0
I najbolji odlaze, nadamo se na neko bolje mesto...
Naizgled sasvim običan dan i buđenje tog 17. januara, a onda jedna od prvih vesti koje čitam jeste da je Dejan Milojević doživeo srčani udar i da se nalazi u bolnici u Americi.
Onako još krmeljav u krevetu, blago šokiran onim što sam pročitao, menjam raspoloženje, ali se brzo okrećem nekim pozitivnijim radnjama, apsolutno ne znajući koliko je situacija ozbiljna.
PROČITAJTE JOŠ:
Sporadično kreću da se pojavljuju informacije iz Amerike na društvenim mrežama i u medijima, a verujem da su se mnogi, kao i ja, uzdali u to da će Deki pregrmeti tu najvažniju borbu, pogotovo znajući njegov karakter i borbenost na terenu i van njega.
Dan odmiče, misli o Miojeviću su i dalje tu negde u glavi, ali bez pomisli na ono najgore. Međutim, kako su sati prolazili, a informacije iz Amerike dolazile do nas, shvatam da stanje uopšte nije dobro, da je Dejanu život u opasnosti i da mu se daju male šanse da preživi.
Ne mogu ni da zamislim kako je tog 17. januara bilo njegovoj porodici, njegovim bliskim prijateljima, ljudima iz Golden Stejta, koji su uz njega bili do poslednjih trenutaka života… Zamišljam kako je njima, ako je nama koji ga nismo lično poznavali ovako teško.
Kako sati prolaze, molitve za Dejana se povećavaju i pojačavaju, ali vesti opet nisu dobre. Na kraju, saznajemo svi ono najgore – otišao je voljeni Miloje.
Sudbina, neka viša sila, Bog, nazovite to kako hoćete, hteo je tako – da uzme jednog od najboljih, pogotovo u košarkaškom svetu.
Zašto? To pitanje će ostati bez odgovora, možda tamo gore nekad i saznamo.
Posao kojim se bavim uvek zahteva spremnost na ovakve situacije, iako apsolutno niko nije mogao da pretpostavi da će legendarni košarkaš i trener tek ovako otići.
U stanju šoka i nekog neopisivog bola i tuge, kreću oproštaji od velikog Dejana, zbog koga su potekle mnoge suze, ali i zbog kog su na lice „bačeni“ najlepši uspesi, jer uspomena sa njim i vezanih za njega je mnogo, a one prosto teraju ljude na sreću.
Sreću zato što smo imali čast da živimo i radimo u istom vremenu kao Milojević, da budemo upoznati sa njegovim likom i delom i skoro svim onim što je radio na terenu i van njega.
Tekstovi za neke ljude se prosto sami pišu, a iz ličnog iskustva znam da pisanje ublažava osećaj tuge i tera nas na ipak nešto mnogo pozitivnije, kao što je na primer oživljavanje uspomena.
Međutim, kao i dalje veoma mlad, nisam imao priliku da lično upoznam Milojevića i zbog toga mi je izuzetno krivo. Nisam stigao ni da uradim intervju sa njim, koji sam odavno želeo. Nisam stigao ni da odem na mnogo njegovih utakmica koje je vodio kao trener, dok sam ga kao igrača pratio samo preko snimaka, s obzirom da sam počeo da pratim košarku sa nekih 8-9 godina, taman kada je on svirao kraj igračke karijere.
Postoje neki ljudi koje ne poznaješ, ali kad odu, osećaš kao da su ti rod i to onaj najbliži. Jedan od takvih bio je Dejan Milojević.
PROČITAJTE JOŠ:
Osim onih košarkaških kvaliteta u koje sam mogao da se uverim prateći sve ono što je Milojević radio, iz privatnih izvora bliskih Dejanu saznavao sam i kakav je on van svetla kamera.
Uvek spreman da pomogne, uvek tu za svoje bliske, uvek nasmejan i veseo, spreman da reši svaki problem i udeli savet kada je potreban… Isto tako, bio je porodičan čovek, koji nije gledao samo novac, karijeru i sopstveni život, već mnogo više od toga. Razmišljao je van okvira, bio je svoj, a osmeh koji je nosio kroz život bio je zarazan.
„Ja sam otišao u Valensiju jer volim da igram i igrao bih više. Drugo, tamo je bio Vule Avdalović, lepši život, moja porodica je živela lepše, mi smo živeli lepše. Iako sam zaradio manje para i karijera mi je verovatno trpela zbog toga. Kada odeš u CSKA, a iz CSKA ne znam gde… ja sam iz Valensije otišao u Galatasaraj. Meni je i tamo bilo lepo, divan grad. Ja sam opet birao da živim lepo. Ja sam sad u San Francisku isto, nisam… To ne treba tako ako gradite karijeru, ali mene nije bilo briga. Imamo jedan život i treba da gledamo da što više uživamo u svim aspektima života. Ubeđen sam da nećeš raditi dobro, ako nisi srećan van košarke“, pričao je Milojević i udelio nam svima važnu lekciju.
Znao sam i da Dejan, između ostalog, iza sebe ostavlja suprugu Natašu i decu Mašu i Nikolu, čiju bol ne mogu ni da zamislim, ali isto tako znam da su do sada bili u najboljim rukama. Oni će uvek biti ti koji će prvi oživljavati uspomene na oca, supruga, košarkaškog majstora… Sami nastavite niz…
O karijeri i uspesima Milojevića se pisalo, piše se i pisaće se, ali uvek će ostati ta praznina i osećaj da je od njega tek trebalo da vidimo ono najbolje. Možda bi u budućnosti bio selektor Srbije, trener Partizana ili nekog NBA tima i nema sumnje da je imao znanje i kvalitet za takve pozicije, ali neko tamo gore je hteo drugačije. Valjda se i tamo negde okuplja ekipa za kvalitetnu košarku ili neki dobar basket, drugo objašnjenje nemam.
Apsolutno sam siguran da Milojević nije dozvoljavao da neko u njegovom društvu bude nezadovoljan i neraspoložen, sa igračima je uvek imao i negovao dobre odnose, a iz košarkaških krugova nikada nisam čuo lošu reč za njega. Tako je isto i van košarke.
Milojević je znao da uživa u životu, znao je da se smeje, a košarka je bila ono što je verovatno najviše voleo i kojoj je posvetio gotovo ceo život. Retko je kukao i žalio se, bio je pametan, znao je šta želi i kako treba da radi.
Ukratko – čovek i sportista za primer, a za mene lično najbolji čovek kog nisam poznavao.
I sada nakon Dejanove smrti, on za sve nas, ljubitelje košarke, pogotovo u Srbiji, nije nestao. On će uvek biti tu, pratiće iz prikrajka šta se dešava, naravno s osmehom na licu, a mi ćemo imati težak zadatak – da nastavimo njegovim putem i sledimo njegov primer.
Dragi Deki, počivaj u miru.
