Prvi put od 2011. godine košarkaši Partizana su obezbedili prvo mesto na tabeli u regularnom delu sezone ABA lige, a verovatno prvi put u istoriji imaju epitet favorita u finišu evropskog takmičenja.
Velike ambicije kluba, najavljene po dolasku nove garniture u upravu kluba, personifikovane kroz Ostoju Mijailovića, pa i potvrđene dolaskom Andree Trikijerija na mesto šefa stručnog štaba, dobile su svoje otelotvorenje u ovoj sezoni.
Dolazak italijanskog stručnjaka sa bogatim iskustvom se dogodio u veoma teškom momentu, posle katastrofalnog poraza od nejakog Zadra u polupraznoj beogradskoj „Štark Areni“.
Zatečeni tim je Trinkijeri doselektirao, podelio drugačije uloge i uspeo da „zategne“ ekipu koja je potom uspela da stigne do trofeja u Kupu Radivoja Koraća, ali i ne dalje od toga.
Partizan u takvoj turbulentnoj sezoni u kojoj se ponešto naziralo, ali se ništa jasno nije videlo, nije uspeo da napravi još jedan korak ka proklamovanim ciljevima, borbama za trofeje i povratak u Evroligu.
Jedan od puteva za to je bio Evrokup, ali je sve snove o tome ugasio Artsjom Parahovski, tadašnji član Lijetuvos Ritasa, pogotkom u poslednjim sekundama utakmice petog kola Top 16 faze Evrokupa.
Kolo pre kraja tog dela takmičenja Partizan je izgubio sve šanse za nastavak, ali je bilo evidentno da se u narednom periodu može očekivati nešto više, s obzirom na snagu ekipa koje učestvuju u drugom po značaju evropskog klupskog takmičenja.
Dramaturgije iz duela sa Crvenom zvezdom u domaćem i regionalnom takmičenju se ne treba previše podsećati, pošto se time nisu bavili ni oni kojima je to posao.
Krenulo se praktično od nule… Trinkijeri je pročistio ekipu i od uprave, zajedno sa sportskim sektorom predvođenim Nikolom Lončarem, dobio veliki kredit za sledeću sezonu.
Započete korekcije su dobile finalne oblike, što se najbolje vidi u primeru Markusa Pejdža, šutera visoke klase koji je u prvom delu boravka u Partizanu morao da pati na poziciji klasičnog plejmejkera.
Retki su preživeli Trinkijerijevu selekciju u međusezoni, ali su u nastavku dokazali da su to itekako zaslužili, pre svih Ognjen Jaramaz i Nikola Janković, igrači koji su tokom prethodne sezone stizali u „crno-beli“ tim.
Verovatno najbitniji potez tokom prelaznog roka je dovođenje Nemanje Gordića, prekaljenog plejmejkera spremnog da „stvori“ poene ili kreira situaciju za saigrače u momentima kada niko drugi nema rešenje.
Sa njim je stigao i Kori Volden, MVP izraelskog šampionata, ali je i njegova uloga modifikovana, pa više nije bio „prangijaš“, već je dolazao da je mnogo više od klasičnog šutera.
Kompletiranje bekovske četvorke je bilo ključno, što se i videlo tokom sezone kada su redom Gordić, Jaramaz, Pejdž i Volden preuzimali liderske uloge i rešavali problematične situacije.
U selekciji je bilo i grešaka… Dve su bile manje-više vidljive već u startu, a radi se o Žanisu Pejnersu i već pomenutom Parahovskom, koji ni na prvi utisak nisu delovali kao tipovi igrača koji odgovaraju Trinkijerijevoj košarkaškoj filozofiji.
Delovalo je da u tu grupu upada i Stefan Birčević, ali je osvajač medalja sa reprezentacijom Srbije tokom sezone našao sjajnu ulogu u ekipi i gotovo u svakom meču daje odličan doprinos, kako šuterski, tako i defanzivno.
Nužna doselekcija je u tim dovela najpre Redžija Redinga, koji je zadobio tešku povredu i potom bio zamenjen Brajanom Angolom, a potom i Džejmsa Mekadua, centra kompatibilnog sa kolegama, Jankovićem i Vilom Mozlijem.
Poslednjepomenuti je potpuno opčinio navijače Partizana, ali i stručni štab, svojim spektakularnim sposobnostima zaštite obruča u odbrani i dejstvovanjem iznad obruča u napadu.
Kao primedba stručnom štabu možda može da se navede činjenica da su mladi Dušan Tanasković i Dušan Miletić morali da odu na pozajmice, a Marko Pecarski i van kluba.
Instant odgovor na to je slučaj Uroša Trifunovića, momka koji je počeo sezonu na pozajmici u Mega Bemaksu, ali je vraćen u ekipu i izborio se za mesto u rosteru, dokazavši da ima sve što je neophodno da bi stekao pravo na status „projekta kluba“.
Sebe je tokom sezone mnogo, možda i previše tražio Rade Zagorac, nesumnjivo talentovan i kvalitetan igrač, ali i takođe neusumnjivo igrač koji možda previše razmišlja o stvarima na terenu i trpi velike emotivne posledice kada stvari ne idu kako treba.
U situaciji traženja je i Rašon Tomas, ali je on igrač koji može da ne postoji nekoliko meseci pa da u jednoj utakmici demonstrira sve svoje kvalitete i praktično da sam pobedi protivnika.
Iza svih navedenih reči o sastavu i pojedinačnim ulogama stoje za sad sjajni rezultati. Partizan je posle mnogo godina u svoje vitrine doneo dva trofeja, a sa epitetom favorita ulazi i u trku za preostala dva pehara.
Kao što je već rečeno, Partizan je posle devet godina uspeo da obezbedi prvu poziciju u ABA ligi pred početak plej-ofa i ambiciozno prilazi izazovu osvajanja regionalnog takmičenja, ali je jasno da stvari u toj ligi nisu uvek samo pitanje terena.
Iz tog razloga Partizan vreba priliku i da kroz Evrokup stigne do Evrolige, osvajanjem ili samo plasmanom u finale, što je odluka koja će tek biti doneta.
Trinkijerijeva ekipa je pokazala sjajnu timsku hemiju tokom sezone, u kriznim situacijama, povreda ili odsustva pojedinih igrača, uvek se našao „neko“ da povuče, preuzme odgovornost i, gotovo po pravilu, donese neophodnu prevagu, uz prisustvo nezaobilazne kapitenske figure Novice Veličkovića.
Sjajnim igrama tokom prve dve faze Evrokupa Partizan je stekao prednost domaćeg terena do kraja takmičenja, a prva prepreka na tom putu je ruski Uniks, koji je tokom lige takođe istakao kandidaturu za najviši plasman.
To bi, u suštini, trebalo da bude i najveći Partizanov izazov, pošto bi u eventualnom polufinalu usledio duel sa pobednikom serije između grčkog Promiteasa i turskog Tofaša, ekipa nešto slabijeg renomea.
Sa druge strane kostura su Monako i Virtus, odnosno Unikaha i Venecija, tako da Partizanu na putu ka finalu mogu da se nađu italijanski predstavnici sa kojima se već sastajao u ranijoj fazi Evrokupa.
Po svemu viđenom, Unikaha bi na kraju mogla da bude najveći zalogaj za Trinkijerijevu ekipu, ali u tome ne bi trebalo tražiti izgovor, već novi izazov za sastav koji je u pojedim delovima sezone pokazao i evroligaški kalibar.
Posle mnogo godina Partizan se našao u poziciji da može da potroši i da kupi šta želi, Trinkijeri je uspeo da kockice složi u kompaktnu celinu i da u finiš sezone uđe sa velikim samopouzdanjem, kao i dokazanim kvalitetom koji samo još treba potvrditi.
Samo… To može da zvuči kao olako data procena, ali je ovo momenat koji Partizan ne sme da propusti, već da valorizuje sve dosad urađeno i vrati se u elitu evropske košarke gde mu je oduvek i bilo mesto.
Pratite nas i na društvenim mrežama: