2
Rezultati nisu došli odmah, ali nije se ni dugo čekalo
Kada je Željko Obradović stigao u Partizan u junu 2021. godine mnogi navijači crno-belih su se nadali da će sa njim odmah stići i titule. Međutim, i kada ste najtrofejniji u poslu koji radite, potrebno je mnogo truda i rada kako biste od potpuno nove grupe igrača napravili mašinu sposobnu da osvaja titule.
Prva godina od povratka Obradovića u Humsku završila se neslavno, bez trofeja, a Crvena zvezda je kao najveći rival uzela triplu krunu. Partizan je i takmičenje u Evrokupu tada okončao u osmini finala kada je bolja bila Bursa nakon produžetka u beogradskoj Areni.
PROČITAJTE JOŠ:
Međutim, na leto prošle godine stigla je specijalna pozivnica Evrolige, a Obradović je bio sigurno važan faktor i u dovođenju igrača kakvi su Dante Egzum, Džejms Naneli, Janis Papapetru…
Osetio je Obradović da sezona 2022/23. može da bude istorijska za crno-bele, a napad na trofeje bio je neminovan.
Ipak, na početku sezone u prvi plan su isplivali problemi. Ubedljiv poraz od Albe pri povratku u Evroligu, ne baš ubedljiva igra, dva poraza u večitim derbijima…
U javnosti se komentarisalo kako Partizanu nedostaje pravi organizator igre, kako tim nije dobro uklopljen, ali Obradović nije gubio fokus i veru u svoje momke. Nije iskusni stručnjak tražio pojačanja po svaku cenu, jasno je stavio do znanja svima da mu je dovoljno ono što ima na raspologanju, a od decembra i pobede protiv Efesa u Areni počeo je i veliki uspon Partizana.
Na kraju sezone crno-beli mogu da se pohvale titulom u ABA ligi, kao i Top 8 fazom u Evroligi u kojoj je odigrana istorijska serija sa Real Madridom. Nije malo, zar ne?
Navijači i igrači su imali poseban odnos, svaku pobedu slavili su zajedno, uz pesmu, a sama pojava Obradovića, ne samo u Areni, već i širom Evrope izazivala je brojne reakcije i scene za pamćenje.
Znali su igrači Partizana da moraju da slušaju Obradovića kako bi napredovali, a on je za svakog od njih imao plan, što se najbolje pokazalo kroz individualni napredak svakog od njih.
Mnogo kritike je bilo kada je Željko postavio Kevina Pantera za kapitena, ali se to ispostavilo kao pravi potez. Bez obzira što je Amerikanac, Panter je igrao svim srcem za Partizan, „ginuo“ je za svaku loptu, a više puta je pokazivao da ima petlju da preuzme odgovornost i pokaže liderske sposobnosti. Uzimao je Panter odlučujuće šuteve u završnicama utakmicama, ali nije bio sebičan, kao što je i pored terena bio veliki motivator, bez preke potrebe da ističe samo sebe u prvi plan.
Postao je Kevin jedan od najboljih, ako ne i najbolji bek šuter u Evropi, a da nije imao burnu reakciju na provokaciju Serhija Ljulja poveo bi Partizan i do Kaunasa na završni turnir Evrolige. Sezonu je završio superiorno, sa 32 poena u majstorici protiv Crvene zvezde, pa je pored druge najbolje petorke u Evroligi, postao i MVP finala ABA lige.
Naneli je tokom sezone takođe pogađao veoma važne šuteve, a svaki „grobar“ se rado seća njegovih prelomnih trojki protiv Efesa, Panatinaikosa, Splita, Studentskog centra…
Rad za Obradovićem za Nanelija nije bila nepoznanica, pošto su zajedno sarađivali i u Fenerbahčeu, pa je iskusni bek već znao kako treba da se ponaša i šta se tačno od njega traži. Nije mu smetalo čak i kada bi neke mečeve gotovo presedeo na klupi, jer je u svakom trenutku bio spreman da preuzme odgovornost i bez razmišljanja potegne trojku ili pronađe poene sa poludistance.
Možda i najveći napredak primetan je bio kod Dantea Egzuma i Matijasa Lesora, koji su tokom cele sezone izneli veliki teret i broj minuta.
PROČITAJTE JOŠ:
Egzum je iz Barselone došao sa ne baš mnogo samopouzdanja, tamo jednostavno nije imao mnogo prostora da pokaže kvalitete, ali mu je Obradović dao krila. Ne samo da je pomogao Egzumu da njegova eksplozivnost i maestralan prodor dođu u prvi plan, već je sa njim radio i na šutu za tri, te Australijanac više nema problem da potegne sa distance kada mu odbrana ide ispod bloka.
Vratimo se na kratko na one priče kako su mnogi želeli da vide nekog organizatora igre u ekipi crno-belih na startu sezone. E, pa, svi su se predomislili kada su videli sve sposobnosti Egzuma.
Sa druge strane, Lesor je i defanzivno i ofanzivno i skakački bio bitan faktor za Partizan, dugo je bio i kandidat za MVP-ja Evrolige, a našao se i u najboljoj petorci tog takmičenja. Uz pomoć Obradovića, Francuz je naučio kako da ostvaruje dobru poziciju u reketu, kako uz malo driblinga da dođe do poena, kako da se postavlja u napadu i kako da koristi prostor što onda pomaže i Partizanovoj spoljnoj liniji.
Najbolju petorku Partizana kompletira Zek Ledej, koji je izneo (verovatno) najveći broj minuta, ali je fizički potpuno odgovorio tom zadatku. Krilni centar je namestio i šut za dva i za tri, njegov čuveni šut sa zadrškom sa jedne ruke će se dugo pamtiti, a konačno je proradio i u večitim derbijima.
Od stranih igrača u Partizanu i Jam Madar je ispunio očekivanja, pogotovo kada je igrao u Areni, gde je bio posebno motivisan. Od njega se tražilo da uvek bude agresivan na protivničkim bekovima, što je gotovo uvek ispunjavao, dok je u napadu svaki doprinos bio dodatni plus za Partizan. Svakako, mladi Izraelac nije bio neko koga ste mogli da ostavljate samog na šutu, pretio je i iz prodora, pa se i interesovanje Boston Seltiksa za njega povećalo.
Papapetru možda ofanzivno nije ispunio očekivanja, ali je bio važan za rotaciju i Obradović je znao kada i na koji način da ga koristi. Mogao je Grk da sačuva i niže i više igrače, u napadu nije mnogo srljao, a bez polemike je prihvatio sporednu ulogu, koju je valjano odradio do kraja. U finalu sa Zvezdom pokazalo se da Partizan može i bez njega, ali svakako bi sezona bila mnogo teža za neke igrače i tim da njega nije bilo da uskoči sa klupe.
Među domaćim igračima istakao se Alen Smailagić, koji je na kraju sezone protiv Reala i Zvezde pokazao koliko „oružja“ poseduje i koliko je opasan na obe strane terena. Protiv Madriđana je mučio Valtera Tavaresa, dok je protiv Zvezde u finalu bio „x-faktor“ u prve dve utakmice koje je njegov tim dobio.
Smailagić je i tokom sezone i u prošlosti imao probleme sa povredama, ali ga je Obradović konačno doveo pod konac, smirio njegovu glavu i pokazao mu put kojim treba da ide i način na koji treba da koristi svoje kvalitete kako na poziciji pet, tako i na poziciji četiri, a obe može da pokriva bez velikih problema.
Uroš Trifunović gotovo nikada nije poenterski dolazio do izražaja, u napadu je uglavnom imao ulogu da „ćoškari“ i šutne poneku trojku uz dobro protrčavanje. Međutim, u odbrani je čuvao neke od najboljih napadača u Evropi, mnogo je napredvao u tom segmentu i Obradović ga je više puta hvalio. Pored toga, bio je stalno na defanzivnom i ofanzivnom skoku, a u budućnosti bi tek trebalo da pokaže i napadački arsenal koji krije.
Danilo Anđušić nije imao sjajnu sezonu, možda su „grobari“ očekivali i više nod njega, ali je i on s vremena na vreme pokazao napadački kvalitet, ali i iskustvo, koje je bilo potrebno timu. Podesio je Obradović i nekoliko kretnji baš za njega, što se moglo najbolje videti i u finišu ABA lige.
Od ostalih igrača tu su bili Balša Koprivica, koji je veliki deo sezone propustio zbog mononukleoze, ali i Tristan Vukčević, koji je usmeren na NBA i odlazak u Ameriku, dok u Partizanu još nije došlo njegovo vreme.
Najbolji pokazatelj koliko su pojedinci u Partizanu napravili jeste taj što se sada pola Evrope otima za njihove usluge. Panatinaikos je zainteresovaon gotovo za ceo tim crno-belih, Pantera traže Real i Barselona, pominje se i odlazak nekih pojedinaca u NBA…
I nije Obradović samo svakog pojedinca napravio boljeg. Sa njim na klupi stvorila se timska hemija, znala se jasna hijerarhija, svi su dobili na sigurnosti, a kako je sezona odmicala greške su se ispravljale, a kvaliteti dolazili u prvi plan.
Ono za čim ostaje žal jeste Fajnal-for Evrolige, jer to zaista jeste bio realan domet za crno-bele, ali sigurno da su Obradović i njegovi momci, uprkos tome, ponosni na sve što su postigli, jer ovakva sezona se možda doživi samo jednom u karijeri.
BONUS VIDEO Otkrivamo dokaze o postojanju košarke u Srbiji pre 100 godina
