0
Pored loših terena, slabog fudbala i velikog broja malverzacija, još jedna od stvari po kojima je srpski fudbal karakterističan jeste neverovanto veliki broj promena na klupi širom Superlige.
Tekst o ovom kuriozitetu nećemo početi ni u Nišu, ni na Voždovcu, kao konkrentim povodima za njegov nastanak, već u prestonici severoistočne Engleske, Mančesteru.
Kada je u novembru 1986. godine na klupu Mančester junajteda umesto Rona Etkinsona seo Aleks Ferguson, do kraja šampionata je klub predvodio do za Junajted očajnog 11. mesta. Iako je naredne godine usledio tračak nade u vidu drugog mesta, sezonu 1988/1989 su završili kao 11, godinu dana su bili 13, a u sezoni 1990/1991 Junajted je zauzeo šesto mesto na tabeli engleskog prvenstva.
PROČITAJTE JOŠ...
Trpeli su ga čelnici Junajteda, pružili mu podšku i zauzvrat dobili sistem koji je „crvenim đavolima“ doneo ne samo 13 šampionskih titula i dve namenjene najboljoj ekipi Evrope (između ostalih), već i crveni klub iz Mančestera lansirao u sam vrh svetskih brendova po isplativosti, pa Junajtedove dresove, peškire ili neki deo opreme možete videti bukvalno širom čitavog sveta, dok je retkost pronaći ljubitelja fudbala koji nema svoj stav kada je u pitanju najboljih 11 igrača ovog tima u eri čoveka koji je zbog svojih zasluga dobio čast da ispred imena dopiše ono čuveno „ser“.
Ukoliko se pitate zašto smo krenuli sa Fergusonom, stvar je veoma jasna – Junajted je pre njega imao status jednog od najvećih klubova svetskog fudbala, a trener iz Škotske je stigao kako bi pomogao da ekipa posle tri vezana četvrta mesta napravi iskorak.
Do tog iskoraka bilo je potrebno da prođe više od šest sezona, pre nego što je 1993. njegov tim podigao pehar, a potom od te 1992/1993 sezone sve do sezone 2013/2014 prvenstvo završavao najmanje kao trećeplasirani, nešto češće kao drugoplasirani, ali najčešće sa titulom u rukama.
Sada je trenutak da se vratimo u srpski fudbal. Otkako su domaću ligu napustili Dinamo iz Zagreba i Hajduk iz Splita, Crvena zvezda i Partizan gotovo da nemaju konkurenciju, uz tek povremeni iskorak neke od ekipa, pa su povremeno između „večitih“ na tabeli uspevali da se „uguraju“ Radnički iz Niša, Čukarički, nešto češće Vojvodina, ali ne i da ozbiljnije ugroze šampionske ambicije ekipa sa Autokomande.
To nas dovodi do gore spomenutog kiselog mleka.
Ukoliko odete u prodavnicu i u kesi vam se nađe kiselo mleko, postoji velika mogućnost da, pre nego što istekne rok trajanja, jedan od trenera neke od ekipa u elitnom rangu domaćeg fudbala dobije otkaz.
Nije problem ni sam otkaz kao otkaz, jer postoji razlog zašto treneri od srpskog fudbala do američke NBA lige govore da „uvek imaju spakovane kofere“. Jednostavno, desi se da serija loših rezultata natera rukovodstvo da na ovaj način pokuša da razmrda ekipu. Problem je u tome što u Srbiji ekipe to rade ne zato što postoji neka ideja, već zato što su negde videle da bi tako trebalo.
Jer, kako drugačije objasniti činjenicu da iz sezone u sezonu iste ekipe rade apsolutno iste stvari, a da se tokom tog perioda bukvalno ništa ne menja? Poslednji primer nam stiže iz Niša.
Vladimir Gaćinović je Radnički preuzeo u novembru, kada su već izgubili gotovo sve šanse da se nađu u borbi za plasman u Evropu. Gaćinović je u Spartaku iz Subotice dokazao da poseduje dovoljno kvaliteta da dobije poverenje, što ga je, uostalom, preporučilo Nišlijama. Umesto toga, uprava Radničkog je donela odluku da ga, navodno zbog loših rezultata, smeni već početkom aprila. Razlog – Radnički je vezao tri poraza sa ekipom koju nije on selektirao.
Činjenica je da na Čairu postoji dovoljno kvaliteta da u narednih sedam kola osvoje dovoljan broj bodova koji će ih ostaviti u Superligi, makar na suv kvalitet, nakon čega bi mogao da, uz ekipu koju bi sam selektirao, pokuša da Nišlije vrati u sam vrh srpskog fudbala.
Umesto toga, Nišlije su po treći put promenile trenera, na klupu je seo Aleksandar Stanković, koji će imati sedam kola da dovoljno upozna ekipu i dovede je u optimalno stanje da se vrati u iole dobar ritam.
Prvi problem jeste to što u tome nisu uspeli Radoslav Batak, Milan Đuričić Đumi, potom ni Gaćinović. Drugi, i znatno ozbiljniji problem je činjenica da je Stanković u svoje ruke preuzeo „vruć krompir“, ne zato što su Nišlije neka evropska i svetska fudbalska velesila, već zato što su trenerima od prvog minuta na klupi nekog kluba u srpskom fudbalu glave žargonski rečeno „u torbi“, pa rade pod pritiskom, svesni da im je potrebno pravo malo čudo kako bi opstali duže od nekoliko meseci.
Onda će njih zameniti neko drugi, tog drugog treći, četvrti, potencijalno i osmi, ukoliko za to bude vremena i prostora.
I dok izgleda čudno, ovakve odluke su zapravo, iz perspektive srpskog fudbala, očekivane. Razlog – klubovi koji nastupaju u Superligi Srbije na ovaj način skidaju odgovornost sa sebe i „kupuju“ vreme u foteljama.
Vratimo se na Mančester. „Crveni đavoli“ su imali volje i strpljenja da, na uštrb igara i trofeja, istrpe Fergusona, iako je u pitanju ekipa koja od prvog dana svog postojanja ide na šampionsku titulu, koje god da je takmičenje, pa je gotovo neverovatno da ne postoji nijedan klub u Srbiji, izuzev „večitih“, Čukaričkog i eventualno Vojvodine, koji je spreman da nekom šefu struke pruži priliku ne samo da se dokaže, već i da stvori sistem koji će od tog kluba stvoriti nešto prepoznatljivo.
Umesto toga, sve je šablon iz kog bukvalno niko ne pokazuje ni najmanju nameru da iskorači.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
