3
Goran Sobin, legendarni košarkaš Jugoplastike, preminuo je i to je zavilo u crno sve ljubitelje košarke, naročito Splićane.
PROČITAJTE JOŠ
Tužna vest pogodila je Split i sve ljubitelje jugoslovenske košarke, u 58. godini preminuo je Goran Sobin, važan član ekipe Jugoplastike koja je u sezoni 1988./89. osvojila prvi trofej prvaka Evrope.
Legenda je Splita, u karijeri je još igrao za grčki Aris, Cibonu, Zagreb, Alkaru i španski Taugres, a navijači ga pamte kao odličnog centra i nezamenjivog člana kultne generacije.
Sobin je igrao sa moćnom generacijom koju su činili Toni Kukoč, Dino Rađa, Duško Ivanović, Velimir Perasović, Zoran Sretenović, Žan Tabak, Luka Pavičević, Teo Čizmić, Ivica Burić, Paško Tomić i Petar Vučica.
Počast mu je odao Boris Dežulović, dirljivom pričom na društvenim mrežama.
Priču prenosimo u celosti.
„Bili su Dino i Toni, bili su Peras i Srete, bili su i Zoran Savić i Dule Ivanović, ali ja – vazda slab na radničku klasu – od svih tih slavnih godina do danas najbolje i najradije pamtim taj njegov poslednji minut na starim Gripama.
Divlje je majsko veče 1988. godine, pedesetak sekundi do kraja poslednje, treće utakmice finala, dvorana je od ludila izgorela do temelja, mi po nagorelim ruševinama tražimo Vladu Divca, a ovaj u džepu dobrog diva Gorana Sobina: kaštelanski šljaker tako sa Divcem u džepu Jugoplastikinog radničkog odela, pijukom kopa po Partizanovom reketu, iskopa tamo još jednu lotu i predaje je Toniju, držeći se za polomljena rebra već trči dole. Kuki onda lelulajući kroz vreli vazduh ulazi u reket i vraća Sobinu u kantunu parketa, gde dobri div basketaškom fintom diskvalifikuje Paspalja i iz mrtvog kornera baca loptu s ramena, težački, kao da iz iskrčene međe baca kamen od petnaest kilograma. A stena onda meko upada u kristalno čistu trojku bez koske – jedinu valjda u životu – za 86:67, vulkansku erupciju i overu prve titule najbolje generacije koju je sport na Ovim Prostorima dao.
To je bio Goran Sobin, proleter iz treće smene, trosutruki udarnik, najveći na najvećim utakmicama, heroj svih Jugoplastikinih finala.
Završivši karijeru vratio se na dedovinu u Kaštel Kambelovac kao partizan iz rata, zaboravivši košarku i ne tražeći ordene. Rezao je masline, sadio blitvu i svojim malim čamcem izlazio na more da lovi ribu za porodicu i prijatelje, najbliže što čovek može prići sreći. Jedne godine uzgojio je i četiri velike, debele ćurke, ali posao mu je propao jer ih nije mogao ubiti. Iznajmljivao je i brodić na Drveniku Velom, i jednog leta, onako pošten i naivan, prijavio inspekciji ilegalne turistokradice, pa završio polomljenih rebara. A on se, kao one majske večeri, samo uhvatio za rebra i nastavio dalje.
Dobri div Goran.
Kad mi se prošlog meseca dogodila ona svađa s Vukovarom i ruljom s bakljama i vilama, jedan od prvih koji mi se javio bio je Goran Sobin. Čoveku znači – pitajte Tonija i Dina – kad uz sebe ima tipa koji je u džep strpao i jednog Vladu Divca. Ostali smo tada na dogovoru da se svakako nađemo na čaši vina kad prođu sva ova sranja.
Životi su ovde, međutim, uvek bili kraći.
Adio, druže, ispit ću je za nas.
„Pa naspi još jednu, za večite krivce, za balansere,
Ne boj se, imam ja priličan cug.
Naspi još jednu, za umorne livce, za proletere,
Večeras treća smena vraća tuđi dug.“
BONUS VIDEO Uroš Trifunović probao da zakuca i raskrvario glavu
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
