0
"Neko kao ja, ko je kao klinac sanjao da jednog dan igra fudbal i daj Bože da u klubu za koji navija, i posle svega da osvoji nešto tako, mislim da nema ništa lepše od toga".
Od deset dečaka koji igraju fudbal, svi oni razmišljaju da jednog dana dođu i zaigraju baš za klub za koji navijaju. Koji vole. Zbog kog plaču i raduju se, i imaju emocije koje ne mogu da se uporede ni sa čim drugim.
Zamislite malog dečaka iz vukovarskog Borova naselja, da, tog malog čupavog Sinišu, koji je svoje najluđe snove ostvario.
PROČITAJTE JOŠ:
„Prošao sam dva rata. Moja kuća u Borovu je prva srušena u ratu devedesetih, a posle i to bombardovanje. Kada prođeš sve to, kad brineš i ne znaš da li su ti roditelji i brat živi, šta će se desiti sutra… To su pravi problemi. Iz negativnog uvek hoću da izvučem pozitivno, pa sam tokom prvog rata osvojio Kup evropskih šampiona, a za vreme bombrardovanja postao prvak Italije. Nisam nikada želeo da pokleknem. I kad imam problem, borim se, izlazim i dajem još više. I kad sam se razboleo, davao sam maksimum“, poručio je svojevremeno Siniša Mihajlović u emisiji „Zvezdine legende“ na klupskoj televiziji.
Posle teškog detinjstva došao je preko Vojvodine u voljenu Crvenu zvezdu i za samo godinu dana uradio ono što hiljade i hiljade njih i dalje samo sanja.
„Kada se to desi to je nešto najlepše (da zaigraš za voljeni klub, prim.aut), još kada osvojiš Kup evropskih šampiona, kao što smo mi osvojili ostaješ upisan za sva vremena, čak i kada jednog dana odeš. Zauvek će se pamtiti da si osvojio Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup“.
Dan kada je potpisao ugovor sa voljenim klubom do poslednjeg trenutka je obeležavao, jer mu je 10. decembar bio kao praznik.
„Sećam se tačno da sam 10. decembra 1990. potpisao ugovor sa Crvenom zvezdom. Slavim više datuma, ali taj posebno pamtim. Stigao sam na polusezoni, Jugović i ja, pre toga su već odigrani mečevi protiv Grashopersa i Glazgov Rendžersa (u Kupu evropskih šampiona, prim.aut). Sledeća utakmica u Evropi je bila protiv Dinama iz Drezdena. Sećam da je Ljupko rekao Džaji ‘Ako želimo da osvojimo Ligu šampiona, treba da uzmemo Mihajlovića i Jugovića’. Dobio sam stan, auto i ugovor. Meni to nije bilo važno, došao sam i dogovorio se za minut. Tražio me je i Partizan, ali nikad nisam hteo da idem tamo. Oduvek sam bio zvezdaš, moj san je bio da jednog dana zaigram za Crvenu zvezdu. To mi se ostvarilo“.
I kad su Miha i Juga stigli, plan za pokoravanje Evrope i sveta bio je kompletan. Ostalo je samo da se radi na tome da se dođe do tog finala. A, pipreme za osvajanje bile su toliko naporne da su se igrači plašili treninga, kako je Mihajlović jednom objasnio.
Igrao je i veznog, i po boku, čak i beka na neki način…
„Igrao sam više po boku, u sistemu 4-4-2 ili 4-4-1-1. Dejo je bio iza špica, Pančev kao najistureniji, dok je Bina igrao po obe strane. Načelno sam igrao veznog, ali više prema boku, sa zadatkom da centriram. Kada Marović nije igrao, držao sam ceo bok. Krasile su nas sjajne fizičke predispozicije, trenirali smo kao marinci. Bojali smo se kad smo odlazili na treninge kako će oni izgledati. Trenirali smo jedan na jedan po celom terenu, kad izgubiš loptu moraš da trčiš. To smo radili i u Vojvodini, zato smo osvojili titulu. Uspeh koji smo ostvarili sa novosadskim klubom u onoj konkurenciji je identičan kao osvojiti Ligu šampiona sa Zvezdom, iako to ne može da se poredi. Veliki rezultat iz 1991. godine dugujemo Ljupku“.
Taj 29. мај 1991. gotovo sigurno je crveno slovo zvezdašima. Dan kada je mašta postala stvarnost, a snovi mogli da se dodirnu. Dan kad je njihov voljeni klub uradio ono što je iz Istočne Evrope uspela samo još Steaua.
„Crvena zvezda je šampion Evrope, Crvena zvezda je pobednik Kupa evropskih šampiona! Najveći uspeh jugoslovenskog klupskog fudbala! Darko, Darko, Darko, zlatna kopačka Crvene zvezde“.
Tom šampionskom urliku Milojka Pantića u TV prenosu utakmice prethodio je šampionski put. Zvezda je prethodno eliminisala Grashoper (1:1, 4:1), Glazgov Rendžers (3:0, 1:1), Dinamo iz Drezdena (3:0, 2:1) i minhenski Bajern (2:1, 2:2), a u finalu Kupa evropskih šampiona ušla među besmrtne.
Ljupko Petrović je odveo ekipu u Italiju nedelju dana pre finala da se u miru i tišini spremi za okršaj sa Olimpikom iz Marselja. Zvezda je do tog trenutka dala 18 golova na osam utakmica, francuski prvak ih je postigao 20, pa je 100. finale evropskih takmičenja najavljivano kao napadački spektakl. I bio je sve samo ne to.
„Sećam se da je neko pitao Ljupka: ‘Ovi su jaki, šta da radimo?’. Rekao nam je da nije problem kada oni imaju loptu, mi stanemo pozadi i ne mogu da nam daju gol. Problem je kada mi imamo loptu i krenemo prema golu, a njima se otvori kontranapad. Na kraju je rekao da damo njima loptu da igraju, taktika je bila takva da pocepaš trenersku licencu, ali smo tako igrali i pobedili. Bio je u pravu. Da smo se otvorili, možda bismo primili tri gola. To je mislim bilo najgore finale u istoriji Kupa šampiona. Nije bilo udarca na gol, ali opet tu ima nešto. Stadion je nosio ime po mojoj krsnoj slavi i Bari je grad crveno-belih boja. Nismo mogli da izgubimo. Nema tih para kojima može da se kupi taj osećaj koji smo doživeli“.
Igralo se tvrdo, muški, defanzivno, ipak je srebrna amfora bila na talonu. Viđeno je istinsko šahovsko nadmudrivanje 120 minuta, a ostalo je 0:0 i posle produžetaka uz samo po nekoliko prilika na obe strane i dozu sreće na crveno-beloj strani. Penali su morali da odluče šampiona Evrope.
Prvi je šutirao Robert Prosinečki, matirao je golmana Olmetu udarcem desno poluvisoko, a već u prvoj seriji Stevan Dika Stojanović odbranio je udarac Manuela Amorosa. Ispostaviće se ubrzo da je to i odlučilo ko će podići pehar, ali su za to morali i ostali u crveno-belom da pogađaju.
Dragiša Binić je bio precizan poput Prosinečkog, Bernar Kazoni je pogodio malu mrežu, Belodedić je bio siguran šutem po po zemlji u donji levi ugao, Papen je uzvratio na sličan način.
Došlo se do četvrte serije penala, Siniša Mihajlović je preuzeo odgovornost i poslao loptu dole desno, uz to je iskopao i priličnu količinu zemlje, dok je zatim Mozer održao nadu Marselju, ne zadugo.
I, onda, Darko Pančev! Čuvena makedonska „Kobra“. Gađao je ka sredini gola, snažno, uhvatio Olmetu na „krivoj“ nozi, dovoljno za najveću radost u istoriji Crvene zvezde.
„Za izvođenje penala smo se sami prijavili. Javio se Bina, rekao sam nemojte Bina da šutira, ali imao je petlju i na kraju je izveo jedanaesterac. Amoroso je prvi promašio penal, a mi smo dali svih pet i pobedili. Penal nije promašio samo onaj ko nikada nije šutirao. Bili smo mlada ekipa, ali svi koji su šutirali su se dobrovoljno javili. Penal koji je Dika odbranio nam je dao sigurnost da i ako promašimo nismo izgubili. Moj kum je gledao utakmicu na televiziji, a imao je poster iz Tempa koji mu se nalazio u kolima. Međutim, pre penala je otišao do automobila i doneo poster u stan za slučaj da promašim kako mu neko ne bi razbio kola. Nije bio toliko siguran u mene“.
Imala je priliku generacija iz Barija ponovo da podigne „ušati“ trofej i prošeta počasni krug 2018. godine na Marakani kada se Zvezda vratila u Ligu šampiona i igrala protiv Napolija.
„Dejo i ja smo nosili pehar, a tu svi bivši igrači, pun stadion. To je Zvezda i to ne može da se objasni. Bez obzira što je prošlo više od 30 godina, kada se tako nešto postigne, ljudi te poštuju, cene i vole i nema veće radosti od naše što je to tako. Taj rezultat ostaje stalno, kao i to da je Zvezda kod mene uvek u srcu“.
Zato će i Miha biti uvek u srcu, zvezdaša sigurno, ali i onih koji vole i cene sve što je radio kao čovek, kasnije i kao fudbaler.
Jednostavno, bilo je suđeno da Siniša Mihajlović bude deo najvećih uspeha u crveno-beloj istoriji. Na stadionu koji nosi ime njegove krsne slave, kasnije se tokom tri decenije baš u Italiji proslavio noseći broj 11 i ispraćen je u večnost baš na dan obeležavanja Svetog Nikole, 19. decembra 2022.
BONUS VIDEO: Fudbalski svet ispratio Sinišu Mihajlovića među legende
