0
Košarkaši Srbije doživeli su potpuni krah u kvalifikacijama za Olimpijske igre.
PROČITAJTE JOŠ
Dok su Italijani burno proslavljali veliki uspeh odmah nakon što je istekla poslednja sekunda utakmice u Beogradu, cela Srbija je u neverici gledala kako je propuštena još jedna prilika da se radujemo uspehu miljenika nacije.
Srbija će tako po treći put od osamostaljenja propustiti Olimpijske igre nakon što smo preskočili Peking i London. Ono što je nekada bilo pravio, sada je postalo izuzetak.
Neuspeh još više boli kada se zna da neke od asova nećemo još dugo gledati u reprezentativnom dresu, a nove generacije igrača radije biraju da odmaraju i u prvi plan stave igru u klubovima.
Teodosić, Bjelica i Marjanović ušli su u zenit karijere i pitanje je koliko još imaju goriva za nove pokušaje u dresu Srbije, kada iza sebe imaju dovoljno uspeha da ne moraju više nikome ništa da dokazuju.
Bjelica je u emotivnom obraćanju posle utakmice tako nešto i najavio.
„Ozbiljno ću razmisliti o daljem nastupu u reprezentaciji Srbije. Shvatio sam da ne mogu da pomognem ekipi i onda se prosto zapitam zašto sam ja ovde. Razočaran sam samim sobom. Nije u pitanju to što ne želimo da pomognemo Srbiji već zato što očigledno ne možemo“, rekao je Bjelica posle meča.
Sledeće Olimpijske igre su za tri godine i veliko je pitanje, da li će neko od pomenutog trojica moći da igra za reprezentaciju i na kakvom nivou.
Ono što je veliki problem pored toga što olako trošimo asove koje imamo, jeste činjenica da je neuspeh u košarci polako postao pravilo.
Srbija ne samo da nije osvojila zlato na velikom takmičenju od 2002. godine, već su i medalje i učešća postale izuzetak.
Od 2016. godine od kako je na čelo saveza došao Predrag Danilović, Srbija je osvojila srebro na Evropskom prvenstvu 2017. godine, doživela krah na Svetskom prvenstvu 2019. godine, a kada se činilo da smo dostigli dno, usledio je turnir u Beogradu i potpuni fijasko.
Najbolji klubovi u Srbiji već dugo nisu oslonci na kojima se grade reprezentativni uspesi. Opterećeni imperativom rezultata, dovode sve veći broj stranaca kojima se po kratkom postupku sređuju srpski pasoši, kako bi se ispoštovala pravila koja na kraju dana ostaju mrtvo slovo na papiru.
Ni situacija u mlađim kategorijama nije bolja.
Poslednja takmičenja koja su odigrana 2019. godine pre pandemije koronavirusa, samo su potvrdili nizbrdicu na kojoj se reprezentativna košarka nalazi.
Selekcija do 20 godina je ispala u B diviziju, dok selekcije do 19, 18 i 16 godina nisu mogle dalje od četvrtfinala. Za brigu je i činjenica da nema naznaka velikog broja talenata koji bi mogli da u budućnosti nose dres Srbije. Na turniru u Beogradu smo videli Filipa Petruševa koji je iskočio iz sivila ekipe, ali je malo igrača koji su se nametnuli poput njega i dali naznake da mogu da nose ovaj tim.
Posle serije medalja koje su osvojene pod selektorskim palicama Dušana Ivkovića i Aleksandra Đorđevića koji su sa klupe odlazili posle prvih neuspeha, Srbija se našla u situaciji da uspesi polako postaju incident u sportu koji je uvek bio broj jedan u zemlji.
Riba smrdi od glave, i možda je vreme da se na odgovornost pozovu oni koji se nalaze na čelu srpske košarke.
Ovim tempom ćemo samo potrošiti selektore i igrače, pa ćemo o uspesima košarke govoriti samo kao o lepim sećanjima.
Možda bi povratak Željka Obradovića u Srbiju mogao da bude inicijator preko potrebnih promena, jer bi u suprotnom crne slutnje Nemanje Bjelice mogle da se ostvare.
„Nešto mora da se promeni – ili nas za pet godina neće biti“, rekao je Bjelica posle utakmice.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
