0
Simbol crno-bele odanosti i ljubavi, igrač kakvog će Partizan teško opet imati, a brojne legende pisale su klupsku istoriju. Novica Veličković je kapiten u svakom smislu te reči. Za Nova.rs govori o neizmernoj ljubavi prema Partizanu, trofejima, reprezentaciji, ali i ostvarima o kojima ne priča često... Izabrao je i omiljenu petorku od saigrača u crno-belom, i otkrio nam zašto je najmanje voleo da igra protiv Dejana Milojevića.
Autori: Đorđe Matić i Nebojša Todorović
Čovek je sa najviše utakmica u dresu omiljenog kluba čije je boje branio i brani uvek sa specifičnom energijom. Nikada za Novicu igranje u Partizanu nije samo igra, ili „posao“, već nešto više od toga. Da ga povrede nisu sprečile, sigurno bi napravio i trofejniju internacionalnu karijeru.
Van Srbije igrao je za Real, Trabzon i Bamberg, kod nas još i za Megu. Sa Partizanom je trostruki osvajač ABA lige, ima i pet titula prvaka Srbije, odnosno isto toliko trofeja Kupa Radivoja Koraća.
I, kako kaže na početku intervjua za Nova.rs, ne može nijedan posebno da izdvoji.
„Sigurno da svaki trofej ima posebno značenje, iz oba mandata. Izuzetno su mi dragi ti koje sam prvo osvojio kao profesionalac, kao i ovi posle kao jedan od glavnih igrača Partizana. Kada sam se vratio, bilo je jako teško i sigurno da tri vezana Kupa Radivoja Koraća imaju poseban značaj. Ipak, ne mogu ni za jedan da kažem da mi je najdraži“, kaže Veličković i dodaje:
„Kup je specifičan, imaš tri ili četiri dana da ga odigraš. Sezona je preduga i ABA trofej nosi posebnu težinu, mnogo veći značaj imala je domaća titula ranije nego danas, ali opet i ona mi je draga“.
Kako objašnjavate posebnu ljubav prema Partizanu?
„Pored moje familije, porodice i prijatelja, Partizan mi je jedna je od najbitnijih stvari u životu. On je za mene i način življenja, nema dana da ne pomislim na nešto u vezi sa njim.
Došao sam u Partizan sa 15 godina, prošao kroz sistemski rad, želja ti je samo da uđeš u prvi tim i onda kreće svo ludilo. Tu je i povezanost sa navijačima, a u košraci ne znam da li neko u Evropi ima verniju i publiku koja više poznaje košarku od Partizanove. Sam moj način igranja sa dosta energije povezao me je sa svim tim ljudima, i koji dolaze i koji ne dolaze u halu a vole Partizan. To je nešto neobjašnjivo i mnogo veliko“.
PROČITAJTE JOŠ
Da li strani košarkaši razumeju tu povezanost?
„Svima pričam, prvo, da je igranje za Partizan velika privilegija. To je klub koji je uvek imao pun ‘Pionir’, sada u Areni non-stop imaš 10.000 gledalaca. Sigurno da nema takvog kluba u kojem možete da uživate iz utakmice u utakmicu. Pritom da vas neko toliko bodri stalno, i onda se oni sami ‘zaraze’ time i daju maksimum uvek. Imam milijardu priča, motivacionih, koje im ispričam, a poenta je da se nikad ne opuštaju. Mnogo igrača bi voleo da je na tvom mestu u Partizanu i zato moraš da braniš svoje mesto svakodnevnim radom i na svakoj utakmici“, objašnjava Veličković.
Kako gledate na Crvenu zvezdu kao najvećeg rivala?
„Crvena zvezda i Partizan su najveći timovi u Srbiji, pozicija na tabeli i slično nebitno su kada je derbi. Jedino što se hala više ne deli pola-pola, samo na fudbalu vidiš pravu draž tog večitog derbija. Jedina utakmica u košarci sada je u Kupu, da je doživiš tako i da je galama konstanta – to je za mene večiti derbi. Uživam u svakom, nema veće utakmice u našoj zemlji od derbija. Taj naboj koji nosi tenzija, pa nijedna utakmica se ne najavljuje sedam dana. Dođe dan meča, izađeš pre na konferenciju, kažeš o protivniku nekoliko reči, ali derbi zaslužuje posebnu pažnju kod svakog igrača“.
Ima li straha od kraja karijere?
„Sada, pred kraj, najviše se ‘bojim’ života van parketa i svakodnevnog druženja sa loptom. Strah da više neću nositi taj dres. I mislim da su taj strah imali verovatno svi igrači pri završetku karijera. To me sad tišti. Sigurno da život posle igranja zamišljam u košarci, to je nešto što najbolje umem, jer ne pametujem oko drugih sportova. U kom obliku, videćemo, ali mi je jedina želja da košarku, koju mnogo volim, nikad ne napustim“.
Značio mi je Milojević, ali i ja njemu
Novica Veličković sarađivao je sa Dejanom Milojevićem u Megi na relaciji trener-igrač.
„To je njegov sam trenerski početak, ‘namestilo’ se tako da je hteo da proba i ide mu jako dobro. Moj sunovrat sa povredama usmerio me je na Megu i u tom periodu smo je iz domaćeg prvenstva odveli u ABA ligu, u kojoj je i dan danas. Značio je on meni, ali mislim da sam i ja njemu sigurno u tom periodu. Nije lako imati igrača kao što sam ja, koji se jedan dan oseća sjajno i izgleda da može da pruži ne znam šta na utakmici, a sutradan ne mogu da izvedem ni 10 odsto od toga, ali bilo nam je jako zabavno“.
Nedavno ste opet zaigrali za reprezentaciju, kakve su bile emocije na debiju, a kakve prilikom povratka u nacionalni tim?
„Razlika je ogromna, debitovao sam 2007. godine kod Zorana Moke Slavnića, pa je dalje kod Dude Ivakovića išao taj naš igrački rast. Iz tog perioda ih i dalje ima u nacionalnom timu. Ja nisam bio dugo u reprezentaciji i sada kad sam se vratio, tu su i dalje fizioterapeut (Dušan Sajić prim.aut), Joca (Aničić) ekonom, tu je i Radulja, Teo nije bio sada za prvi ‘prozor’. Bilo mi je mnogo lepo, ‘osvežio’ sam se u glavi“.
Protiv koga ste voleli da igrate, a protiv koga vam je bilo najteže u karijeri?
„Bila mi je draž da igram protiv dobrih igrača. Treba ga zaustaviti i uvek mi je bilo u glavi da treba i on mene, da izađemo na ‘crtu’. Jedan od najnezgodnijih bio je Matjaž Smodiš, a bilo je dosta dobrih, među njima i Garbahosa, voleo sam protiv Focisa da igram i uvek sam igrao manje-više dobro. Jedino koga nisam voleo da sretnem nikad je Miloje (Dejan Milojević prim.aut), samo ne on, a verovatno sam uz njega najviše i napredovao u prelazu iz juniorske u seniorsku košarku. To su dva različita sporta. Ta sama tranzicija je za neke igrače pogubna. Imao sam njega na treninzima i bilo mi je svaki dan samo da se spasem, ta njegova fizička nadmoć je bila ogromna. Po sedam dana nisam šutnuo na koš, ne izađem iz odbrane, dam sve od sebe i stvarno je bilo teško. I sa Predragom Drobnjakom isto, sa njim sam dosegao drugi nivo“, priseća se Veličković i otkriva određene detalje koji su ga oblikovali i kao igrača, i kao čoveka:
„Vanja me je uvek motivisala“
Kako ste se kroz karijeru borili sa povredama i brojnim nedaćama?
„Znam mnogo igrača koji imaju probleme… Kada sam bio zdrav gledao sam kako se bore. Jako je teško glavu ‘našpanovati’. Meni je tonizacija dan posle najbitnija da izvučem narednu utakmicu. Moja supruga Vanja, koja je isto u sportu, kad vidi da sam mrzovoljan ili tražim izgovore, uvek je našla način da me motiviše i da se bolje osećam. Dan posle utakmice kad odmori, drugi dan posle meča ne mogu ništa, ni da trčim, ni da treniram. Dnevne rutine su jako bitne, da svaki dan pre treninga radiš nešto u sali“, ističe Veličković.
„Te godine Partizan je ušao u Top 16 Evrolige kada se on vratio, svakodnevno smo pričali sa njim o košarci, o velikim NBA igračima… Preko leta se spremao za NBA, gledao sam u dresu Sijetla, a onda igram sa njim. Prvi put sam upoznao nekog našeg iz NBA da smo delili svlačionicu, a on je imao naviku uz starije igrače da nas posle svakog treninga vodi na kafu i tu se stalno pričalo. To su dva igrača koja su mi nekako obeležila karijeru i nisam voleo da igram protiv njih. Protiv Miloja zbog snage i svega, a Drobnjak je bio jako nezgodan igrač, na oko ne deluje tako, ali utakmicu završi sa 25 poena i 12-13 skokova, neverovatno“.
Da li možete da napravite petorku od omiljenih saigrača?
„Mogu… Sigurno Tripković, Tepić, Peković, neka bude Jan Veseli i ja. U Partizan je došao sa 17-18 godina, na poziciji ‘trojke’, i njegov skok od 10-11. igrača u samu postavu bio je neverovatan. I sada igra na jako visokom nivou, doduše na drugoj pozicji. Imao je veliku energija i pomogao nam je mnogo te sezone da dođemo do Top 8. To su igrači koji su mi obeležili karijeru, zajedno smo stvarali i rasli. Sigurno da imam i u reprezentaciji omiljenih saigrača, spomenuo bih Tea, Radulju mnogo volim kao igrača otkako se pojavio sa 21 godinom, mogao bih da sastavim dve-tri petorke sigurno, tu je i Bjelica…“.
NBA liga – da li ostaje kao neostvarena želja?
„Nije se ni išlo u moje vreme toliko u NBA iz Evrope kao danas. Mogao si da odeš kao izuzetan atleta ili iz velikih klubova. Mnogi veliki evropski igrači nisu uspeli u NBA, a dominirali su godinama ovde. Stvarno sam želeo da imam evropsku karijeru, moj stil igre je bio drugačiji i zato sam izjavljivao da bih voleo ceo život da igram u Evropi. Bio sam ‘Zvezda u usponu’ Evrolige i nisam zatim bio izabran na Draftu. Iskreno, ne žalim za NBA, zanima me njihova strana i mislim da mnogo drugačije gledaju na košarku u SAD, ali se kao klinac nisam opterećivao time da li ću ikada zaigrati tamo. Sada je veća prohodnost i mnogo više se gleda na kvalitet Evropljana. Imali ste jednog Navara, Spanulisa koji se vratio posle godinu dana… Ceo život volim evropsku košarku i uvek sam se ugledao na evropske igrače“, stavlja Novica Veličković tačku na priču za Nova.rs.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
