5
Pitanje koje već mesecima muči košarkašku javnost u Srbiji je da li nam je potreban stranac u reprezentaciji
Polemika oko toga da li košarkaška reprezentacija Srbije treba da angažuje stranca vodi se već mesecima, a čini se da je više onih koji misle da to nije adekvatno rešenje za probleme i nešto lošije rezultate od onih na koje smo navikli.
PROČITAJTE JOŠ:
„Orlovi“ već neko vreme ne beleže uspehe na najvećoj sceni. Najpre su 2019. godine na Mundobasketu u Kini doživeli poraz od Argentine u četvrtfinalu, a prošle godine su propuštene i Olimpijske igre u Tokiju zbog poraza od Italije. Tu nije bio kraj problemima, pa je Srbija u kvalifikacijama za Mundobasket 2023. godine prošla u završnu fazu, ali sa skorom 1-3. Upravo zbog toga će u narednoj fazi kvalifikacija morati da zabeleži svih šest pobeda (po dve protiv Grčke, Turske i Velike Britanije) kako bi sigurno obezbedila plasman na Prvenstvo sveta.
Ni dolaskom Svetislava Pešića nisu rešeni problemi, a sve više se priča o tome kako bi trebalo dovesti stranca koji bi mogao da napravi razliku. Pitanje je samo koga i na kojoj poziciji?
Međutim, kada se nešto bolje sagleda situacija u srpskoj košarci, nije teško zapaziti da su mlađe selekcije ovog leta osvojile dve medalje – jednu zlatnu i jednu bronzanu.
To jasno sugeriše na to da se sa mladima radi na kvalitetan način, ali da postoji jedna prepreka i veliki znak pitanja kada su „orlići“ u pitanju, a to je kako će se svaki od njih snaći u konkurenciji seniora i da li će se izboriti za minute u svom klubu.
Poslednji uspeh mlade reprezentacije, u ovom slučaju u konkurenciji do 18 godina, bio je osvajanje bronze, pošto je u meču za treće mesto nadigrana Slovenija nakon velikog preokreta i drame u finišu, a konačan rezultat bio je 70:67. Srbiju je do pobede u tom meču predvodio Đorđe Ćurčić sa 21 poenom, Lazar Đoković je ubacio 15 a Ilija Milijašević 11.
Srbija je Sloveniju savladala i u grupnoj fazi, a pred „orlićima“ su padali i Grčka, Češka, Crna Gora i Izrael. Jedini poraz doživljen je od Španije, koja je poznata kao „košarkaška zemlja“ u kojoj se mnogo nade polaže u mlade talente, pa je zbog toga postala i šampion Starog kontinenta.
Jedan od najboljih igrača naše reprezentacije tokom celog turnira bio je Milijašević, koji je na kraju uvršten i u idealnu petorku turnira. Pored njega tokom turnira najzapaženiji su bili pomenuti Ćurčić i Đoković, ali i Nikola Đapa, Filip Radaković i Marko Šarenac.
Svi momci iz ovog tima rođeni su 2004. godine, osim Matije Miloševića koji je 2005. godište. Međutim, malo ko od njih je dobio priliku da iskusi seniorsku košarku, a Đorđe Ćurčić je jedini koji ima iskustvo u ABA ligi.
Među 12 igrača koji su bili deo ove „bronzane generacije“, trojica su članovi Borca iz Čačka (Luka Andrić, Ćurčić i Matija Milošević), odnosno Crvene zvezde (Radaković, Šarenac, Đoković), Mega ima dvojicu predstavnika (Aleksa Milenković i Đapa), Dinamik takođe (Milijašević i Ristić), dok je Aleksa Milošević iz Slobode, a Aleksa Čovičković iz Student Igokee. Zanimljivo je da Partizan nema nijednog igrača među pomenutih 12.
I reprezentacija naših momaka do 20 godina je napravila uspeh ovog leta. Pod dirigentskom palicom Vladimira Jovanovića, odnedavno i trenera Crvene zvezde, osvojena je titula u B diviziji na Evropskom prvenstvu. U finalu je pobeđen Island, ali su pre njega padali i Slovačka, Albanija, Finska, Švajcarska, Letonija i Estonija.
„Najvažnije je da smo uradili ono zbog čega smo se i skupili. Vratili smo U20 reprezentaciju tamo gde ona i pripada po kvalitetu… Moram i da napomenem da je ovo generacija koja je napravila sjajan posao, koja je bila četvrta na svetu prošle godine i nije zaslužila da igra B diviziju. Ali su za neke svoje vršnjake koji dolaze uradili sjajan posao“, rekao je Jovanović nakon velikog uspeha.
Srbija se osvajanjem B divizije vratila u A diviziju i najavila nove uspehe mladih selekcija, ali i mnogo veće izazove koji slede.
Tokom turnira poenterski su se najviše istakli Mihailo Bošković, Petar Kovačević i Mihailo Mušikić. Kao dobri skakači pokazali su se Luka Paunović i Vojin Medarević, dok je najbolji asistent u timu bio Aleksa Kovačević sa pet uspešnih dodavanja za koš po meču.
Ni ova ekipa ne obiluje abaligaškim iskustvom, ali je nesumnjivo da bi veliki broj ovih momaka trebalo uskoro da dobije značajnu ulogu bar u regionalnoj ligi i domaćim prvenstvima.
Mega i u ovom sastavu ima trojicu momaka (Paunović, Kovačević, Mušikić), Dinamik takođe (Bošković, Paunović, Medarević), FMP može da se ponosi Manojlovićem i Šaranovićem, dok Sloboda (Luka Aksentijević), Univerzitet Arkanzas (Marko Andrić), Pirot (Pavle Stepanović) i Krailshajm (Aleksa Kovačević) imaju po jednog košarkaša u svojim redovima.
Kada se pogledaju spiskovi obe mlađe reprezentacije, ali i uspeh u prethodnom periodu, postavlja se pitanje zašto neko od ovih momaka ne bi mogao da dobije priliku i u prvom timu narednih godina, a ne da njegovo mesto zauzme neki stranac. Pre nego što se to desi, najtalentovaniji iz ove dve generacije morali bi da dobiju šansu da se i u svojim klubovima pokažu u najboljem svetlu.
Što se tiče srpske košarke, Mega se prethodnih godina pokazala kao klub koji najbolje radi sa mladima. Borac Čačak nade polaže u Ćurčića, dok je postava Dinamika poprilično mlada i talentovana, te ima priliku da se sa iskusnijim igračima nadmeće u KLS-u. FMP je pod vođstvom Nenada Stefanovića takođe pružio šansu nekolicini mladih srpskih igrača, dok Zvezda i Partizan ipak nemaju mnogo prostora za tako nešto.
Ipak, ne treba zaboraviti da je u Zvezdi i Nikola Topić, sin legendarnog Milenka, koji je prošle godine debitovao u ABA ligi. Mlađi Topić ima tek 16 godina, a igra na poziciji plejmejkera i mogao bi da izraste u naslednika Miloša Teodosića, Vasilija Micića…
Što se Partizana tiče, on nema predstavnika u pomenute dve selekcije, ali u svom sastavu ima Tristana Vukčevića, Balšu Koprivicu, Alena Smailagića i Uroša Trifunovića, koji bi takođe mogli da budu bitni igrači prvog tima reprezentacije za takmičenja koja predstoje narednih godina.
Uz sve to, Srbija može da računa i na Sašu Stefanovića, koji je ove godine bio i na NBA draftu, ali ga nijedan tim nije uzeo u svoje redove. Saša igra na poziciji beka, visok je 196 cm, a prošle sezone je šutirao trojke 38 odsto i beležio je 10,4 poena uz tri asistencije po meču. Iako je rođen u Americi, Saša je sam istakao želju da nosi dres reprezentacije Srbije u budućnosti.
Pored njega važan posao će biti i razgovori sa Andrejem Stojakovićem, sinom čuvenog Predraga. Andrej je zaokupio pažnju najpoznatijih američkih koledža, a predviđa mu se NBA karijera. Mladi krilni igrač još uvek nije odlučio da li će igrati za Srbiju, pošto mu je majka Grkinja.
Iz svega ovoga nije teško zaključiti da Srbija ima u koga da se uzda kada najveće zvezde odluče da odu u reprezentativnu penziju, ali i da stranci u reprezentaciji nisu neophodni.
Ono što je pitanje je da li će moći da se istrpi i poneki neuspeh reprezentacije, zarad toga da se afirmišu mladi igrači ili ćemo umesto reprezentacije dobiti nešto nalik klubu u kome će glavnu reč voditi neki od stranaca.
BONUS VIDEO Vasilije Micić iza zavese – šampion hladne glave
Pratite nas i na društvenim mrežama:
