0
Serija šamara koja će se dugo pamtiti.
Srpki klupski fudbal je došao do kraja sumorne jeseni koju će što pre želeti da zaboravi, ali koja je istovremeno bila otrežnjenje i povratak u realnost.
PROČITAJTE JOŠ
Pompezno se krenulo u novu sezonu sa pet timova u evrokupovima, kao da je u pitanju posledica sistemskog rada, a ne splet okolnosti i dobri rezultati dva kluba.
Zvezdin kontinuitet u Evropi poslednjih pet godina i sjajne dve prethodne sezone Partizana u kojima je bio perjanica skupljanja bodova za klupski koeficijent, doneli su veliki skok Srbije na rang listi i priliku da čak pet klubova izađe na evroscenu.
Na sve to se nadovezao raspad Partizana u domaćim takmičenjima koji je omogućio TSC-u drugo mesto i automatski garantovano učešće u Ligi Evrope i treće mesto Čukaričkom i garantovano mesto u Ligi konferencija, što je uz Zvezdinu sigurnu grupnu fazu Lige šampiona stvorilo utisak da je srpski fudbal doživeo uzlet.
Ali, kada se grupna faza završila, ostala je bolna realnost. Dva nerešena rezultata od 17 mečeva u grupama i ukupno jedna pobeda u 27 mečava računajući i kvalifikacije (TSC je igrao poslednji meč grupne faze i trenutku pisanja teksta), uz eliminaciju Partizana u kvalifikacijama za Ligu konferencija koji je na kraju jedini uspeo da ostvari pobedu u čitavoj sezoni, pokazali su realno stanje stvari.
Jarka svetla pozornice razotkrile su realnost u kojem se naši klubovi nalaze. Iako žreb nije bio naklonjen nijednom srpskom timu, činjenica da je jedan Zrinjski na primer uspeo da u debitantskoj sezoni neke ekipe iz BiH sruši jedan AZ Alkmar ili Balkani iz takozvane države Kosovo koji u poslednjem kolu ima šanse tza prolaz u evropsko proleće.
Svi ti detalji ruše izgovor o neiskustvu i teškim grupama, a zapravo otkriva suštinu domaćeg fudbala.
Kako očekivati ozbiljan iskorak na evropskoj sceni, kada trećina lige igra na terenima koji više liče na njive čim krenu da padaju kiše, nego na mesta gde može da se igra fudbal.
Radnički i Partizan su tako u Nišu morali da se bore i sa kaljugom i da se taktički prilagođavaju očajnom terenu, a u takvim uslovima nema prostora za razvoj igre i napredak fudbala.
Ako se uzme da su takvi uslovi na mnogim terenima tokom više od pola sezone, onda je iluzrano ozbiljno analizirati fudbal kao igru.
Uz lošu infrastukturu, problem je i u selekciji igrača i sumnjivim metodama formiranja timova. Partizan je promenio 11 igrač pred početak kvalifikacija, a neki su stigli prekasno poput Zahida da bi bili deo te priče. TSC je prodfao glavne igrače, a nije doveo zamene, Zvezda dala ogroman novac na igrače kao što su Šerif Ndijae koji je svojim promašajima direktno koštao Zvezdu realne šanse da se bori za proleće u Evropi.
Stranci na mestu domaćih igrača na terenu moraju da prave razliku na terenu, naročito ako su skupo plaćeni, pa je Jovan Mijatović na primer morao da bude spasilac pored skupih promašaja.
Zato je „uspeh“ koji je podrazumevao pet timova u Evropi, zapravo posledica okkolnosti, a ne sistemskog rada, a iako ćemo i sledeće sezone imati pet ekipa u konkurenciji, lošije startne pozicije i nedostatak pravog rada prete da situacija bude još gora.
Ako Partizan zbog ogromnih finansijskih problema ne bude dobio priliku da se nađe na evropskoj sceni što je sve izvesnije, rezultat bi mogao da bude jednako depresivan.
A, to će pozicije srpskog fudbala dramatično da pogorša u trenutku kada se sistem u evropi bude menjao i kada nas to bude skupo koštalo.
Ali, mi se okrećemo obavezama u domaćem prvenstvu i Supeligi na njivama uz još jedan gorki osećaj u ustima i pitanjem na usnama
Kud plovi ovaj brod?
BONUS VIDEO UŽIVO sa Mićom Berićem posle meča Žalgiris – Partizan
