„Budalo, znam ko si“ – priča o Brajantovoj posebnoj ljubavi

Košarka 26. jan. 202117:51 > 19:14
Podeli:
Foto: EPA/JUSTIN LANE

"Budalo, znam ko si" je rečenica po kojoj će Kobi Brajant ostati upamćen od strane jednog prosečnog momka iz jedne košarkaški iznadprosečne (sve ostalo je upitno) zemlje. Zašto baš po njoj, pitate se? I kada je to Kobi uopšte i rekao?

Nije to bila rečenica koju je Brajant uputio nekom nakon jednog od spektakularnih zakucavanja, niti nekakav vid misaonih igara kako bi stekao prednost nad rivalom u jednoj od mnogih borbi za trofeje. Zapravo, nije čak nešto što je Kobi izgovorio na košarkaškom terenu. Naprotiv, dotična rečenica izgovorena je uz osmeh početkom marta 2019. godine u mestu Njuport Bič, udaljenom nekih 45 minuta od Los Anđelesa.

PROČITAJTE JOŠ...

Za one koji ne znaju, Brajant je rođen u „gradu bratske ljubavi“, što je nadimak za mesto uz Brajanta najpoznatije po Zvonu slobode, takozvanim „čizstejkovima“, brzoj hrani napravljenoj od isečene govedine na tanke komadiće pomešanoj sa topljenim sirom i stavljenoj u sendvič, i Rokiju Balboi. Ukoliko niste pogodili, u pitanju je Filadelfija.

Iako rođen u tom gradu, nekako je Brajant, uprkos tome što mu je otac Džo igrao za lokalne Seventisikserse, bio uvek naklonjeniji Lejkersima iz Los Anđelesa. Kada je Džo završio sa NBA ligom, Kobi, šestogodišnjak u to vreme, otišao je put Italije. Naučio je da priča italijanski, zaljubio se u Ređo Emiliju i naučio da igra košarku dovoljno dobro da bude bolji od svih u okruženju.

Zavoleo je Kobi i fudbal u Italiji, posebno Milan, ali uprkos tome što je bio sasvim solidan sa „bubamarom“ u nogama, Brajanta je ipak više vukao zvuk metala koji se čuo kad god bi lopta prošla kroz obruč.

Sa 13 godina se vratio u svoj rodni grad, i počeo da gradi karijeru prvo u srednjoj školi Luvel Merion, gde je poobarao sve moguće rekorde i ekipu 1995. godine odveo do šampionske titule, a potom i u NBA ligi. Poznato je već sve – dan pre drafta 1996. godine Lejkersi i Šarlot Hornetsi dogovorili su se da put Šarlota ode Vlade Divac, a u „grad anđela“ momak koji je ime dobio po najskupljoj govedini na svetu (kobe govedina, 100 grama košta oko 70 dolara).

Stigao je Brajant u LA, i kroz par godina sa Šakilom O’Nilom stvorio jedan od najboljih tandema u istoriji košarke. Osvajali su titule, nervirali ljubitelje košarke na prostoju bivše Jugoslavije (neki ni dan danas nisu oprostili ONU utakmicu – ali nije tema taj meč sa Kingsima), terorisali ostatak lige, i Kobi je naterao fanatike da ga uguraju u priču o najboljem ikada. Da li je bio? Verovatno nije, jer, da se ne lažemo, najbolji ikada je bio Džordan, ali Brajant bez ikakve dileme – čast Pitu Maraviču, čast Džeriju Vestu, čast svima drugima – uz Lebrona Džejmsa jeste nešto najbliže MJ-u što je košarka ikada videla.

Negde u vreme kada je Kobi jurio šestu šampionsku titulu NBA šampiona, tim iz njegovog grada u sasvim drugom sportu na draftu 2012. godine odlučio je da svoju budućnost stavi u ruke plavokosog mladića iz Ostina u Teksasu, Nika Folsa.

Folsov početak u ponoćnozelenom dresu Filadelfija Iglsa bio je gotovo iz snova – nakon solidne prve, u drugoj sezoni je eksplodirao, završio je sa 27 pasova bačenih za tačdaun, tek dve presečene lopte, i postavljen rekord po broju tačdaun-pasova na jednoj utakmici (sedam, protiv Oukland Raidersa).

Usledilo je Folsovo šetanje kroz ligu u narednim godinama, da bi se 2017. ponovo obreo u „gradu bratske ljubavi“, i sa devetkom na leđima bio zamena Karsonu Vencu. Odlično su Iglsi igrali te sezone, ligaški deo završili kao prvi uz samo dva poraza, Venc je bio najbolji igrač lige kada je u trećoj četvrtini meča 13. nedelje protiv Los Anđeles Remsa zadobio povredu zbog koje je završio sezonu. Umesto njega na scenu je stupio Fols, i za šest utakmica, od čega dve u plej-ofu, postao miljenik navijača Iglsa.

A onda je došao Superboul. Fols protiv Toma Brejdija i defanzivne mašinerije Bila Beličika, akcija zvana „Fili FIli“ na kraju prvog poluvremena, izbijena lopta iz ruke Toma Brejdija za 41:33 i poslednji napad ekipe iz Bostona.

Devet sekundi pre kraja. Po mnogima najbolji kvoterbek u istoriji lige prima loptu na 51 jardu od endzone Iglsa, izbegava obaranje Brendona Grejema i upućuje pravi projektil. Lopta preleće potrebnu distancu, ulazi u prostor za pogodak…

Za to vreme, prosečan čovek bi teško pomislio da petostruki šampion NBA lige tih devet sekundi proživljava na sledeći način:

„Oborite ga! Ne, ne, ne, ne, ne, ne, ne… O, hvala bogu. O moj bože, osvojili smo je**ni Superboul!“

Otuda i ne čudi što je Brajant, kada je nešto više od godinu dana kasnije sreo Folsa, na pruženu ruku i rečenicu „Ćao, Kobi, ja sam Nik Fols“ rekao četiri reči sa uvoda u tekst.

Godinu dana nakon smrti, setio ga je se sigurno i Nik Fols.

Setila ga je se i njegova Filadelfija.

Zapravo, da biste se nekoga setili, potrebno je prethodno tu istu osobu i zaboraviti, a teško je zamisliti da je iko mogao da zaboravi na veličinu kakva je Brajant, pa je taj termin pogrešan. Možda je bolje reći da su Fols, Filadelfija, Lejkersi, kao i svi ostali na godišnjicu Kobijeve pogibije porukama i msilima koje su mu uputili zapravo želeli da kažu te iste četiri reči koje je on rekao Folsu:

„Budalo, znamo ko si.“

Dodatak se podrazumeva – „I ne damo ti da odeš.“

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar