0
Siniša Mihajlović bi ovog četvrtka proslavio 56. rođendan, ali umesto slavlja ostalo je samo sećanje na jednog od najboljih i najharizmatičnijih fudbalera generacije.
Mihajlović je preminuo 16. decembra 2022. godine, a čuveni italijanski list „Gazeta delo Sport“ pozvao je njegovog brata Dražena da govori o bivšem fudbaleru Vojvodine, Crvene zvezde, Lacija i Intera i trenera Bolonje, Milana i reprezentacije Srbije (između ostalih).
Prvo sećanje na Mihajlovića nije zapravo Draženovo, ali je odmah pokazao kakav je čovek bio Siniša. To se videlo već u ranoj mladosti.
„Zapravo, prvo sećanje nije moje, već njegovo. Ispričao mi je to mnogo puta i to pokazuje ko je bio moj brat. Imao je možda šest godina, a ja tek dve. Moji roditelji su išli rano na posao i nije bilo novca za dadilju i da Siniša ide u vrtić, pa je ujutru nakon 6 sati morao da brine o meni. Tako da bi izlazio iz kuće dok sam ja još spavao i išao da kupi mleko i hleb za doručak, ali iako je već radio stvari kao odrasla osoba, bio je samo dete sa svim strahovima tog uzrasta. Kad bi se vratio kući, stajao bi leđima naslonjen na peć, nepomičan s širom otvorenim očima gledajući u vrata od straha da neko ne uđe. Mislim da je tada naučio da pobedi strah. Moje sećanje koje je samo moje nije vezano za neki događaj, već za zvuk“, rekao je emotivni Dražen.
Ubrzo je taj zvuk počeo da mu odzvanja u glavi. Iz dana u dan. Sada mu tako nedostaje.
„Da, zvuk lopti koje je Siniša ceo dan šutirao u garažna vrata ispred naše kuće. Mnogo puta je morao da ih menja. Ciljao je uglove. Njegovi uspešni slobodni udarci su se rodili tu, šutirajući sam desetine hiljada puta i izluđujući našeg komšiju, gospodina Dragana.“
Nikada nisu delili igračke, ali jesu obuću zbog toga što ih je na to naterao život.
„Siniša nije bio ljubomoran, jer je on uvek bio precizan, pedantan, držao je sve u redu. Kada bih ja došao, rastavljao bih i lomio sve. Možda bih dirao automobiliće, ali lopte mi nikada nije davao da diram. Brinuo se o njima kao da su deca, mazao ih je masnom kremom uveče kako se ne bi uništile, a neke je koristio samo na travi da ih ne bi pohabao. Kao da su kolena dece. Međutim, razmenjivali smo obuću. Firma u kojoj je radio naš otac uvek mu je za Božić poklanjala jedan par cipela i on nam je naizmenično dozvoljavao meni i Siniši da odemo i zamenimo ih za naš broj.“
Podsetio se i kako je reagovao kada je čuo tog jula 2019. godine da se razboleo njegov brat.
„Bio sam na Sardiniji sa svojim bratom, Arijanom i celom njegovom predivnom porodicom, kada jednog jutra, nakon što se probudio, nije mogao ni da hoda. Ja sam ga zadirkivao: „Izgledaš kao starac od 90 godina…“. Mislili smo da je istegnuće ili upala jer je igrao padel. Ali umesto toga…“
Upravo je Dražen pozvao mamu.
„To je bio jedan od najtežih trenutaka u mom životu. Mama je uvek bila kao stena, ali ni najjača žena na svetu ne može da izdrži bol zbog mogućeg gubitka deteta. Nažalost, to se kasnije i desilo. Hrabrost, fizička snaga i volja mog brata su bili neverovatni. Uvek je ostao pozitivan, spreman da se bori, uveren da će uspeti.“
Obećao je i šta će uraditi Siniši u čast.
„Nastavljam život sa suprugom i dvoje dece u Novom Sadu. Brinem o majci, često idem u Rim da posetim Arijanu i svoje nećake, a takođe se bavim svim mogućim inicijativama da ga obeležimo. Obećao sam to Siniši: na dan kada je otišao ostao sam celu noć s njim. Rekao sam ono što muškarci među sobom nikada ne izgovaraju. Želeo bih da u Srbiji objavim autobiografiju „Partija života“, koju je napisao s tobom, a zatim da stadion koji će se izgraditi povodom Expo 2027. godine bude nazvan po njemu. U suprotnom, teren na kojem se nacionalni tim trenira u okviru saveznog centra, kako bi se uvek sećalo ko je bio i šta je predstavljao Siniša Mihajlović.“
Mama je bila glavna u kući, a tata? Zbog tate i Siniše danas naručuje tri rakije.
„Mama je bila pravi general u kući, ona nas je odgajala, iako je radila. Tata je imao težak, naporan život, bez puno razonode ili zabave, kao ljudi njegove generacije između rata i Titovog režima. To ga je često vodilo u bar, i kada bi se vratio bilo je teško… Otišao je pre mnogo godina zbog tumora. Siniša je govorio da, da bi ga se setio, uvek naručuje dve rakije, jednu za sebe i jednu za tatu. Ja sada naručujem tri.“
Dražen je krenuo drugim, nefudbalskim putem.
„Ja sam ušao u policiju, nisam imao Sinišin talenat, fudbal nije bio za mene. Mislim da u Italiji nikada nisu shvatili šta je Siniša značio za našu zemlju iako je ovde malo igrao. On je apsolutni mit, ne samo za navijače Crvene zvezde i zbog pobede u legendarnoj Ligi šampiona 1991. godine. Polufinale protiv Bajern Minhena sa njegovim golom ovde se smatra jednom od najvećih utakmica svih vremena.“
BONUS VIDEO Nova.rs u muzeju Intera i Milana
