0
Dan o kojem će pričati generacije - 16. decembar 2022. godine.
Otišao je Miha. Toliko puta sam to izgovorio i napisao pre godinu dana i nikako da se izliže, postane samo fraza i da život nekako nastavi da teče. Nisam ga lično poznavao, ali su moja najranija fudbalska sećanja vezana za njega i njegove projektile, majku koja skače posle onog čuvenog „Mihajlović u sredinu„… Nisam čak nikada u životu bio navijač nijednog kluba za koji je igrao. Ali, njegov odlazak je svejedno bio bolan i na ljudski i na fudbalski način…
Verujem da će ga svi pored meča sa Bajernom pamtiti i po neverovatnoj sposobnosti da levicom šalje projektile iz slobodnih udaraca. Moj otac je svojevremeno govorio da će mu to upropastiti koleno, jer ono kako on šutira nikada nije bilo normalno.
PROČITAJTE JOŠ
Ali, Miha je bio fenomen u svakom mogućem smislu i ta njegova levica nije bila sa ovoga sveta.
Znali su u staroj Jugi kakav je top imao u toj levoj nozi o čemu je i pričao Dragan Džajić kada je prvi put išao da ga gleda u Vojvodini, ali ga je svet istinski upoznao kada je stigao u Italiju i počeo svojevrstan teror nad golmanima.
„Kada sam razmišljao o Siniši, evo tu su Ljupko, Dika, Binić i ostali koji su igrali s njim, bili smo na Igmanu na pripremama, a on je nastupao za Vojvodinu. Bio je slobodan udarac na 40 metara od gola, a on je zauzeo stav kao da će da šutne“, ispričao je legendarni Džaja na komemoraciji Mihajloviću.
U Seriji A nije sve krenulo kako je Siniša zamišljao. Svetski i evropski prvak sa Zvezdom je u Romi imao težak period.
Mihajlović je kasnije opisao svoje vreme u Romi kao „dve najgore sezone u čitavoj karijeri“, a trener mu je tada bio Vujadin Boškov.
U Italiju je stigao kao vezista, strelac dva odlučujuća gola u nezaboravnoj pobedi Crvene zvezde nad Bajernom ali ga je Boškov prebacio na levog beka.
A moglo je sve da ispadne i drugačije i da umesto u Romu, ode u Juventus.
„Imao sam dogovor da odem u Juventus kod Trapatonija, ali je Boškov došao u Romu i razmišljao sam da je bolje da odem tamo, jer ga znam. Italija je tad imala najbolju ligu na svetu i oduvek mi je bila želja da igram tamo. Ni Španija, ni Engleska, nego Italija, iako su me i od tamo zvali. Možda sam pogrešio što sam otišao u Romu umesto u Juventus, ali bio sam mlad, nisam znao jezik i gledao sam je bolje da imam čoveka uz sebe kog poznajem. Nema sumnje da je Italija devedesetih godina prošlog veka bila najkvalitetnija liga na svetu“.
Međutim, za Sinišu se sve preokrenulo u leto 1994. kada je došao Sven Goran Erikson, tadašnji menadžer Sampdorije i doveo ga u Đenou. U želji da iskoristi Mihajlovićeve kvalitete, Erikson je Sinišu prebacio na štopera i stavio ga da igra u to vreme vrlo popularnu ulogu „libera“, čistača koji je bio poslednja linija odbrane ispred golmana.
To je bila uloga koju je Mihajlović prihvatio što mu je omogućilo da žonglira između odbrambenih obaveza i sklonosti ka preciznim dodavanjima preko celog terena i spektakularnim udarcima sa distance. U godinama koje su usledile, samo je učvrstio svoju reputaciju specijaliste za slobodnjake.
A koliko je njegov DNK bio prožet tim momentima kada namesti loptu ispred živog zida koji je često bio postavljan forme radi, svedoči i njegova izjava, jedna od mnogih koje su ga učinile posebnim.
„Igrao sam fudbal zbog slobodnih udaraca. Nisam mnogo voleo fudbal, ali slobodni udarci su bili sjajni. Za mene je slobodan udarac fudbal. Da toga nije bilo, možda ne bih ni igrao.”
Nakon četiri odlične godine u Sampdoriji, Mihajlovič se vratio u Rim, samo ovoga puta u Lacio, tim u kojem će provesti najviše godina svoje karijere.
Tamo ga je doveo Erikson koji je pravio supertim parama Serđa Kranjotija tadašnjeg veoma bogatog vlasnika Lacija sa željom da stvori evropskog giganta.
Samo je nekoliko meseci trebalo Siniši da po dolasku u Lacio uradi nešto što je delovalo nemoguće. U godini kada je u dresu Jugoslavije postigao svoj jedini gol u reprezentativnoj karijeri i to iz slobodnjaka protiv Irana na Mundijalu u Francuskoj, uradio je nešto još impresivnije.
Taj 12. decembar 1998. godine biće zauvek zapamćen. Malo ko je mogao da zamisli da će jedan ne preterano atrakivan meč ostati zauvek zapamćen.
Bio je to dan kada je Gabrijel Batistuta doneo pobedu protiv Juventusa za prvo mesto Fjorentine, dok su Ronaldo i Žorž Vea tresli mreže u velikom derbiju Milana i Intera.
Ipak, od svih zvezdanih imena koja su tog dana bila na terenu, jedno je blistalo iznad svih drugih – Mihajlović i njegova tri gola iz slobodnih udaraca.
A za bolje razumevanje fenomena, potrebno je još malo vratiti se u prošlost.
„Kada sam bio mali, nisam voleo da igram fudbal, samo sam šutirao loptu. Svakog dana bih putovao dva kilometra peške da bih stigao na teren sa velikim golom koji nije imao mrežu. Šutirao bih loptu i morao bih da trčim po nju kada ode iza gola. Posle toga sam vežbao na garažnim vratima i napravio toliko udubljenja na njima. Četiri do pet sati, neprestano bih šutirao“.
Ta praksa je Mihajlovića udovela blizu savršenstva kada su u pitanju slobodnjaci.
Bilo da je u pitanju projektil, felširana ili milimetarski precizna lopta, Siniša je imao veštinu da postigne pogodak iz gotovo svake pozicije – često bi čak pokušavao da postigne gol i direktno iz kornera.
Iako je po njima postao poznat i pre dolaska u Lacio, taj meč mu je zacementirao kultni status i mesto u večnosti.
Lacio je dočekao Sampdoriju posle lošeg starta sezone nakon tri pobede u 11 mečeva. Ipak, kolo ranije pao je Juventus u velikom derbiju i sve je mirisalo na nešto veliko.
Mihajlović je tokom svoje karijere u Seriji A postigao 38 golova, od kojih je 28 bilo iz slobodnih udaraca. Samo Andrea Pirlo je postigao isto toliko iz slobodnjaka, dok je samo još jedan igrač postigao het-trik iz prekida u Seriji A.
Činjenica da je u pitanju legenda Lacija, Đuzepe Bepe Sinjori, samo je doprinela impresivnosti Mihajlovićevog podviga. Sinjori je postao prvi igrač koji je postigao het-trik iz slobodnih udaraca kada se Lacio suočio sa Atalantom u aprilu 1994.
Ipak, dva gola su došla posle kratkih dodavanja pa je to teško meriti sa onim što je Miha uradio kada je na utakmici koju je sudio legendarni Pjerluiđi Kolina za 29 minuta zadivio planetu.
Senka „Katanača“, ultimativnog defanzivnog fudbala, tih dana se nadvijala nad Serijom A, ali je Lučano Spaleti sa Sampdorijom želeo da se nadigrava sa rivalom što je bilo kobno.
Kako se utakmica približavala 30. minutu, Roberto Mancčini je srušen, a Siniša je namestio loptu malo iskosa sa desne strane.
Lopta je bila realtivno blizu za Mihine standarde i morao je da je plasira preko živog zida. Usledila je majstorija, a Mihajlović je jedva proslavio gol, možda iz poštovanja prema bivšiem klubu, a možda i zbog činjenice da mu je sve to bilo nekako normalno.
Iako je Sampdorija izjednačila u 37. minutu penalom Frančeska Palmijerija, kada je Lacio dobio još jedan slobodan udarac u prvom poluvremenu nakon što je Ivan de la Penja srušen posle sjajnog prodora, Spaleti se sigurno plašio najgoreg. Ovo je već bilo po Mihinom ukusu. Lopta je bila mnogo dalje od gola nego od prvog i ponovo iskosa sa desne strane, idealno za njegovu levicu. Ako je prvi slobodnjak bilo u vezi sa preciznošću, drugi je bila čista elegancija i sposobnost da neverovatnim felševima prevari golmane.
Iza gola je izgledalo da je udarac Mihajlovića išao skoro direktno na golmana Sampdorije Feronija, pre nego što je skrenuo u dalji ugao. Ponovo je Feroni mogao samo paradom da ga ulepša.
Mihajlović je ovoga puta publiku častio malim osmehom. Kada je Matijas Almeida oboren u 52. minutu, Miha je pokazao golmanu tri prsta i jasno mu stavio do znanja šta ga čeka.
Kod trećeg gola je već bila u pitanju čista snaga. Iako prilično daleko od gola i sa pozicije koja više leži dešnjaku, Mihajlović je uhvatio zalet i lansirao projektil kojim je skoro pocepao mrežu.
Svi su mu poleteli u zagrljaj, a Siniša je otrčao Eriksonu kao i uvek posle svakog gola da mu „baci kosku“, što je bila samo potvrda njihove povezanosti.
Uprkos tome što su 1999. godine ostali kratki za „Skudeto“ za jedan bod u odnosu na na Milan, „nebesko-plavi“ će te sezone odneti kući Kup pobednika kupova pre nego što godinu dana kasnije osvoje duplu krunu i prvu titulu posle 26 godina sa Mihajlovićem koji je u dve sezone postigao 21 gol.
Erikson je posle toga postao selektor Engleske, a Mihajlovič ostao u Laciju, ali nikada više nije uspeo da igra ni blizu tog nivoa. Osvojio je još Kup Italije i otišao u Inter.
Okačio je kopačke o klin 2006. godine, pošto je postigao impresivnih 99 golova u karijeri. Ipak, nijedan od tih 99 nikada neće u potpunosti odgovarati kolektivnoj genijalnosti ta tri udarca tog decembra.
Ova utakmica ostaje savršena vremenska kapsula nesavršenog čoveka koji je igrao fudbal za slobodne udarce.
BONUS VIDEO Dejan Stanković kod kovčega Siniše Mihajlovića
