Teško je stalno udarati glavom u zid.
Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.
„Bićemo prvaci sveta“ ili „biće skoro propast sveta“ – naslovi ova dva filma možda i najbolje mogu da opišu stanje duha u srpskoj javnosti pre i posle Mundijala. Kažem, posle, jer je za sve nas ovako prazne i nikave ovaj turnir realno završen.
Nije sporno, odgledaćemo mi to do kraja, videti ko će biti prvak sveta, ali će se u glavi i dalje vrteti film o tome šta smo mogli i dokle smo mogli.
Ono što meni prolazi kroz glavu ispod svog te praznine i razočarenja jeste pitanje – da li smo mogli?
Jedna velike pobeda nad Portugalom i vrlo dobro izdanje u Ligi nacija uoči Mundijala ubedili su nas da je ovo ekipa za velika dela, a individualne sezone pojedinaca samo su dolile ulje na vatru uverenja da bi Srbija mogla u najmanju ruku da ponovi uspeh Hrvatske sa prošlog prvenstva i zaigra finale, dok se maštalo i o tome kako maestro Tadić kao kapiten podiže „boginju“.
Ali, malo su se tu pobrkali lončići.
Ako uzmemo 2000. godinu kao neku fiktivnu granicu prošlosti i sadašnjosti, Mundijal u Kataru je bio četvrti od šest održanih u tom periodu na kojima smo igrali, dok smo u istom periodu propustili svih pet Evropskih prvenstava.
U susret Kataru smo na prethodna tri učešća ostvarili dve pobede uz sedam poraza i nijedan plasman u nokaut fazu.
Pa, odakle onda ta sumanuta euforija i uverenje da možemo da napravimo haos i ukrademo šou baš na ovom Svetskom prvenstvu.
Prvi razlog zbog kojeg smo bili tako euforični bio je selektor Dragan Stojković Piksi. Njegove bombastične izjave poput čuvene „šta bre eventualno“, i sposobnost da igrače ubedi da mogu da pobede svakog na svetu i da to i pokaže u stvarnosti bile su melem na duboku ranu srpskog fudbalskog navijača željnog uspeha.
Verovali smo u Piksija kao u spasitelja, čoveka koji može da preporodi srpski fudbal ogrezao u vrtlogu korupcije i skandala, nameštanja, užasne lige i svega lošeg čega možete da se setite.
Ne samo da smo ga videli kao dugo očekivanog Mesiju, nego je u skladu sa onim kakav je igrač bio ekipu podesio u napadački mod i naterao nas ne samo da uživamo u rezultatima, nego i u atraktivnom fudbalu.
Verovali smo i da to što nam igrači igraju u najjačim ligama i zbog toga što se oko nekih otimaju najveći klubovi, imamo ekipu spremnu za velika dela.
Scena je bila postavljena, ili smo bar tako verovali, za novu fudbalsku silu, ali je usledio bolan pad.
Ali, problem je u sledećem.
Ako pogledamo protivnike sa kojima smo vodili bitku za prolaz u grupi, jedna stvar bolno upada u oči. Dok smo mi u globalu tek sporadični učesnik velikih takmičenja u novom milenijumu, jer nas u zbiru nije bilo na sedam od jedanaest u tom periodu, naši rivali su redovni učesnici velikih turnira.
I ne samo to. I Brazil i Švajcasrska su timovi koji uredno prolaze grupnu fazu i igraju eliminacione mečeve koji su za Srbiju samo misaona imenica.
Zbog čega je taj faktor od velike važnosti?
Turnirski sistem takmičenja izuzetno je specifičan i i potpuno odudara od svega sa čim se igrači susreću na klupskom nivou.
Igrači dolaze u potpuno drugačiju priču gde je margina greške mnogo manja, a vreme za pripremu skoro pa nepostojeće.
I u regularnim uslovima kada se turniri igraju početkom leta, igrači nemaju mnogo vremena da se spreme za specifičan način takmičenja.
Zamislite sada koja je razlika između Strahinje Pavlovića koji je po prvi put na velikom takmičenju i Rikarda Rodrigeza iz Švajcarske koji je u prethodnoj deceniji odigrao po tri Mundijala i Evra i zna kako da se spremi i ponaša u ovakvim uslovima, a da ne pregori i upadne u paniku.
Upravo je Švajcarska najbolji primer iz kojeg možemo da učimo.
Ekipa koja nema veliku tradiciju ni vanserijski fudbalski kvalitet je stigla do četvrtfinala Evropskog prvenstva pe godinu dana, po ko zna koji put prošla dalje grupu na Mundijalu na koji je stigla ispred Italije.
Malo je onih koji će reći da su nas izbacili zbog indivdualnog kvaliteta Remo Frojlera, Silvana Vidmera, Rubena Vargasa i ostalih koji po talentu zaostaju za Tadićem, Pavlovićem, Sergejom i ostalima.
Ali, kada su pred odlučujući meč sa Srbijom ostali bez dva startera, umesto panike iskusno su odradili posao, a tas na vagi su bili igrači koji imaju više mečeva na velikim turnirima, nego neki naši mečeva za reprezentaciju ukupno.
Upavo je to iskustvo na njihovoj strani mnogo veći faktor od toga što naš tim vredi skoro 100 miliona više nego njihov.
Koliko je to značajan faktor može se videti i na primeru selekcija iz Azije i Afrike poput Japana i Senegala koji redovno igraju kontinentalne šampionate i Mundijale i kada se nađu u situacijama pod pritiskom znaju kako da s eponašaju jer su to radili mnogo puta, makar u pitanju bio i niži nivo turnira kakva su prvenstva Afrike i Azije.
Upravo je tu ključ čitave priče. Srbija ima idealnu situaciju u kojoj nema izgovor da se konačno ne plasira na Evropsko prvenstvo, a igranje Lige nacije sa najjačim rivalima bi mogla da bude šansa da se protiv najjačih stiče iskustvo.
Švajcarci su prvo postali redovni učesnici, a onda su krenuli sa prolaskom grupa.
Sa Brazilom nečemo moći nikada da se merimo, makar ih povremeno i pobedili, ali je ova Švajcarska od koje nam se diže žuč najbolja lekcija koju možemo da imamo i koja nam je ispred nosa već godinama.
Mi po svemu sudeći ipak nećemo ništa naučiti zaslepljeni provokacijama dvojce ekstremista zadojenih mržnjom, ali Piksi možda jeste.
Možda je shvatio da ne treba ići grlom u jagode, da moraš da naučiš da igraš na rezultat i da je glava ključ uspeha. Možda smo mi verovali da Piksi selektor može odmah kao i Piksi fudbaler da proda finut i „metne“ ga iz slobodnjaka, ali je Piksi trener ipak debitant. Velikani su uvek učili iz poraza, a Piksi je to pokazao kao igrač.
Nismo želeli da slušamo priče o kvalifikacijama u martu, ali činjenica da se selektor već sada tome okrenuo, može da bude dobar znak. Ovoj selekciji treba iskustvo i kontinuitet, talenat je tu, a nama ostaje da i dalje budemo kraljevi euforije i depresije, zavisi od dana ili trenutka.
BONUS VIDEO Navijače Švajcarske teraju sa tribina
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare