2
A mogla je biti sasvim lepa sportska priča...
Na konferenciji za medije koje na kojoj je javnost u Srbiji saznala spisak igrača na koje Svetislav Pešić računa pred odlazak na Mundobasket, kao i u satima i danima posle nje, glavna tema je odluka Nikole Jokića i Vasilija Micića da preskoče ovu reprezentativnu „akciju“.
No, nekako se „ispod radara“ provukla jedna Pešićeva rečenica koja možda i najbolje sumira podređen položaj u kom se ostatak sveta nalazi u poređenju sa najjačom košarkaškom ligom na svetu – „NBA nam je dala ‘zeleno svetlo za igrače koji tamo igraju“.
PROČITAJTE JOŠ
U prevodu, da su u NBA ligi odlučili da „spuste rampu“ za svoje igrače, FIBA tu ne bi mogla ništa.
A zašto je to tako, i kako je tačno NBA uspela ono što ne postoji ni u jednom drugom globalno rasprostranjenom sportu, poput rukometa, odbojke, vaterpola – o fudbalu je, naravno, izlišno govoriti – da postane bitnija od svakog drugog takmičenja na kugli zemaljskoj?
Malo plastičnije objašnjeno – kada pitate ljubitelje košarke širom sveta koje je najvažnije košarkaško takmičenje na svetu, odgovori će u najvećem broju slučajeva biti Olimpijske igre ili Mundobasket.
Ipak, ako se zađe na teritoriju Sjedinjenih Američkih Država, na isto pitanje dobićete odgovor – NBA liga. Olimpijske igre su na drugom mestu (i to ubedljivo), dok o prvenstvu sveta ili Amerike nije potrebno ni pričati.
Da ne bude zabune, ovo isto važi i za američki fudbal i za bejzbol, i nije toliko čudno, jer su timovi koji osvoje MLB, NFL ili NBA ligu neuporedivo bolji od ekipa iz ostalog dela sveta.
Sa druge strane, u hokeju na ledu postoji ozbiljna konkurencija u vidu timova iz ruskog KHL šampionata, dok bi tim prvaka MLS-a imao sreće ukoliko bi protiv prvaka Evrope – ili protiv bilo koje ekipe iz vrha neke od „liga petice“ – prošao sa manje od pet golova u mreži.
A činjenica da nemaju preteranu konkurenciju, u kombinaciji sa činjenicom da su Amerikanci majstori da od gotovo svega što rade, bar kada je sport u pitanju, stvore spektakl, te izuzetno velikom količinom novca koja se „vrti“ – dovodi do toga da najbolji igrači sveta biraju da idu tamo jer, pod uslovom da se probiju i stvore određeno ime, na taj način su praktično rešili sve egzistencijalne probleme i sebi otvorili hiljade vrata, te do kraja života mogu da na osnovu te slave iz dana u dan stiču nešto novo.
Narodski rečeno, NBA liga nije puko takmičenje već je postala za igrače koji u njoj igraju malo veću ulogu praktično način života. Otuda i sloboda gotovo čitave lige da sa izuzetno velikim simpatijama isprati rečenicu Nikole Jokića da želi da što pre dođe u Srbiju zbog trke konja u Somboru – pa makar to značilo preskakanje šampionske parade.
Za to vreme, dok je NBA jačala svoj brend i iz dana u dan radila na tome da što je čvršće moguće veže one najvažnije igrače za sebe – o čemu najbolje svedoči poprilična upornost NBA lige da od svakog igrača stvori svojevrsni brend, jedinstven po nečemu, FIBA je više energije trošila na neke druge stvari, poput haosa sa Evroligom oko kalendara, što je za posledicu imalo izuzetno nizak nivo košarke, pa su i navijači pre svega širom Evrope počeli da bivaju nezainteresovani za utakmice. To se moglo videti i na primeru reprezentacije Srbije, pošto iako su tribine bile odlično popunjene tokom čitavog toka kvalifikacija za Mundobasket, ipak je bilo primetno da nedostaje taj „hajp“ na koji smo navikli kada su u pitanju „orlovi“, izuzev utakmice protiv Grčke u Beogradu, kada je viđen direktan „sudar“ Nikole Jokića i Janisa Adetokumba, što je samo po sebi spektakl.
Upravo to nas dovodi do jednog, za sprsku košarku zastrašujućeg, zaključka – iako se busamo u grudi kako smo „zemlja košarke“, neophodno je da se na našem tlu dogodi nešto što su Amerikanci prvi označili kao spektakl kako bi nastala svojevrsna euforija? Jer, teško da bi toliki haos baš bio da su kao prve zvezde tog meča u beogradskoj Areni bili Vasa Micić sa jedne i Kostas Slukas sa druge strane.
Ovako, Jokić protiv Janisa i cela zemlja na nogama.
Drugim rečima, srpska košarka – i to ne samo srpska, već košarka u čitavom svetu – je postala apsolutni talac NBA lige, i sve se svodi na „zeleno svetlo“ iz Njujorka. Ako Adam Silver i ekipa procene da je nešto korisno (u nekim ređim slučajevima prolazi i „prihvatljivo“) za NBA, onda ova liga postaje globalna. Ukoliko, pak, njima ne odgovara jer bi narušilo njihove interese, onda se sužava na tih 30 timova, a sva priča o globalnoj rasprostranjenosti biva stavljena „pod tepih“ ili prosto smatrana „drugorazrednom“ u poređenju sa prečim stvarima.
Jednostavno, ljudi su svesni da imaju proizvod koji već godinama funkcioniše, košarkašima način na koji se liga ophodi prema njima očigledno prija dovoljno da im sve ostalo predstavlja bespotreban napor – Bogdan Bogdanović i Luka Dončić su izuzeci – dok FIBA i savezi u njenom sastavu čekaju „zeleno svetlo“ kako bi i oni dograbili malo „kolača“.
U suprotnom, da recimo NBA iole ceni svetsko prvenstvo, nova sezona ne bi počinjala manje od mesec dana po završetku borbe za titulu prvaka planete…
Na svu sreću, u NBA ligi izuzetno cene Olimpijske igre i Amerikanci ih smatraju važnim takmičenjem, za razliku od Mundobasketa, pa će, pod uslovom da se Pešićevi „orlovi“ dokopaju mesta na turniru u „gradu svetloosti“, situacija tada biti nešto drugačija. Bar se nadamo…
Dotad nam ostaje da ispratimo Mundobasket pre nego što krene, bar za veći deo sveta, „ono pravo“ – drugim rečima, kad sve ovo oko otkaza što Jokića, Alekseja Pokuševskog, Micića, što svih drugih NBA zvezda koje nisu igrale za svoju reprezentaciju kad su ih navijači sa nestrpljenjem čekali bude zaboravljeno, a svetla reflektora na predstavljanju igrača Denver Nagetsa (ili Los Anđeles Lejkersa, ili Oklahoma Tandera) učine one trojke u trećoj sekundi napada sa devet metara, zakucavanja preko dvojice igrača i vrtoglave asistencije iza leđa dovoljno efektnim da ono što se do tog trenutka dešavalo izbledi.
Jer, na kraju dana, bitan je spektakl, a Amerikanci su majstori u njegovom priređivanju. To što „ceh“ plaćaju ljubitelji košarke u ostatku sveta… Bože moj, neko mora da ispašta.
