0
Za jedan dan sam bio i lik sa TV-a i diler karata za Svetsko i snimatelj kao oni za svadbe.
Ako u petak kad sam stigao popodne u Dohu i nisam osetio koliko sunce ovde žari, video sam u subotu dok sam tražio najbolje mesto gde bog dade WiFi za uključenje u jutarnji program Nove.
Za to vreme su dvorištem ogromnog navijačkog kompleksa redom defilovali Hrvati, Kamerunci, Argentinci, naši momci su oko 11.20 još odmarali od partijanja u petak.
Lepo su se proveli, deo njih je razvukao veliku srpsku zastavu preko dva prozora kad su se probudili, čisto da ona australijska i hrvatska sa drugih prozora ne ostanu usamljene.
PROČITAJTE JOŠ:
U gradu je već oko podneva vrvelo od svih mogućih boja i zvukova. I u toj gužvi, ne možete da ne primetite čoveka u nekim pedesetim – na nogama opanci, na glavi šajkača.
Došao sa dva prijatelja, od kojih jedan traži kartu za Katar – Ekvador, a drugi za Srbija – Kamerun. Taj drugi živi i radi u Dohi već tri i po godine i tog dana kad igramo s Brazilom ne može na stadion.
Zamislite tu muku. Tu vam je ispred nosa, možete da platite, ali nemate vremena. Ako ovo čita, neka zna da sam pomislio kako ne bih voleo da sam mu u koži.
Zato sam baš za Brazil, sto evra uplatio još pre dve, tri nedelje. Čisto da budem siguran da karta neće pobeći negde. Na istom mestu, u „Doha Convention“ centru, sa jedne strane horda navijača čeka da kupi karte, obezbeđenje im zatvara traku i kaže: „Nema više“.
Sa druge strane, iza ugla, pa jedno stotinak metara, nalazi se ulaz gde su nas koji smo došli sa „Džentlmenima“, čekale karte za svečano otvaranje Mundijala.
Unutra stoji Bugarka koja kaže da voli Novi Sad i Beograd i odlično se snalazi sa srpskim jezikom.
Deset godina u Dohi, udata je tu, pa se kao bivša stjuardesa „prizemljila“ i više ne leti, ali nije zaboravila srpski.
Upućuje gde mogu da se uzmu karte za otvaranje i plastična „Hayya“ kartica, jer je stvarno mučno stvarno vaditi, otključavati telefon i pokazivati „haju“ ko god je zatraži.
A sa tim stvarno nema pravila. Nekad možete da prođete kroz pet kapija u metrou bez da vas neko od gomile radnika i volontera u nebesko-plavim duksevima zaustavi, a nekad vas za jednu stanicu njih dvoje, troje vuče za rukav.
U hol ulazi grupa Kamerunaca, obučenih od glave do pete u zeleno, crveno i žuto. Služe bukvalno kao cirkuska atrakcija jer svuda ulaze uz viku, dreku i neke vuvuzele.
Svi živi ih snimaju i zanimljivi su… celih 30 sekundi. Posle toga čovek obučen u nešto što liči na svešteničku odoru sa sve krstom na kapi postaje strašno naporan.
„Gde ti se bre gasi ta vuvuzela, druže“, pomislilo je verovatno pola ljudi kad su ovi ušli u hol gde su se kupile ulaznice.
Još su na kvarno probali da zaobiđu red, dok ih organizatori nisu „resetovali“ na fabrička podešavanja i vratili nazad, uz upozorenje da se tu ne pravi buka.
Izdavanje plastične „haje“ je posle toga kao čekanje u redu za delikates u supermarketu. Dobiješ papirče i broj, čekaš xyz minuta i onda ti na ekranu izađe da si dočekao svoj red, mada ti se čini kao da bi pre dočekao starost.
Zgrade koje okružuju centar za novinare i navijače su sve oblakoderi između kojih se jasno vide obrisi pustinje gde se sve nalazi.
Džaba sve te zgrade deluju skupo i sve onako u staklu, na vrhu mnogih vidite prašinu od peska, kao i na mnogim automobilima koji krstare ulicama. Sve podsetnik gde ste.
Tu iza je i ogroman tržni centar u kom sam tumarao tražeći menjačnicu, naišao na – Srbe.
„Da pogodim da me razumete na srpskom“, rekao sam jednom od njih jer nosi majicu Denver Nagetsa i naravno da je razumeo.
Dva momka iz Australije, došli „na bum“, deset sati leta, jednom fali karta za Brazil. Savo kaže da je spreman da plati šta košta.
Jedan od momaka iz ekipe „Džentlmena“ je imao višak i Savo se kasnije zahvaljivao kao da je dobio sedmicu na Lotou.
Ja sam mogao da nastavim ka hotelu gde je oko pola pet popodne trebalo da slete fudbaleri Srbije. Ispade tu da Doha baš i nije tako „mala“, a da stadioni baš i nisu toliko blizu.
Dobrih sat vremena je trebalo do mesta gde isprva nije bilo skoro nikog. Po dva fotografa i snimatelja, dva novinara i to je sve.
Na kraju je ispalo da je bilo dobro što je let „orlova“ iz Bahreina kasnio dobrih sat vremena, jer onda ne bi bilo zabavno kako je bilo.
Stojimo, čekamo, kamere zapete kao puške na gotovs, čekamo fudbalere predugo kao da su mladenci, kad eto ih odnekud dve devojke i jedan momak. Dečko iz Niša, priča kako njih troje rade u timu za doček navijača.
Kako vreme prolazi, skuplja se sve više ljudi sa srpskim zastavama i obeležjima sve dok se među nama nije sa momkom našla i tamnoputa Kristina iz Južne Afrike.
VIDEO: „Orlovi“ stigli u Katar, Srbi napravili šou na dočeku
Dok je autobus sa fudbalerima Srbije stigao sa obližnjeg aerodroma i prošao pored Stadiona 974 do hotela Riksos, već je ispred njega bilo nekoliko desetina Srba.
Iza autobusa ide kolona automobila. Ljudi izbacili zastave kroz prozore, viču, neko i peva, sirene probijaju bubne opne… kao na srpskoj svadbi! Usred Dohe.
Falila je još samo neka muzika, ali dobro, nju možemo da pustimo i kad prođemo grupu sa Brazilom, Švajcarskom i Kamerunom.
BONUS VIDEO: Srbin u opancima i sa šajkačom došao u Dohu da bodri Srbiju
