Jokić pocepao na froncle najboljeg NBA defanzivca i imao je bar tri jaka razloga za to

Za mnoge od nas, klinaca iz osamdesetih i devedesetih godina, najveći košarkaš svih vremena imao je svoje momente kad na terenu stvarno deluje kao da ima želju da ubije nekoga.

A onda sam to shvatio lično... Toliko jak citat koji istovremeno govori o unutrašnjim demonima i ličnoj borbi, traženju motivacije u nečem negativnom, poput nekog zlikovca iz filmova, ma traženju bilo kakvog povoda da se nekom drugom učini zlo, bar u onom košarkaškom smislu.

Sve to je bio Džordan, definicija košarkaša i takmičara čiju je auru nosio možda još samo Kobi Brajant. Majkl je devedesetih već uveliko bio svestan i koliko je brz, jak i prepun samopouzdanja, mada je već bio veteran u tridesetim godinama.

Danas vreme te njegove reči kao da dobijaju dodatnu težinu, jer sada neki od najvećih košarkaša relativizuju stvari pričajući nešto kao: "To je samo košarka", ili recimo "Nema poraza u sportu, samo dobrih i loših dana".

Devedesete su odnele tu žestinu kod igrača od kojih se neki danas više razmeću, nego što su stvarno takmičari do koske.

Nikola Jokić deluje kao neka vrsta mešavine jednih i drugih. Nećete ga nikad čuti da priča poput Džordana jer jednostavno nema taj mentalitet, ali će rado ponoviti da mu je osećaj posle pobede nešto što ispunjava i da su zbog toga pobede postale "stil života".

Svi znaju koliko voli konje i koliko je puta pričao da bi se bavio konjičkim sportom da su okolnosti drugačije, ali pošto nisu, nisu loše ni ove pobede u košarci, posebno kad mu neko čačne u nerv i dovede ga u situaciju da kaže - e onda sam to shvatio lično.

Već pet, šest godina zna koliko je postao dominantan i našao je listu šifara za NBA ligu, pa samo treba da je izvuče iz džepa kada zatreba. Izgleda da se to desilo negde u trećoj četvrtini treće utakmice polufinala Zapada protiv Minesota Timbervulvsa.

Bar su tri faktora dovela dotle da trostruki MVP NBA lige počne da pokazuje zašto nosi to priznanje, jer u prve dve utakmice nije mogao da se pokupi na terenu.

Nisu ni njegovi saigrači, a znamo koliko igra Denvera zavisi od cirkulacije i kretanja igrača u napadu. Kad tog kretanja nema, ili kad šutevi ne idu, nema ni Jokićeve kreacije u meri u kojoj može i treba da je bude.

To odmah diže energiju kod protivnika, Entoni Edvards se pretvara u neki drugi nivo nalik na košarkaško božanstvo, do te mere da ga blasfemično porede sa Džordanom.

U redu je, ljudi, usporite. Polako. Dečko ima 22 godine, paklen je igrač, ali nije Džordan. Dajte mu još pet, šest godina, pa da vidimo u šta se pretvara.

Jokić se u međuvremenu pretvorio u nešto daleko veće od onog sa kim su ga stidljivo poredili, od Sabonisa.

I to je počeo da demonstrira u trećoj, četvrtoj i petoj utakmici. Prve dve Denverove su bile bogu plakati i kad je došao onaj poraz u drugoj od 26 razlike, čak je i Majkl Meloun priznao kako bi sumnjao da Denver može da napravi čudo.

Da mu nije trener naravno. Ovako, sa šampionskim pedigreom iz prošle godine, nije imao za pravo da kaže ništa drugo nego - mi smo šampioni, sabraćemo se i vratićemo se jači.

Ništa od toga ne bi vredelo da se Jokić nije bar u sebi negde zainatio. Zna i on to, mada možda neće da priča o tome na konferencijama.

Neće taj da izađe i kaže: evo ovih 40 poena je za sve one koji su nas prozivali i polivali koječime posle prve dve utakmice i poraza kod kuće.

Zvuči neverovatno da se NBA šampion otpisuje tako, još je neverovatnije da to rade ljudi koji zarađuju milione kao što radi Stiven Ej Smit na primer.

Dajte meni milione, evo i ja ću da pričam takve gluposti. Od jedne, ili dve utakmice, odmah se pravi cirkus.

Stiven Ej je jedan od razloga što su Nagetsi proigrali u trećoj utakmici jer je Meloun snimak sa njegovim i sličnim mišljenjima, pokazao svojim igračima.

Odmah se video odgovor. Bolja odbrana je uz dobar napad imala svoj krešendo u petom meču u kom je od starta nekako delovalo da Denver ima kontrolu, čak i kad nije vodio.

Bitan faktor u tom Jokićevom putešestviju ka "a sad je postalo lično", sigurno je imao i izbor Rudija Gobera za defanzivca godine.

Gober se diči time toliko da daje sebi za pravo da laktom mune igrača Denvera pod košem i onda završi na obruču bez faula u napadu, a onda mu nije glupo da ka sudijama pokazuje prstima kao da trlja papirne novčanice, aludirajući da su potplaćeni. Naravno, ne odgovaraju mu kad mu sviraju faul.

Iz nekog razloga, Jokić voli da ga maltretira i da pokazuje da je njegov MVP izbor daleko opravdaniji od Goberovog takozvanog DPOY izbora.

Nikola kroz karijeru prosečno ima 21,7 poena, 10,2 skoka i 7,3 asistencije u mečevima u kojima se susretao s Goberom.

Što bi Ameri rekli, lagani utorak. Pravi teror je počeo negde od 2020. godine kada je Jokić krenuo da zasipa koš Goberove, tada Jute, sa 28, 30, 30, 35, 47 i tako dalje, poena.

Odatle postoji i ona smešna priča koju je ispričao Džamal Marej i koja kaže da Gober viče kako preuzima Jokića: "I got him, I got him" (Imam ga, imam ga prim. aut), a Jokić mu odgovara: "Druže, imam 47 poena".

Ne nemaš ga, Rudi, žao nam je. Pre mesec i nešto dana, Jokić je Minesoti ubacio 41 poen u regularnom delu sezone i pobedi 116:107.

U plej-ofu je u prvoj utakmici imao 32 poena protiv Gobera, u trećoj 24, u četvrtoj 35 i u petoj 40. To je 33 po utakmici, uz 9,3 skoka i 9,6 asistencija i 60,6 posto šuta iz igre.

Ukratko, defanzivac godine se gubio kao na ringišpilu u nekim situacijama kada je skakao, pa nije mogao da blokira, pokušavao da pomaže na ekstra pas i ostajao na ničijoj zemlji. Pocepan je na froncle.

Timbervulvsima je, ma koliko to paradoksalno zvučalo, bilo bolje dok je Gober u drugoj utakmici slavio rođenje deteta, pa su zbili redove dok su Nagetsi bili raštimovani kao prosečno srpsko kolo na svadbi.

Ako ni sve to nije bilo dovoljno, treći faktor za uspon Jokićeve igre i Nagetsa je garant bio i Šakil O'Nil. Dolio je ulje na vatru rekavši Jokiću u lice kako misli da Nikola ne zaslužuje MVP nagradu i da je ona trebalo da ode u ruke Šeja Gildžes-Aleksandera. Somborac je odgovorio osmehom u stilu: "Ma sve ok, druže".

Šek je baš pred petu utakmicu rešio da objašnjava zašto je to rekao, tvrdeći da to rade pravi ljudi i da voli Jokića, ali je hteo u lice da mu kaže šta misli - kao muškarac muškarcu.

I to je u redu, ima pravo da priča, mada je pošteno reći usput da sada možda duguje iznenađenje najboljeg igraču lige. To izvinjenje nije stiglo uz objašnjenje.

Ni ne mora, dovoljno je bilo ono u emisiji da raspali Nagetse kao i prošle godine kada su igrali protiv Los Anđeles Lejkersa ili Finiks Sansa.

Javnost ih je i tada gledala praktično kao autsajdere, a kada bi Jokić i družina redom izbacivali i Durenta i Lebrona sa njihovim ekipama, onda se narativ promenio i onda su to bili, znate, osme, četvrte, sedme ekipe na tabeli Zapada.

Ako vam sve to miriše na licemerje, nije slučajno, zaudara na to. Baš kao što se sada u Minesoti traži "neki novi Džordan", a Edvards to još uvek nije, mada jeste paklen igrač od kova kakvog nismo videli godinama.

Bitno je da se vrti priča, a koliko ona ima veze sa istinom to je očigledno manje važno. Nije ni bitno, Amerikanci neka vrte svoju priču, Nagetsi i Jokić neka prihvataju to lično jer će onda proraditi onaj gen šampiona, kad su već jednom saznali kako se to postaje. S tim što je ova sezona daleko od njihovog "Poslednjeg plesa".

BONUS VIDEO Fantastični Nikola Jokić vodio Denver do pobede u petoj utakmici polufinala zapadne konferencije