0
Fudbalska reprezentacija Srbije je ispala sa Evropskog prvenstva pre dva dana i mi sada možemo da gasimo različite varijacije loših raspoloženja jer smo verovali u nešto što se opet nije desilo.
Igrajte kod nas Fudbalski Fantazi i zabavljajte se uz Euro 2024 i najbolji fudbal na kontinentu.
Što kaže Nikola Đuričko, mi smo kao kockari koji imaju taj period kad dan pred izvlačenje veruju da su svi milioneri, pa onda na dan izvlačenja niko nije, onda ide tuga, pa nova nada i tako ukrug.
PROČITAJTE JOŠ:
I kad se pogleda stvarno je tako sa našom reprezentacijom koja ne može da prođe grupu kao da je prokleta.
Ili kao da su joj šanse za to jednake šansama da izvuče loto sedmicu. Otprilike tako izgleda.
Neki su probali da relativizuju stvari govoreći da je i plasman na Evropsko prvenstvo posle 24 godine uspeh i probaće da ispegla ono što smo gledali u prethodnih desetak dana i tri kola u grupi C.
A gledali smo dosadan fudbal. Tri utakmice, dva boda, jedan gol. To je učinak koji nije za hvalu, posebno ne nekom ko stalno priča o lepoti fudbala i napadačkoj igri.
Tačno je da se ni odbrana nije naprimala golova kao na nekim prethodnim takmičenjima, ali je epilog opet isti. Opet smo ostali kratkih rukava i opet se otvara prostor da se posle lošeg rezultata priča o onim još gorim stvarima koje su se dešavale u timu i oko njega.
Jedan jedini uspeh bi sve to nekako popravio, ili mi je bar lakše da živim u iluziji da bi – kad već uspeha nema.
Zato ih ima negde drugde. Naša tuga je utoliko veća što nastavljamo da gledamo „pravi fudbal“ nakon grupne faze, u kojoj ostajemo bez naše reprezentacije i onda po pravilu moramo da biramo nekog drugog za koga ćemo da navijamo.
A u borbi Davida i Golijata, nekako je sportski da se navija za onog slabijeg. Bar kad već niste nešto emotivno vezani ni za jedne, ni za druge.
Zato ću drage volje da u osmini finala navijam za Gruziju i Rumuniju, šta god uradili. Ako im budem maler, neka mi ne zamere. Ali ću navijati. Oni su jedan pokazatelj i podsetnik da za naše neuspehe nije kriv niko drugi osim nas.
Zbog čega? Pa kako drugačije da objasnimo da na svakom velikom turniru iskoči neki David koji zablista.
Videli smo 2016. na Evropskom šta su radili Vels i Island, tada je i Severna Irska prošla grupu.
Videli smo na Mundijalu u Kataru da je Rusija, koja je nekada davno bila fudbalski moćna stigla do četvrtfinala, a da su grupu prolazili Japan, Danska, da je Kolumbija namučila Englesku.
U Kataru je Maroko otišao do polufinala, dok sada na Evropskom Austrija igra kao da je u transu, a dalje su prošle i Rumunija i debitant Gruzija.
Šta im je bilo zajedničko – pa igrale su bez respekta. Tamo gde se nama svežu noge, oni igraju kao da sutra ne postoji.
Portugal krene u sredu da pritiska Gruziju, ovi momci se ne uplaše, krenu napred, i dobiju penal za 2:0.
Malo li je? Pre toga su se žestoko „potukli“ i sa Turcima i bukvalno u 30 sekundi se promenilo sve od remija do 3:1 za Tursku u nadoknadi.
I u tom meču su igrali kao da im ovo nije prvo Evropsko prvenstvo. Nije ih zanimalo što ih sada u osmini finala čeka Španija, uradili su ono što nisu ni neke, tradicionalno poznatije fudbalske nacije. Poput nas i Hrvata.
Mi smo podruku lepo istim avionom mogli kući, pošto se čini da nam je falilo ono nešto što je Novak Đoković spomenuo na Alijanc areni u Minhenu.
Kviča Kvarackelija može da tuče Portugal, Rumuni u poslednjih sedam utakmica imaju jednu pobedu i ta jedna pobeda ih sad odvede u osminu finala.
Eto šta ti je fudbal. Dakle nije bitno ako razmontiraš Švedsku sa 3:0 pred veliko takmičenje, na njemu i dalje ništa nisi uradio.
Bitno je da izađeš hrabro i na njemu, a onda će te sreća pogledati. Stanču i ekipa su ispogađali neke golove za pamćenje protiv jače i iskusnije Ukrajine i pobedili su mimo svih očekivanja sa 3:0.
Poraženi su časno od Belgije, ali su onda bodom protiv Slovačke bukirali svoje mesto u nokaut fazi.
Čak i Albanci su uzeli bod u grupi sa Španijom, Italijom i Hrvatskom. Vodili su protiv Italijana od 24. sekunde, dali gol Hrvatima u poslednjim sekundama nadoknade.
Dakle, igrali su od prvog do poslednjeg minuta. I nisu se ponašali kao dečaci koji se stide da priđu devojci jer se plaše da će ih odbiti.
To je uvek mogućnost i rizik, ali bez rizika nema ni profita. Nisu za džabe neke NBA legende pričale da je svaki put kad ne šutneš loptu, kao da si promašio.
Evropsko prvenstvo se igra na svake četiri godine, Mundijal isto tako i žao mi je što evo za tridesetak godina koliko pratim fudbal nisam doživeo da naša reprezentacija, ako ne računamo 1998. bude jedna od tih ekipa koja će da napravi neki bum.
O nama se uvek priča: „Dobri su oni, težak protivnik“ i nas to kao treba da uljuljkava dok drugi skupljaju bodove i dobijaju epitete „hit prvenstva“.
Neka, hvala, toga smo se nagledali već dosta. Zato sad i možemo da navijamo za Rumuniju i Gruziju kao ljudi. Ili za Sloveniju. Oni su bar znali što su dolazili u Nemačku.
www.winnerbet.rs – registruj se i oseti pobedu!
BONUS VIDEO: Analiza novog debakla Piksijeve Srbije