0
Kada u Srbiji kažete basket 3×3 odmah pomislite na jednog od najboljih igrača svih vremena u ovom sportu Dušana Domovića Buluta. Višestruki svetski i evropski šampion i osvajač olimpijske medalje bio je jedan od pionira ovog sporta ne samo kod nas već i u svetu i igrao je značajnu ulogu da basket postane ono što je danas, između ostalog i deo olimpijske porodice.
PROČITAJTE JOŠ
Bulut je nakon svih uspeha stigao i do SAD-a pa je svojoj bogatoj karijeri dodao i igranje sa NBA legendama poput Džoa Džonsona, Nika Janga i mnogih drugih, ali ni dan danas ne zaboravlja odakle je krenuo i kako ga je put do NBA dvorana vodio preko Limana, Detelinare i lokalnih terena na koje je stizao autobusom, pa se po povratku iz Amerike uključio u promociju Red Bull Halfcourta, priče iz koje je potekao i koja u septembru organizuje nacionalno i svetsko finale, a o svemu tome je pričao u razgovoru za Nova.rs.
„Ja sam sa Red bull familijom preko deset godina i oni su mi dali platformu, kada je bio Red bull king of the rock na Partizanovim terenima gde sam prvi put osvojio nacionalno prvenstvo i otišao na svetsko finale jedan na jedan u Alkatrazu. To je bio trenutak kada sam shvatio da mogu da napravim karijeru uličnog basketaša, i zato mi je zadovoljstvo da budem deo Red bull platforme gde sam se ostvario i 3×3. To je jedna poluamaterska varijanta gde su oni ostali insitktivno okrenuti tom pravom uličnom basketu, gde će postojati lokalni tereni, koji privlače ne samo basket, nego i umetnost, muziku. Tu imate pobednika nacionalnih finala koji predstavljaju svoju zemlju na svetskom finalu. Mislim da taj sistem ne postoji više nigde na svetu, 3×3 je postao deo olimpijske porodice i smatraju se profesionalnim sportistima i nemate priliku ako nemate nekog velikog sponzora ili ste deo neke reprezentacije da napravite iskorak da budete na svetskoj sceni. Zato je meni drago da promovišem ovu scenu i ovo je već treće finale Red bull halfcourta. Pre dve godine je bilo u Italiji, prošle godine u Egiptu, a ove godine 16. i 17 septembra na partizanovim terenima u Beogradu. Nacionalno finale se održava u Novom Sadu 2. septembra u 13.00 sa 32 ekipe na bulevaru na terenu „kocka“ koji ima zanimljivu priču. On je bio ruiniran i tu dolazimo do poente Red bul halfcourta da se ti tereni koji su popularni, koji okupljaju zajednicu i bratstvo renoviraju. Oni su raspisali konkurs i devojka iz Novog Sada Lena je pobedila sa svojim dizajnom i sada taj teren izgleda fenomenalno.To je jedina platforma na svetu gde ljudi iz lokalne sredine mogu da postanu heroji, predstavljaju zemlju na svetskom finalu i postanu najbolji na svetu“.
Basket se značajno promenio u odnosu na njegove početke.
„Sport se razvio neverovatnom brzinom i u pravcu koji niko nije mogao da očekuje, postao je deo olimpijske porodice, a ja sam na primer otišao na drugu stranu gde u Americi igram sa bivšim NBA igračima, u NBA dvoranama gde nisam mogao da zamislim da će jedan takav sport 3×3 biti deo svega toga. Drago mi je što mnoga deca imaju veći izbor nego mi, što ima više turnira, više kvalitetnih ekipa, više liga po celom svetu gde mogu da zarade za život i ostvare se kao sportisti u 3×3. Pored igrača vi sada imate i menadžere i trenere i fizioterapeute. Tržište se sada širi i postoji mogućnost za ljude koji ne igraju da budu deo toga“.
Bulut ipak upozorava na drugu stranu medalje.
„Ja se samo bojim da taj izvorni pravi basket ne nestane. Malo po malo, ko god igra te turnire, makar bili na Zlatiboru ili svetsko finale Red Bulla, svi pokušavaju da imaju profesinalne treninge, profesionalni pristup i niko neće da igra pravi basket. A, pravi basket je ono što je nas izdvojilo kao najbolje, jer mi imamo tradiciju pre nego što je postao profesionalnlni sport ili deo olimpijskih igara. Postoje tereni koji su u Srbiji napravljeni za 3×3 još sedamdesetih kao Liman na primer. Govorim o terenima koji su napravljeni na pola, ne oni celi košarkaški tereni. To je taj izvorni basket koji je nas krasio i zbog toga je dao neke igrače i velike igrače u velikoj košarci i igrače kao što sam ja. Ja se samo nadam da taj pristup u tom basketu neće nestati zbog hiperprodukcije Fibinog basketa“.
Svi koji su ikada kao klinci igrali basket na lokalnim terenima znaju o čemu se radi.
„Tada naučiš da igraš i protiv onog što tuče i onog što je rukometaš i gde je pobeda značila sve. Sada imate ekipe koje imaju dogovoren sparing, dogovoren turnir, igra se sa tajm-autovima. Ja sve ot razumem, ali ne bih voleo da nestane taj originalni basket. To je moja najveća ljubav – kada siđeš sa drugarima u park i prozivaš se međusobno i posvađaš se zbog te pobede i onda na kraju svi idemo na klupicu i zezamo se i mislim da je to prava čar i prava suština sporta“.
Bulut je sada velika zvezda, ali je put do toga bio dug i sve je upravo krenulo sa terena ispred zgrade.
„Moj skok nije bio u dva dana. Ja sam postepeno gradio karijeru koja traje dugi niz godina. To je bila moja filozofija koliko daleko mogu da odem. Kada sam bio tinejdžer uzimao sam loptu i išao na jeden teren, pa sednem u autobus i odem na drugi teren, pa dalje autobusom na treći teren. Igraš prvo na jednom terenu i kada dokažeš tu da si najbolji ideš na sledeći teren, kada čuješ da je neko dobar na Detelinari, ideš tamo da ga pobediš. Kada se igra najbolji basket na đačkom, tu sam bio dok se ne dokažeš da si najbolji“.
Svega toga ne bi bilo da nije bilo tih malih lokalnih turnira koji su bili odskočna daska za početak karijere.
„Mi smo imali tu sreću da smo imali lokalne turnire u 3×3 u tim nekim selima pored Novog Sada i u samom gradu i za mlađe i starije. Mi smo tako igrali preko celog leta i to je bila moja prva zarada nekog džeparca. Osvajali smo te turnire pa smo čuli da je u Beogradu najbolji basket pa smo i tamo išli i nismo se dobro proveli, ali smo već sledeće godine pobedili. Išli smo i u Svilajnac, pa na internacionalni turnir u Bukurešt, Estoniju… To je bila mala grudva koja je rasla kako je išla nizbrdo. Imali smo sreće da upadnemo u pravo vreme, na pravom mestu u pravim godinama da možemo da izdržimo to sve. Bili su tu FIBA turniri, pa Red Bull turniri, igrali smo četiri na četiri, jedan na jedan i košarku u nižim i višim rangovima. Usledile su posle titule na evropskim i svetskim prvenstvima, medalja na olimpijjskim igrama. Jedina stvar koja mi je ostala bila je Amerika gde sam otišao da igram sa najboljima na svetu“.
Nakon svega što je osvojio, dobio je priliku da proba nešto novo. Usledio je odlazak u američku „Big tri“ ligu koja je nešto potpuno drugačije.
„Velika je razlika između FIBA takmičenja i američke „Big tri“ lige. FIBA je mnogo kompetitivnija i tu su neki igrači koji traže svoje mesto pod suncem i zarađuju tako novac i oseti se neka tenzija između ekipa i ti drugi tim doživljavaš kao protivnika sa kojim se boriš za nagradu i ko izgubi zarađuje manje i onda nisam mogao da volim te ljude. „Big tri“ je drugačiji – igra se ligaški sistem gde svi dobijaju pare i tu igraju ljudi koji su ostvareni. Pričamo o igračima kao što je Džo Džonson koji je zaradio stotine miliona dolara u karijeri“.
Iako eren deli sa velikim zvezdama, sve mnogo podseća na ulični basket onakav kakav najviše voli.
„Na terenu je takmičarska atmosfera, a postoji i „treštok“ koji volim, ali još nisam navikao na to. Basket se igra u NBA dvoranama i postoji taj vajb uličnog basketa gde oni dovedu na tribine ljude koji te prozivaju kao oni ljudi što cugaju na klupama pa te prozivaju kad promašiš dve trojke. Ta čar me podseća na terene na đačkom i mašinicu i ja sam uz to odrastao i to mi se za nijansu više sviđa jer FIBA to nema. Ali, kada se završi basket, onda se svi zajedno zezamo i blejimo i svi vole da se šale na različite načine. Atmosfera je nekako srećnija jer su svi zadovoljni. Druga stvar, novac nije upitan da li ćeš ga zaraditi, za razliku od FIBA gde na turnire ideš bez ičega i moraš da prođeš kroz slojeve turnira da bi do njega došao“.
Prozivke su sastavni deo igre u „Big tri“ ligi, a Bulut nam otkriva i ko su najveći brbljivci.
„Rojs Vajt, Džermejn Tejlor koji je igrao za Zvezdu, mada oni znaju da kažu šta treba u pravo vreme, ali tamo bukvalno svi pričaju. Imate Gerija Pejtona koji je trener i koji je non stop u terenu i non stop nešto žvaće i skače ti po glavi. Liza Lesli je isto stalno u terenu i non stop priča tebi ili sudijama, ne zaklapa, jednostavno žena želi da pobedi. Stiven Džekson, ja to nisam video – zamislite sad da Kari Pešić uzme i proziva Đorđevića i kineske igrače usred meča. To je meni neshvatljivo i onda je meni zbog toga zabavno“.
Njegova ekipa „Elijensi“ koju predvodi legendarni Rik Mahorn a između ostalih mu je aigrač i Alonzo Dži je imala lošu sezonu i završila je na poslednjem mestu.
„Podelili smo poslednje mesto, išli smo na prvi pik, tankovali smo (smeh). Moj plan je da ostanem koliko god mogu i zaista mi se sviđa i jako sam dobro prihvaćen. Imali smo lošiju sezonu, poteškoća sa igračima, imali smo problema sa vizom Kostje Mušidija koji nije došao prva tri, četiri kola i koji je trebao da bude nosilac. Janis Tima koji je u međuvremenu dobio poziv za svetsko prvenstvo za pripreme i koji je bio pod nekom povredom. Dobro se pokazao, ali jednostavno neke zadatke nije mogao dobro da isprati i da se dokažu. Dva puta smo bili pogrešno savetovani oko igrača koji nisu mogli da ispune neke zadatke i način igre koji smo želeli. Desila su se dva-tri poraza zaredom, pa smo imali dve-tri prilike da pobedimo, pa ajd da ne prekidamo naglo gubitnički niz i tek zadnju utakmicu smo igrali onako kako smo znali. Kratka je liga i taj momentum ako ne uhvatite dobar, evo na primeru Tripletsa koji sada igraju finale, vodili smo celu utakmicu i jednostavno smo ostali bez gasa i njihov individualni kvalitet je došao do izražaja. Videli smo da u principu možemo da igramo sa svima, ali kao prošle godine kada nam je jedna lopta falila da budemo u finalu, ove godine nam je dve lopte falilo da budemo u plej-ofu. Jako je specifična liga zbog kratkog trajanja i dve pobede te šalju gore ili dole. Sa te strane po meni je veoma zabavna liga“.
Glavna tema u Srbiji je Mundobasket, a Bulut veruje da „orlovi“ mogu d anaprave dobar rezultat.
„Moje prognoze su uvek katastrofalne i nikad nisam puno igrao kladionicu, ali kada se kladim sa drugarima uvek promašim tako da bolje ja da ne pričam o prognozama. Meni se sviđa što mi imamo taj neki karakter i imamo igrače koji su nosioci dugo godina i imamo igrače koji žele da budu tu da se dokažu. Nema nekog specijalnog pritiska, tako da iz toga može da se rodi samo neki dobar performans Imamo iskusnog trenera i verovatno dobru i lepu atmosferu u ekipi. Po meni bolje da se ide sa ovakvom ekipom nego da se ide sa ekipom imena a oni nisu zalečeni sa povredama imaju neke druge planove, emtoivno su iscrpljeni posle dugih sezona. Mi tu uvek mešamo neke ranije slavne godine iz reprezentacije gde je liga mnogo kraće trajala i nije bila toliko intenzivna. Igrači jednostavno, ne samo fizički, tu je i neko mentalno zdravlje igrača koji su iscrpljeni i verovatno žele da provedu neki deo sezone sa svojim najbližima i po meni su to opravdane stvari. Bolje da neko kaže da ne može i da neće nego da bude nateran da igra i da ne odigra dobro. Bolje i te mlađe igrače gurnuti koji žele da se dokazuju i mislim da ćemo zbog toga mnogo bolje proći“.
I pored nebrojeno mnogo medalja, kod Buluta ostaje žar za zlatom na Olimpijskim igrama u Tokiju kada je basket po prvi put postao deo olimpijske porodice.
„Svi znaju da nisam rekao ne reprezentaciji, ali ja sam bio i pod tom FIBA zabranom kada sma promenio ligu i organizaciju. Ja igram malo drugačiji bakset, kao neka druga disciplina – drugačija su pravila, drugačija je lopta, drugačije se broje poeni… Ja imam plan da se vratim u FIBA takmičenje jer mi je istekla ta zabrana, ali nije ni tajna da sam ja izbojkotovan iz te reprezentacije posle olimpijskih igara. Treba reći da mi sada imamo i fantastičnu generaciju, ekipu Uba koja je trenutno najbolja na svetu i koja je verovatno najspremnija da bude reprezentacija i da uradi nešto što mi nismo mogli te 2021. godine i imaju najrealniju šansu da osvoje zlatnu medalju. Ti momci su psihički i fizički spremni i ja mislim da oni imaju prednost i da treba da je imaju naspram svih nas. Mi smo imali svoju šansu i nismo je iskoristili tako da ostaje mrlja u mojoj karijeri da tako kažem, jer smo imali najbolju generaciju u tom trenutku, ali se nisu poklopile neke kockice. Poremećeno je sve bilo koronom i odnosom saveza prema nama i tu je bilo pitanje ko je trener, ko će igrati, bilo je nekih velikih poteškoća. Ipak, ne može čovek biti nezadovoljan kada je odlikovan olimpijskom medaljom, to nema mnogo ljudi pogotovo što je sport u usponu. Ja mislim da Srbija ima igrače koju mogu da donesu zlatnu medalju, a opet ko god da igra za Srbiju počevši od pete ekipe na renkingu a to je taj Krupanj, da ode na neko evropsko prvenstvo, mislim da su dovoljno iskusni da se vrate sa medaljom. Zaista se ne bojim za Srbiju da će otići u najboljem sastavu i osvojiti to zlato koje nam je pobeglo“.
BONUS VIDEO Prštale trojke s centra na treningu Srbije pred utakmicu
