Šta se dešava s „orlovima“, dva meča dva mučenja

Podeli:
Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Kvalifikacije za odlazak na Olimpijske igre dočekane su sa velikom dozom optimizma, ali nakon 80 minuta košarke, i to protiv nejakih Dominikanske Republike i Filipina, taj optimizam ustupa mesto znatno manje pozitivnom pitanju - šta se, zaboga, dešava?

Bilo je jasno da neće sve ići kako su ljubitelji košarke želeli onog trenutka kada je Nikola Jokić u saopštenju obelodanio da neće igrati za reprezentaciju Srbije. Na to se nadovezala i odlična sezona Atlanta Houksa koji se bore za finale NBA lige, pa je i pre početka bilo jasno da u Beogradu Igor Kokoškov neće moći da računa na Bogdana Bogdanovića.

PROČITAJTE JOŠ...

Na to su se nadovezale i lakše povrede Vasilija Micića, Nikole Kalinića, Marka Gudurića, Vladimira Lučića, te Nemanje Nedovića, koji mora da miruje zbog posledica koronavirusa, Nikola Milutinov je van košarke od kraja januara zbog povrede ramena, dok su Alen Smailagić i Aleksej Pokuševski odlučili da preskoče ovu reprezentativnu akciju kako bi mogli da se kako bi trebalo pripreme za početan naredne klupske sezone.

No, čak i povredama osakaćena Srbija okupila je izuzetno respektabilan sastav čije udarne „igle“ su Miloš Teodosić, Boban Marjanović, Nemanja Bjelica, razigrani Ognjen Dobrić, pa je i pre početka takmičenja u grupi A bilo jasno da je potrebno da se dogodi nešto izuzetno loše kako bi Dominikanska Republika, a potom i Filipini, uopšte imali kakvu-takvu šansu da zabeleže pozitivan rezultat.

Krenulo je dobro, u prvoj četvrtini postignut je 31 poen protiv Dominikanaca, i utisak je bio da će pobeda biti izvojevana onako kako je i bilo očekivano, bez većih poteškoća, ali je već u drugoj četvrtini usledio „hladan tuš“. Igrači koji nastupaju za ovu karipsku zemlju spustili su Srbiju na samo 16 poena, oni ubacili 24, pa se među navijače Srbije uvukla zebnja, koja je potrajala i u trećoj deonici, da bi tek u poslednjoj četvrtini koja je dobijena 27:10 trasiran put ka pobedi na početku takmičenja, na kraju znatno ubedljivijoj od onoga što je viđeno na parketu.

Taj meč je upalio lampicu za uzbunu, pa je protiv Filipina razlika u trećoj četvrtini išla i do 17 poena, ali umesto sigurnog privođenja meča kraju usledio je neshvatljiv pad u igri, veliki preokret rivala koji je čak stigao i do prednosti, mogao da se odlepi na dva poseda, ali srećom po Kokoškova, igrače i čitavu srpsku košarkašku javnost, njihovi šutevi su mašili koš, a povremeno i čitav obruč, ili su u odsudnim momentima loptu slali van granica igrališta.

Tada je na scenu stupio Boban Marjanović, serijom poena u završnici doneo Srbiji prednost i potvrdio trijumf kojim je obezbeđen duel sa slabijim iz grupe B, što je porazo od Italije postao Portoriko.

U taj duel Srbija ulazi kao veliki favorit, a stanje nije drugačije ni kada je u pitajnu drugi polufinalni par, jer ni Italija, kao najozbiljniji takmac „orlovima“, ne poseduje dovoljno individualnog kvaliteta da u teoriji ugrozi ambicije Srbije da se domogne Tokija. O Filipinima ili Dominikanskoj Republici da ne govorimo. No, individualan kvalitet i teorija su jedno, a upravo reč „timski“ je ono što bi u praksi moglo da predstavlja bez konkurencije najveći izazov za sve koji su deo nacionalne selekcije Srbije, bilo među igračima, bilo među onima koji su zaduženi da sve protiče u najboljem redu.

Naime, tokom obe utakmice upravo je taj timski aspekt nedostajao. Ne toliko u napadu, pošto su protiv Dominikanaca imali 12 asistencija viška (26 naspram 14), dok su protiv Filipina bili poravnati sa po 21, koliko u odbrani. Činjenica jeste da košarku u 21. veku igra svako, i da je svima omogućeno da preko društvenih mreža vide i skidaju poteze najboljih igrača sveta, ali je gotovo nemoguće naći iole ozbiljnijeg poznavaoca igre pod obručima koji bi pobedu bilo koje od ove dve selekcije nad Srbijom nazvao drugačije sem čudom, što nas dovodi do sledećeg zaključka – ni Filipini ni Dominikanci ne poseduju dovoljan ni timski ni individualni kvalitet kvalitet potreban da pobeda Srbije ijednog trenutka bude dovedena u pitanje.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Pa kako smo onda došli do toga? Već smo naveli, nije problem u napadu, već u odbrani. Da li je problem u nedostatku motiva, umor, potcenjen rival, ili prosto nerazumevanje igrača i međusobnih kretnji nije poznato, ali je jasno da nešto debelo škripi. Nije problem prazan hod, jer prazan hod se dešava i najboljim ekipama sveta, problem leži u činjenici da Srbija nije uspela da to nadomesti kvalitetnom odbranom i spreči obe ekipe da se vrate iz praktično izgubljene situacije.

Pred ekipom Igora Kokoškova nalaze se još dva izazova, i to u vidu selekcija koje su tek nešto kvalitetnije od prethodna dva rivala. Ipak, kako bi bilo izbegnuto jedno od najnegativnijih iznenađenja u istoriji srpske košarke, reprezentativci Srbije u ta dva meča moraju da uđu na način kao da im gori pod nogama, i da svih 40 minuta odigraju na maksimumu.

Pozitivna strana te dve utakmice jeste to što je na vreme upaljena „lampica“, a vremena da stvari budu ispravljene je sasvim dovoljno. Ukoliko, pak, one ostanu iste, samo je pitanje trenutka kada će se sa druge strane parketa naći neka znatno ozbiljnija reprezentacija od Dominikanske Republike ili Filipina i taj prazan hod Srbije iskoristiti da joj nanese poraz posle kog prilika za popravni neće postojati.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar