Jugosloveni se nadali čudu, a „Tango i Keš“ – čekali osvetu

Podeli:
Foto: Screenshot / Youtube

Krenuli su na zagrevanje verujući da ih čeka samo ono na šta su navikli. Zviždanje, vređanje, bodrenje, navijanje. Sve u granicama fudbalskog folklora.

Autori: Ivan Džodić i Spasoje Veselinović

Ipak, grdno su se prevarili.

Fudbaleri Crvene zvezde i zagrebačkog Dinama su tog 13. maja 1990. godine postali deo istorije čije se posledice osećaju i do današnjeg dana.

Utakmica prvenstva Jugoslavije koja je mogla da odluči šampiona je postala simbol početka potonjeg rata koji je kao rezultat doneo rasparčavanje velike države.

Slučaj Rada Bogdanovića, tadašnjeg fudbalera Željezničara koji je 1990. godine otišao u vojsku, neposredno pred početak kraja, govori o tome da sportisti nisu bili svesni opasnosti koja se nadvija nad njihovim glavama.

Bar većina njih…

I tog 13. maja su one bile u torbama, a sve zbog rastućeg talasa nacionalizma koji je Dinamo pretvorio u simbol „hrvatskih muka“, a Zvezdu u „stub srpstva“.

U taborima oba tima je bilo onih koji nisu mogli ni da pretpostave šta će se dogoditi, ali je bilo jasno da je celokupna atmosfera daleko od zdrave.

PROČITAJTE JOŠ

Jedan od njih je bio Slobodan Marović, član zlatne Zvezdine generacije koja je godinu dana kasnije postala šampion Evrope i sveta.

„Nismo imali predstavu da će se desiti ono što se desilo. Do stadiona se nije dogodio nikakav eksces, navijači Zvezde i Dinama hrilili su ka ‘Maksimiru’ i sve je obećavalo još jedan uzbudljiv meč. Kad smo izašli na zagrevanje prvi put smo primetili da nešto nije u redu. Tokom zagrevanja pred golom koji je bio bliži domaćim navijačima pristalice Dinama počele su da bacaju kamenice ka nama sa oko 30 metara udaljenosti. Bili smo iznenađeni, zapitali smo se šta se dešava. Tenzija je rasla, „Bed blu bojsi“ su pokušali da slome ogradu i uđu na teren, a Šekularac, koji je bio trener, uvidevši kakva je situacija rekao nam je da odemo u svlačionicu kako ne bi izbio neki eksces“, rekao je Marović za Nova.rs.

U trenutku kad su zagrebački navijači probili ogradu i utrčali na teren, fudbaleri Crvene zvezde već su bili prostorijama unutar stadiona, čekajući da dobiju signal za povratak na teren, ali…

„Nismo imali predstavu kakav se haos dogodio na terenu jer smo već bili u svlačionici i tek kroz televizijske reportaže smo stvorili jasnu sliku. Tuča među navijačima, intervencija policije, iznošenje povređenih i sve mučne scene… Bili smo neprijatno iznenađeni i shvatili smo da ceo incident uopšte nije bio bezazlen“.

Foto: Srdjan Stevanovic/Starsport

Marović je istakao da u tom trenutku niko nije imao u vidu da je upravo sukob na „Maksimiru“ početak kraja Jugoslavije.

„Znali smo da se dešavaju čudne stvari u državi. Već je počela da se ‘muti’ situacija. Posle te utakmice igrali smo još jedan susret sa Dinamom, 1991. godine, pred sam rat, ta utakmica odigrana je bez ikakvog problema. Gledajući sa ove distance, kao da je sve to moralo da se desi, da taj naboj kulminira. Ispostavilo se na kraju da je sve bilo politički osmišljeno“.

Da fudbaleri nisu uopšte razmišljali o fatalnom scenariju potvrdio je i Refik Šabanadžović, takođe jedan od aktera neodigrane utakmice na „Maksimiru“.

„Šta sam ja znao o politici? Kao klinac sam došao u Zvezdu, a tamo su bili igrači iz cele Jugoslavije. Svi smo se družili ni nije nas bilo briga za politiku u to doba. Šokirao sam se kada sam video šta se događa“, naveo je Šabanadžović za Index.hr.

Ni on ne želi previše da se vraća na događaj od 13. maja 1990. godine.

„Najradije bih to zaboravio… Zovite me opet da pričamo o lepim stvarima“, poručio je rođeni Podgoričanin našim hrvatskim kolegama, pošto je prethodno pomenuo da se nedavno u Sarajevu sreo jednim od glavnih likova iz crnog dana na Maksimiru.

Foto: Reuters / Str Old / Guliver

Većini kolega koji se nisu zanimali za politiku nije pripadao Zvonimir Boban, koji je atakom na pripadnika jugoslovenske milicije postao heroj hrvatskog pokreta za dobijanje državnosti.

On redovno ističe da je ponosan na činjenicu da je svojim činom doprineo „buđenju Hrvatske“.

PROČITAJTE JOŠ

„Bio sam deo toga zajedno sa Bed blu bojsima i hrvatskim narodom. Uvukli smo se u smišljenu provokaciju, ali je dobro da jesmo jer je to dovelo do stvaranja naše države. Nikad nisam hteo ulogu heroja, heroji su ratnici koji su stvorili Hrvatsku“, rekao je Boban.

Zbog nasrtaja na policajca on je bio suspendovan na devet meseci, ali ne žali zbog toga.

„To je bio potez za slobodu. Režim nas je gazio, mi smo bili mladi i borili se za svoje ideale“, naveo je Boban.

Tog dana se u timu Dinama nije našao Kujtim Šalja, rođeni Prizrenac za koga bivši saigrači tvrde da je bio pravi heroj jer je stoički izdržavao konstantne uvrede tokom te sezone zbog svog etničkog porekla.

On je pre nekoliko godina rekao da je i pre dolaska na stadion osetio da se utakmica neće odigrati jer su „nemiri počeli vrlo rano“.

„Da sam bio na terenu, da sam bio blizu, možda bi bilo i mrtvih. Na tribinama je bilo mnogo mojih rođaka sa Kosova i iz Albanije, ko zna kako bi reagovali da su mene milicajci udarali pendrekom što su učinili Vjeku Škrinjaru i Zvonu Bobanu“, rekao je Šalja za Tportal.hr.

Ipak, on se zahvaljuje višim silama što toga dana niko nije stradao.

„U civilu sam izašao na teren tokom zagrevanja. Navijači su mi skandirali, a ja sam krenuo ka tunelu. Tu sam sreo delegaciju Zvezde u kojoj je bio i Željko Ražnatović Arkan, naoružan sa dva pištolja. Tu scenu nikada neću zaboraviti“, istakao je Šalja.

Iz svedočenja aktera događaja se može zaključiti da su razlike postojale, da je Beograd bio u nekakvom vakuumu koji nije propuštao informacije i novim momentima u državi pred raspadom, dok je u Zagrebu već uveliko zakuvana čorba separatizma sa Franjom Tuđmanom kao glavnim kuvarom.

Kao oružje u rukama i jednih i drugih bio je fudbal, bili su navijači i njihov fanatizam, kanalisan na način koji je odgovarao novi političkim elitama i u Zagrebu i u Beogradu.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar