0
"Na terenu se pokazuje kako se voli klub, a ne u intervjuima, pričama, hvaljenjem navijača, slikama na Instagramu i udaranjem u srce".
Tim rečima je trener Partizana Vlado Šćepanović prokomentarisao izdanje svojih košarkaša u utakmici protiv Burža.
PROČITAJTE JOŠ
Francuska ekipa koja dve nedelje nije imala trening u punom sastavu zbog problema sa koronavirusom pokazala je silu nad crno-belima usred legendarne Hale sportova na Novom Beogradu.
Nekada je taj teren bio neosvojiva tvrđava za daleko renomiranije rivale u daleko ozbiljnijem takmičenju od Evrokupa, ali su se vremena promenila.
I čuvenih časova ljubavi, izgleda da više nema.
Bilo je u prethodnom periodu priča o tome da je Šćepanović možda preoštar prema svojim izabranicima u izjavama posle neuspešnih utakmica, pominjali su se sukobi sa Nemanjom Gordićem i Rašonom Tomasom, ali ništa od toga ne može da bude razlog za katastrofalnu partiju ekipe u duelu sa sastavom iz Francuske.
Crno-beli su za poluvreme imali čak 12 izgubljenih lopti, primili su čak 57 poena i delovali kao raštimovana banda koja kao da se prvi put sastala i odlučila da uradi nekakav zajednički posao.
„Svi mislimo da smo bolji nego što jesmo, a ova utakmica je igračima pokazala da nisu baš tog kvaliteta da bi mogli da igraju ležerno i da pobede. Ova ekipa može da pobedi jedino ako ostave srce i čitavu energiju na terenu. Večeras mislim da nismo imali ni srce ni energiju. Francuski klub nam je održao čas kako se voli klub“, govorio je u dahu Šćepanović.
Kako je moguće da ekipa koja ima četvoricu francuskih državljana voli više svoj klub od momaka koji na dresu nose grb Partizana, kluba koji je svoje nasvetlije trenutke u istoriji postigao upravo zahvaljujući tome – ljubavi i odanosti bojama.
I to nije patetična priča… Dolazili su i prolazili mnogi, ali su i domaći i strani košarkaši umeli da prepoznaju momenat i težinu, veličinu kluba koji je bio prvak Evrope i koji je, ne bez razloga, proglašen evropskim Bostonom.
Evidentno je da je ekipa emotivno prazna od početka sezone. I mogu da postoje realni i racionalni razlozi zato.
Protekla sezona je bila fenomenalna, ali se završila katastrofalno, prekidom sezone u oba takmičenja gde se jurila titula, a potom i čudnim odlaskom trenera Andree Trikijerija.
Dalje, nedostatak publike je problem za Partizan, fraza o huku sa tribina nije samo fraza u slučaju crno-belih, decenijama je poznato da su gosti nerado dolazili u Beograd, kao i da je tim crpeo ogromnu energiju iz podrške navijača.
I povrede su tu, dvojica najboljih igrača u „prednjem“ i „zadnjem“ polju su se povredila u uzastopnim utakmicama, Ognjen Jaramaz i Vil Mozli su igrači velike energije i generatori tempa u igri, što je možda i važnije od njihovog poenterskog ili skakačkog učinka.
Važnije možda i od toga, to su momci koji su osetili klub, značaj, mladi bek je dete crno-belih koje je moralo zaobilaznim putem da zaduži dres seniorskog tima, dok je Amerikanac prvi put u karijeri, protekle sezone, doživeo da mu skandira dvorana puna navijača.
U svemu tome se postavlja pitanje, da li je ljubav navijača neophodna da bi igrači pokazali ljubav prema klubu? I, što se se reklo, ostavili srce na terenu i poslednji atom snage? Da li je problem u tome što igrači ne osećaju klub ili ne prihvataju autoritet trenera? Da li je malo dece Partizana, a previše stranaca koji su tu da „odrade“ posao i obezbede sebi bolji ugovor dogodine u nekoj drugoj sredini?
Šta god da je problem, problem je, ogoljeno je do koske i dalje od ovoga ne može. I ponovo se nameće jedna fraza – neophodno je da se svi u Partizanu pogledaju u oči i da kažu kako stvari stoje. Da dođu do odgovora da li su svi tu zajedno na istom zadatku ili ima onih koji rade po nekakvim svojim ili nečijim principima.
I da postanu svesni gde se nalaze i koje sve pre njih bio na tom mestu… Ako i to ne bude bilo dovoljno, onda – „da se ne ljubimo“ ako se već dođe do finalne konstatacije da ljubavi nema…
Pratite nas i na društvenim mrežama:
