Foto: Starsport

Od starta ga je pratio epitet "tatin sin" i nosio je breme prezimena sa kojim se borio koliko i sa protivnicima na parketu.

Regionom je nedavno odjeknula vest koja je mnoge iznenadila – Filip Čović je završio karijeru u 32. godini.

PROČITAJTE JOŠ:

Da je mogao da gura još, mogao je. Da nije hteo jer mu je verovatno bilo dosta svega, sigurno.

Posle utakmica uvek fin i opušten momak, delovalo je kao da do njega ne dolaze priče o tome da igra košarku samo zato što je sin Nebojše Čovića.

Činjenica je da Filip nije uspeo da se nametne u Evroligi i to baš nakon što je dominirao u završnici ABA lige.

Dođe Barselona u Pionir i klinac od 19, 20 godina sa širokim rasponom ruku spusti mu rampu, pa Filip, iako vrlo vešt, protiv sopstvenih fizikalija nije mogao.

One su mu bile usud i verovatno su jedini razlog zašto sa oko 180 centimetara visine nije mogao dalje i više. I tamo gde je igrao, radio je to korektno, uz sklonost ka atraktivnim potezima.

Kao na basketu na lokalnom terenčetu sa onom metalnom mrežicom. Čović je košarkom počeo da se bavi kad je imao osam godina i 24 godine kasnije može da kaže da karijeru završava kao jedan od najboljih asistenata ABA lige.

Foto: Starsport

Uvek je za sobom vukao senku svog oca i zato su mu uvek spočitavane neke stvari koje objektivno nije zasluživao.

Nije igrač koji je podelio najviše asistencija u jednoj utakmici, niti je čovek koji je ukrao najviše lopti. Ali, ove sezone je imao najviše asistencija u proseku 6,7 u ligi.

Najbolji je bio i u sezoni 2017/2018. kada je imao još više – 7,43 asistencije po utakmici. Sezonu ranije bio je drugi sa 6,39 i to svakako nisu rezultati za potcenjivanje.

Naročito kad znamo da je januara ove godine postao drugi po broju asistencija u dvadesetogodišnjoj istoriji regionalne lige.

„Lagao bih kad bih rekao da nisam imao teške momente, ali sam navikao da se nosim sa pritiskom i da tako funkcionišem“, rekao je Čović u nekoliko navrata.

Nije imao društvene mreže, gde bi verovatno popio najviše gorčine, jer tamo svako može da kaže šta hoće. Redovno je bio na udaru i navijača Zvezde, ali i onih iz Partizana.

Štaviše, čak je i nekadašnji trener Partizana Andrea Trinkijeri vređao Čovića nazivajući ga patuljkom.

„Da li ste videli polaganje ‘midžeta’? Momci, ovo je momenat da respektujete sebe, ali i svoju profesiju, i nas kao ljudska bića. Ovo je momenat da budemo uzdignute glave, nema frustracije“, rekao je Trinkijeri posle poena Čovića u trećoj utakmici polufinala ABA lige između Zvezde i Partizana 2019. godine.

Filip je na to konstatovao da je Trinkijeri time više rekao o sebi nego o njemu (Čoviću).

„Pre utakmice me je zvao gejmčejndžerom (onim koji menja tok meča), a sada midžetom. To više govori o njemu“, kazao je Čović.

Generalno, uglavnom se trudio da svoju ljutnju na ovaj način potisne i da je ne pokaže medijima čim se utakmica završi.

Posle pet godina u FMP Železniku, Čović je prvi put zaigrao za Zvezdu u sezoni 2011/2012. negde u vreme kada je tamo došao i njegov otac.

To je Filipa automatski stavilo pod lupu i šta god uradio loše, moglo je da posluži kao osnov za paljbu navijača.

Posebno što su to godine kada je Partizan još uvek dominirao, kako srpskom, tako i regionalnom košarkom, a Zvezda je predugo čekala na pehar.

Posle godinu dana Čović se okušao u Vojvodini, pa u grčkoj Drami, da bi se vratio kući i 2013. još jednom zadužio dres FMP-a.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

To je potrajalo pet godina do nove selidbe na Mali Kalemegdan. Bolji i iskusniji Čović doprineo je uspehu kluba u regionu, ali je i dalje bio pod okom navijača.

Bilo je tu i pesme „Čović Vesna rodila maestra“, ali i transparenata „Tata kupi mi klub“. Pored košarkaškog, konstantno je morao da trpi i psihološki, emotivni rolerkoster.

Nije svako Kris Pol, pa da sa nekih 180 centimetara može da krade lopte „kao lud“, da pogađa šuteve sa poludistance po volji ili prodire do obruča k’o nož kroz maslac.

Takvih igrača nema mnogo na svetu i pošteno je reći da Filip nije ni blizu jednom od njih. Ali je isto tako činjenica da je baš protiv Partizana pre koju godinu podelio rekordnih 14 asistencija, da je Igokei ubacio 36 poena, a da je sa svojih „midžetovskih“ 180 centimetara uhvatio šest skokova protiv Zadra.

Foto: STARSPORT/ Pedja Milosavljevic

Ove sezone je Megi i Mornaru ubacio po 26 poena, Igokei 19, a redovno je imao po 8, 9 i deset dodavanja.

Možda nije bio prirodno stvoren da ode u NBA ili da vrhunski igra Evroligu, ali Bože moj, nije svako ni za to.

Dok god se ovakva činjenica prihvati, onda je teško reći da je Filip Čović loš košarkaš, a nepravedno je da se gleda samo kroz prizmu oca.

Foto: Vanja Keser/Starsport

Tačno je da možda ne bi dobijao šanse koje je dobijao da nije bilo Nebojše, ali je isto tako činjenica da se trudio maksimalno da dokaže da je to i zaslužio.

Kada je pritisak postajao preveliki, povlačio se i zato je dvaput odlazio iz Zvezde. Sada kad odlazi u košarkašku penziju, može to da učini mirne duše, jer će i ovako imati čega da se seća, bez da se mnogo pita da li je nešto mogao više, ili bolje.

Ako ništa drugo, oprašta se sa titulama šampiona ABA lige i Srbije u svojoj vitrini, a to je ono što se uvek računalo.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Svi komentari (8)