada je tako, tim entuzijazmom i posvećenošću… Kažu kako motivišeš igrače, a niko ne pita ko motiviše trenera. Za mene je to bilo veliko priznanje, veliko zadovoljstvo, želja da se opet nešto napravi“.
Šta se sve promenilo danas u košarci?
„Da ne ispadne da nisam ponosan na te rezultate, naravno da jesam, i na igrače pre svega, i navijače. Koliko god da smo mi u toj nekoj prošlosti imali benefit i profitirali od uspeha reprezentacije, mi posle nismo. Više ne profitiramo od uspeha reprezentacije, to je sasvim nova situacija, apsolutno su se promenili prioriteti. Klupska takmičenja postaju dominantna, prioriteti igrača postaju drugačiji. Nisu se promenili želja, ni moja, ni igrača, ali jesu prioriteti, iz dva razloga – promenio se kompletan sistem takmičenja koji je totalno nedefinisan na nivou Evrope, da ne govorim na nivou Srbije, igrači potpisuju ugovore mnogo veće nego ranije, u ona vremena ako nisi pozvao igrača iz nekog kluba doživeo bi najveće moguće kritike i napade tog kluba jer su imali interes da njihov igrač igra za reprezentaciju, da kroz nju napreduje, i da klub tako ima košarkaški benefit. Danas je totalno drugačije, imamo američku filozofiju, dobio si poziv, ti odluči, ako ti se ide mi nismo protiv, ali sam ti odluči. Ne odlučuju uvek sami, ali odlučuju prema interesima kluba. Drugo, sva velika takmičenja nisu više u junu, kao ranije, ili početkom jula, već godinama su u vreme priprema klubova za predstojeću sezonu, i sve to na neki način kad se stavi u jednu veliku sliku sa mnogo detalja koji su danas uticajni – naravno da se sve promenilo. I život se menja, ali to je jedan novi izazov, ja kažem da nema problema, već samo rešenja. Mi za rezultat u košarci smatramo samo zlatnu medalju, ali to smo mi, ponekad je to možda dobro, ali može da ode i u jednom drugom pravcu. Normalno je da navijači imaju očekivanja… Ranije smo znali na kom smo koloseku i kad bi taj kolosek trebalo da se promeni, šta mi možemo da primenimo i naučimo od drugih, danas je to vrlo teško“.
Šta košarka znači Srbiji, a šta Srbija košarci?
„Nas svi svrstavaju među retke zemlje u kojima je košarka prvi sport, to je s aspekta rezultata, koliko smo proizveli igrača, aspekta uspešnosti naših trenrea i treba da budemo ponosni na to. I to je sve lepo, treba samo da imamo i neki benefit za budućnost. Mi smo za ovo kratko vreme, koliko sam ja opet ovde, uspeli da napravimo kontinuitet reprezentacije. Naravno, nije uvek bilo uspeha, ali biće ih, i ja sam siguran da će ovi momci koji su sada u reprezentaciji da će napraviti uspeh“.
Izgleda da je selektor znao…
BONUS VIDEO
