Ovo ne može biti slučajno. Drugi put za četiri godine fudbalska reprezentacija Hrvatske igraće u polufinalu Svetskog prvenstva. I ne zna se da li su u Rusiji 2018. ili u Kataru 2022. na spektakularniji način stigli do završnice Mundijala.
Posetite Aroma markete i osetite duh Mundijala i u Srbiji.
Pre četiri godine razmontirali su Mesija i Argentinu s 3:0, da bi posle redom padali i domaćini i Englezi, koji su bili viđeni u finalu. Ovoga puta uspeh je još senzacionalniji. Na putu do polufinala i novog obračuna s Argentinom izbačen je monstruozni tim Brazila, prvi favorit za osvajanje trofeja, isti onaj koji je na startu prvenstva počistio reprezentaciju Srbije.
PROČITAJTE JOŠ
Hrvati su poslali celom svetu, pa i nama u Srbiji, zapravo našim reprezentativcima, poruku kako se igra fudbal na Mundijalu. Svi srpski izgovori „zar ste očekivali da pobedimo Brazil“, poštapalice o „maksimumu u ovom trenutku“ i „okretanje novim obavezama i kvalifikacijama“, u kojima ćemo kao da pokažemo koliko vredimo, pale su u vodu posle 120 minuta igre i penal serije Hrvatske i Brazila. Jer dok se mi stalno nešto „okrećemo“, uglavnom u krug, Hrvati igraju fudbal. I to kakav. Sigurno nije atraktivan, jer šutnuli su jednom u gol Brazilaca, ali zato jeste stamen, jezivo organizovan, beskrajno motivisan i do bola istrajan. Sve ono što srpski fudbal nije bio na Svetskom prvenstvu.
Čak i da zanemarimo činjenicu da i najveće svetske reprezentacije izuzetno poštuju hrvatski tim zbog ostvarenih rezultata, te s više opreza i respekta ulaze u utakmice, postoje stvari koje nama iz komšiluka bodu oči.
Čuli ste milion puta krilaticu „da komšiji crkne krava“, a znate i njeno značenje. Jedina dilema u ovoj zluradosti, bar kod mene, jeste da li komšije imaju po kravu, te bi bilo dobro da jednome crkne kako bi drugome život bio „veseliji“, ili drugi uopšte i nema kravu pa iz zavisti navija da komšiluk svede u svoju ravan?
Kada je fudbal u pitanju, čini mi se, da u Srbiji dosta ljudi ne želi da Hrvatima crkavaju krave. Ali, posle svakog uspeha „vatrenih“ postavlja se isto pitanje – „a, kako mi ne možemo ništa da uradimo, čak ni grupu da prođemo?“.
Možda bi odgovor mogao da bude u par detalja. Na primer, Hrvati imaju selektora Zlatka Dalića, koji u meču s Brazilom pogodi sve izmene. Uvede u igru Mislava Oršića i Bruna Petkovića, i gle čuda baš njih dvojica prelome utakmicu – Oršić asistencijom, a Petković golom. Dobro, neko može da kaže i da je sve to samo splet okolnosti, ali eto, neka bude i da jeste ako nam je tako lakše.
Drugi značajan razlog zašto Hrvati igraju u polufinalu može da bude i to što su meč s Brazilom „rešili“ igrači iz hrvatske lige. Pred golom je bio fantastični Dominik Livaković iz zagrebačkog Dinama, ali verovatno ne još zadugo posle neverovatnih 11 odbrana samo u četvrtfinalnom meču sa „selekaom“, a njemu uz rame klupski saigrači i već spomenuti asistent Oršić i strelac Petković.
Superligu je u Kataru predstavljao Strahinja Eraković iz Crvene zvezde. Ali bukvalno ju je samo predstavljao. Minuta odigranih – 0, minuta odigranih u pripremnom meču u Bahreinu – 11, minuta u Ligi nacija – 15. I to je to od Superlige. Niko ni da primiriše reprezentaciji, nigde talenta da bude bar taj 26 igrač, da vuče onaj muzički uređaj s kojeg igrači puštaju pesme u svlačionici. Da oseti atmosferu. Ok, ne može selektor Dragan Stojković da povede ono što nema, ali i to govori dovoljno o „nikad boljem domaćem takmičenju“.
Kad već povlačimo paralele, iako to zvuči komično u ovom trenutku kada Hrvati čekaju polufinalni meč, a mi smo već i zaboravili da smo uopšte igrali u Kataru, važno je istaći na koji način obe reprezentacije doživljavaju uspehe. Hrvati sinoć u miks zoni „hladni“, nema vidljive euforije, nema velikih reči, „nema vremena za slavlje da se ne bi trošila energija, jer još nisu završili posao…“. Srbi kada odigraju nerešeno s Kamerunom pričaju nam bajke kako „ne znamo da igrači Kameruna nastupaju za velike klubove“, „kako ih potcenjujemo“, „kako nije sramota igrati s Kamerunom nerešeno na Svetskom prvenstvu, i nije sramota izgubiti od Brazila…“. Dobro, nije. Ali nije sramota ni ponekad pobediti, proći grupu, ne primiti osam golova…
Hrvatska, zemlja koja ima manje stanovnika nego Brazil fudbalera, pokazala je i šta znači biti najbolji kada je najteže. Ne ono kao mi – samo u priči, nego zaista – na terenu. Tri puta su lomili rivale u Rusiji 2018. godine posle produžetaka ili penala. Dva puta su to učinili i ovde u Kataru. U produžecima su primili gol od Brazila i izdigli se iznad toga. Protiv Brazila! Ne protiv Kameruna i Švajcarske.
O detaljima i „sitnim crevima“ možemo još mnogo, ali završićemo ulogom najvažnijih igrača tima – Luke Modrića, Ivana Perišića, Marcela Brozovića, Matea Kovačića. Sklonili su loptu Brazilcima i prebacili posed na stranu Hrvatske – 51:49. Kako su tek odigrali bekovi Borna Sosa i Josip Juranović. Teško nam je to razumeti, jer mi bekove i nemamo.
Na kraju – hvala Brazilcima. Dali su našim igračima novi izgovor za neuspeh, obogatili su im rečnik, „jer, izvinite, ispao je i jedan Brazil“.
I da. Komšijama želimo da im krava bude živa i zdrava.
BONUS VIDEO Širom Hrvatske slavi se ulazak u polufinale SP u Kataru
