1
Pre devet leta je sa svega 29 godina preuzela poziciju selektorke i hrabro obećala - krv, suze i znoj.
PROČITAJTE JOŠ
Slavno prezime Maljković je bilo čast, ali obaveza i teret da se obećanje mora ispuniti.
Od 2011. godine kada je sela na klupu seniorske reprezentacije Srbije do sredine novembra godine obeležene pandemijom, Marina nastavlja da ispunjava datu reč.
Iznova i iznova, čak i kada protiv nje i njeni ideja ima toliko objektivnih i toliko subjektivnih faktora.
U ovom periodu je već trebalo da razmatramo kako se njena ekipa snašla na Olimpijskim igrama u Tokiju, da li su devojke uspele da donesu medalju, šta je bilo dobro, šta nije…
Pandemijske okolnosti su uništile sve planove i promenile rokove, ali ne i ciljeve, ideju i misiju, bez obzira na okolnosti.
„Verujte mi, moguće je da neću moći da računam na pola tima. Sve vodeće košarkašice su najavile oproštaj. Mnogo su dale reprezentaciji, osvajale medalje, ali s obzirom na to kakvu ljubav imaju prema nacionalnom dresu nadam se da će da promene odluku, da će moći da pronađu klubove gde će moći da igraju naredne sezone i da će moći da sačekaju sledeće leto“, govorila je Marina krajem aprila.
FIBA je, za razliku od Evrolige, uspela da uspostavi kakvu-takvu kontrolu nad takmičenjima koje organizuje, pa su za povratničku akciju odabrane kvalifikacije za Evropsko prvenstvo.
I novi test za Maljkovićevu.
„Znali smo da će novembar 2020. godine biti najteži za nas. Igramo dve najteže utakmice u ovom trenutku, moramo da pobedimo i Litvaniju i Tursku ako želimo da odemo na Evropsko prvenstvo u junu sledeće godine“, navela je početkom novembra ove godine.
Čudne, dosad neviđene okolnosti su zatekle srpski tim u podređenom položaju u odnosu na rivale – manjak utakmica, treninga, nedostatak aktivnih liga, prostora za napredovanje, održavanje forme, kreiranje taktičkih zamisli, strategije, sistema igre…
Na sve to je ukazala Marina, ali nikako u svrhu toga da bi pronašla alibi za eventualni neuspeh, već samo da bi stavila do znanja javnosti sa kakvim izazovima se suočava zajedno sa svojim timom.
„Pokušaćemo da se suprotstavimo tome i da iznesemo priču do kraja. Kako je svima, tako i nama… Znate da sam osoba koja ne trpi nikakvu vrstu kuknjave i plača, već gledam samo da nađem rešenja. To je moj posao. Ti neredovni treninzi znaju da budu veliki problem. Kod nas nema Tine Krajišnik, eto ni Ana Dabović zbog povrede nije sa nama u ovom ciklusu. Nije imala redovne treninge u francuskom prvenstvu i povredila se. Uprkos svemu tome mi, naravno, idemo kao i uvek na pobedu. Pokušaćemo da nađemo rešenje, da se suprotstavimo Litvaniji i iznesemo naše prednosti na sto“, zaključila je Maljković.
Rivali – Litvanija i Turska, mesto odigravanja – Turska. Tri nagazne mine za srpske ekipe, bar ako se pogleda malo dalje u istoriju, ali i veliki izazov za Maljkovićevu i njene ideje.
Jedna od njih je pre pet godina bila pogodak za Srbiju – dres naše reprezentacije je zadužila Danijel Pejdž, Amerikanka koja je dala veliki dobrinos u osvajanju medalja na prvenstvima Evrope i Olimpijskim igrama.
Tada su problem bile centarske pozicije, sada plejmejkerska… Marina je pronašla rešenje i za to, pozvala je u ekipu Ivon Anderson, devojku sa kojom je sarađivala u Galatasaraju.
„Košarkaška mašina. Imala je neverovatnu sezonu u Turskoj noseći dres Bešiktaša, gde je bila najbolji strelac lige sa 26 poena na 17 mečeva u proseku. Više od 30 poena je ubacila na sedam utakmica, a rekord joj je 37 poena. Imala je u proseku šest asistencija i pet skokova što je čini kompletnom košarkašicom“, pisali su italijanski mediji o novoj vlasnici srpskog pasoša.
Imalo je smisla verovati u Marinin izbor. Pogodila je sa Danijel, o Ivon je bilo samo reči hvale, ali nije moglo bez bočnih vetrova. Jedan prema selektorki već odavno duva, a stvara ga Milica Dabović, nekadašnja kapitenka srpskog tima.
„Alo, pored toliko talenata u ovoj našoj Srbiji dovesti Amerikanku i to još crnkinju i to još na pleju pored žive Ane Dabović, za mene je van svake pameti. Selektorko, dokle ćes se još sprdati sa ljudima??? Možda sam ja luda, ali ne prihvatam!“, napisala je Milica na Tviteru.
Direktno obraćanje selektorki, doduše posredno, više upućeno javnosti, nije dotaklo Maljkovićevu. Jasno je i zašto. Ako neko zna šta radi, zna kako radi, šta je cilj, šta su sredstva, kako može bilo šta da ga poremeti u tome?
Pobeda nad Litvanijom je praćena epskom utakmicom protiv Turske, u kojoj je bilo svega i svačega – dva produžetka, promašaja, pogodaka, sudijskih odluka usmerenih na stranu domaćina, nervoze, tenzije. Ma, svega…
Ali, Srbija je na klupi imala Marinu. Mirnu, staloženu, samouverenu, jasnu u svakoj reakciji prema košarkašicama, svesnu kvaliteta, mana i spremnu da u toku igre koriguje stvari na terenu.
I sve se vratilo. Ivon je zablistala, pogađala je velike šuteve, Sonja Vasić je bila na svom nivou, Jelena Bruks takođe, Aleksandra Crvendakić je imala dabl-dabl, Nevena Jovanović i Saša Čađo su radile veliki posao u odbrani, uspele su da prevaziđu sve poteškoće i ostvare pobedu koja znači i plasman na Evropsko prvenstvo.
Možda i važnije od svega, pokazale su Srbiji da je važno verovati u cilj.
„Ovo sve je bilo jako teško, čestitam svakoj košarkašici, bilo ih je 14, neke nisu igrače. Meni je samo drago ako smo, a mislim da jesmo pokazali Srbiji da se veruje do kraja, do poslednjeg minuta se veruje u ono što radiš i onda postigneš rezultate“, istakla je Maljkovićeva po povratku u Beograd.
Sve je tačno i sve je tako. I nikako drugačije. I Marina nastavlja da drži čas, a ko želi da puca, neka puca, Marina zna šta radi, kako radi i gde želi da stigne. I u tome može samo da bude uzor svakom sportisti i sportskom radniku.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
