Gvozdena ruka, lavlje srce i simbol borbe: Miha je Bolonji dao sve i pismo kao nijedno drugo

Kao predstavnik generacija rođenih početkom 2000-ih, nisam imao mnogo prilike da uživam u mečevima Siniše Mihajlovića kao igrača. Njegov kraj karijere poklapao se sa trenucima kada je fudbal tek postajao neizbežni deo mog života, pa sam u njegovim bravurama na terenu i pre svega slobodnim udarcima mogao da uživam tek onda kad sam postan svestan ko je zapravo Siniša Mihajlović.Njegov uticaj na domaći fudbal i sve ono što je uradio tokom karijere bio je neverovatan, a trag koji je ostavio neizbrisiv. Ipak, njegovim majstorijama mogao sam da se divim samo preko video snimaka, kao i iz priča starijih muškaraca u porodici, koji su odavno bili uvereni u Sinišin kvalitet, čvrst karakter i "topovsku" levu nogu.Koliko god čudno zvučalo, ne žalim što sam rođen u godinama kada je Miha već bio na zalasku karijere. To kažem iz prostog razloga što sam u njegovu ličnost i osobine mogao da se uverim posmatrajući njegov trenerski razvoj i odnose sa igračima, fudbalskim veličinama i izazovima koji su se pred njega stavljali. Miha je svoj temperament, hrabrost, eksplozivnost i strast prema fudbalu veoma lako sa terena prebacio na trenersku klupu.Prvi samostalni trenerski posao Mihajlović je imao na klupi Bolonje 2008. godine, a na debiju je njegov tim remizirao sa Romom 1:1. Ipak, iako je Mihajlović ostao neporažen na prvih devet ligaških utakmica, sezonu je završio van klupe Bolonje, pošto je otkaz dobio nakon poraza od Sijene u 31. kolu. Početak trenerske karijere možda nije bio kao iz snova, možda ni rezultati nisu bili najbolji, ali verovatno niko tada nije slutio kakvu će vezu imati Miha i Bolonja samo deceniju kasnije.Nakon epizoda u Kataniji, Fjorentini, Srbiji, Sampdoriji, Milanu, Torinu i Sportingu iz Lisabona, Mihajlović se vratio u Bolonju 2019. godine. U toj sezoni spasao ju je gotovo sigurnog ispadanja, što je dalo nadu da u narednim godinama Bolonja može biti stabilan tim u Seriji A, a možda čak i da se umeša u borbu za Evropu.Siniša je od tada probao da unapredi ekipu i njene rezultate, ali je prošle sezone završio na 13. mestu, a pretprošle i u sezoni 2019/2020. na 12. mestu italijanskog šampionata. Međutim, za vreme njegovog mandata Bolonja je prodala fudbalere kao što su Takehiro Tomijasu, Artur Tete, Matijas Svanberg, Aron Hiki... U poslednja dva letnja prelazna roka klub je prihodovao 70 miliona evra od transfera, što je pokazatelj toga da je Miha znao kako da ubedi fudbalere da veruju u sebe i da se pokažu u najboljem svetlu. O tome svedoče i reči Svanberga, koji je sada i švedski reprezentativac kao i član Volfsburga.„Bio je jedinstven. Radio sam sa njim tri i po godine i nijedna reč ne može da opiše njegovu važnost za moju karijeru. Reakcije na njegovu smrt naterale su me da shvatim koliko je bio velik. Verovao mi je i rekao mi je kako mogu da napredujem kao fudbaler. Nikada nema lakih i mirnih dana, uvek morate da budete potpuno fokusirani“, rekao je Svanberg.Miha je imao prijateljske odnose gotovo sa svim fudbalerima, a isto su i oni osećali. Znalo se da kod njega mora da se gine na terenu, na trenizima naporno radi i da nema zabušavanja, ali vreme sa njim uglavnom svi pamte po dobrom.„Imam toliko uspomena, imali smo dugo i lepo zajedničko putovanje. Kad sam odlazio u Nemačku, poželeo mi je sve najbolje i rekao mi da je naše druženje bilo izvanredno. Krenuli smo svojim putem kao dva prijatelja, a ne kao dvoje ljudi koji su radili zajedno“, dodao je Svanberg.Poslednju utakmicu kao trener Bolonje, Mihajlović je imao u petom kolu Serije A, 4.septembra 2022. godine, kada je njegov tim remizirao 2:2 sa Specijom u gostima.Siguran sam da se gotovo niko ne seća tog meča, ali ideja za ovaj tekst "naterala" me je da pogledam bar snimak najzanimljivih dešavanja na Jutjubu, kako bih makar na nekoliko trenutaka proživeo taj poslednji Mihin meč.Marko Arnautović, jedan od najboljih "Mihinih ratnika", postigao je vodeći gol za Bolonju u sedmom minutu, a Bastoni je izjednačio u sudijskoj nadoknadi prvog poluvremena. Problemi za "rosoblu" javili su se kada je Šouten postigao autogol za vođstvo domaćina od 2:1. Miha je osvežio tim sa tri izmene pred završnih pola sata, a Arnautović je pogodio na asistenciju Sorijana za konačnih 2:2.Teško je reći ko je bio bolji rival na tom susretu, jer su u skoro svim parametrima ekipe bile izjednačene, a Bolonja je tada nakon pet kola imala tri remija i dva poraza, te je zauzimala tek 16. mesto na tabeli sa tri boda.Mihajlović je u svom stilu, gospodski, izašao pred novinare i pola sata odgovorao na njihova pitanja. To nije bila samo njegova obaveza (znamo kako se danas lako prekidaju konferencije i izbegavaju odgovori na pitanja), već način života. Nikada nije bežao od odgovornosti, znao je šta ga čeka i kako treba da se nosi sa problemima i preprekama na životnom, ali i sportskom putu.Na pomenutoj konferenciji Miha je stao u odbranu svojih igrača, preuzeo je veći deo odgovornosti na sebe, ali je video svetlo na kraju tunela. Objašnjavao je novinarima razliku između pesimiste i optimiste, a ništa od rezultata i neuspeha u tom periodu nije shvatao kao tragično.I zaista, kada se pogleda taj početak sezone, Bolonji je zaista falilo i sreće i malo pameti. U četiri od pet mečeva Bolonja je uspevala da prva dođe do prednosti, poništen joj je i jedan gol, a Mihini igrači dobili su i dva crvena kartona.Srpski trener je u svemu tome ipak video nešto dobro, za svoje zdravlje je brinuo i mislio je da ga drži pod kontrolom, ali su u Bolonji ipak odlučili da je vreme za promene.Samo dva dana nakon meča sa Specijom, Mihajlović je dobio otkaz što je kod mnogih izazvalo gnev, jer su mislili da će kao trener imati još neki kredit u Bolonji. U odluku tamošnjeg rukovodstva nećemo sumnjati, verovatno postoje stvari koje javnost i mediji ne znaju, ali je ipak iz Bolonje stiglo i objašnjenje te odluke.„Odluka je, nažalost, postala neizbežna, uprkos snažnoj vezi i privrženosti koja je stvorena između kluba i celog grada Bolonje u ove dramatične i emotivne tri i po godine. Nažalost, čak i oni periodi kada je bilo sportske satisfakcije ostajale su nedovoljno dugo i ostali smo bez početnog momentuma. Zahvaljujemo Siniši i njegovom stručnom štabu što su se suočili sa zadatkom u veoma teškim i delikatnim okolnostima, na čisto ljudskom nivou, sa neverovatnom posvećenošću i profesionalizmom", poručili su iz Bolonje.Na sve to Mihajlović je odgovorio u nikad otvorenijem i emotivnijem pismu, koje se brzo pojavilo u italijanskim novinama. Kompletno pismo možete pročitati na kraju teksta, a sada bih posebno izdvojio dva citata:"Nisam se štedeo ni kad sam bio na terenu ni kad sam bio u bolničkom krevetu"."Mnoge godine patnji u Italiji su me smekšale, ali me nisu promenile. Prošao sam određene krugove, ali sam ostao Srbin koji je često tvrdoglav, otvoren i oštar; često nisam uspevao da izrazim taj osećaj zahvalnosti".Bolonja možda jeste uručila otkaz Mihajloviću, ali mu je isto tako bila dom tokom tri godine borbe sa leukemijom. Nije hteo Miha da se preda ni kada je bio u bolničkom krevetu, komunicirao je sa igračima preko video poziva, a njegovi saradnici odrađivali su posao na treninzima i utakmicama, te izvršavali naredbe glavnog šefa. Nikada se neće zaboraviti ni posete fudbalera Miahjloviću u bolnici, kada je čak i "gvozdeni Srbin" pustio suzu zbog svega što su mu priredili.Nije se štedeo Siniša nijednog trenutka (sem što nije smeo da se na treninzima preterano izlaže suncu), pa je svaki put dobijao ovacije kada ga opaka bolest nije sprečavala da bude kraj aut linije.Ni predsednik Bolonje Džoi Saputo nije mogao da sakrije tugu i nelagodu zbog odluke o Mihinom otkazu.„Kroz godine smo prošli bolne i divne trenutke sa Sinišom, što je cementiralo odnos koji nije samo profesionalan, već iznad svega ljudski. Mihajlović se suočio sa bolešću sa hrabrošću i rešenošću od prvog dana kada je to hteo da objavi javno na konferenciji za štampu. Od tada, uprkos ostancima u bolnici i efektima terapija, uvek je bio blizak timu, davao je maksimum da bi ostao u kontaktu sa fudbalerima, uživo ili preko video poziva, mada treba zahvaliti i ostatku njegovog štaba na profesionalizmu. Klub i ceo grad su se okupili oko trenera u ovim teškim trenucima i ličnom iskustvu, iako je Mihajlović uvek tražio da ga se preispituje samo njegov rad i rezultati. Sada je nažalost, došao trenutak da se promeni stručni štab, teška odluka koju smo morali da donesemo zbog dobrobiti kluba i tima. Ali, bez obzira što Siniša više nije trener ekipe, klub i svi ljudi u njemu će uvek biti uz njega dok se potpuno ne oporavi i kasnije do kraja karijere", istakao je Saputo.Ko je uopšte tada slutio da će Mihina poslednja utakmica biti upravo ona sa Specijom, naizgled ne toliko važna? Za samo dva i po meseca stanje sa leukemijom se pogoršalo, a Miha je preminuo 16. decembra ostavljajući u suzama iza sebe suprugu Arijanu, petoro dece sa njom, mnogobrojnu porodicu, kompletan fudbalski svet i sve ljude koji su bili upoznati sa njegovim likom i delom.Koliko su Mihina upornost, istrajnost i neustrašivost bile velike, svedoče i informacije da je krajem novembra bio nadomak klupe Glazgov Rendžersa (lično sam pisao tu vest). Italijanski i škotski mediji pisali su da je Mihajlović i uz Majkla Bejla (kasnijeg trenera) i Baraka Bahara glavni kandidat za novi posao, ali to se nažalost nije desilo.Mihajlović je kao trener nastupao na 421 meču, ostvario je 151 pobedu, 131 remi i 139 poraza. Mihajlovićev učinak sa Bolonjom je bio 43 pobede, 34 remija i 53 poraza. Koliko je bio usresređen na ono što radi svedoči i to da nekada nije spavao, da je iz bolnice pravio taktike i razmatrao koji će biti najbolji sledeći potez i kako što bolje da vodi tim.Kada je reč o otkazu i poslednjim danima u Bolonji valja pomenuti i Arnautovića, koji je uvek u pozitivnom tonu pričao o Mihi.„Njegova smena je za mene bila gorak momenat. Ipak sam imao poseban odnos s njim. Bio mi je više od trenera, bio mi je kao prijatelj. Ma kao stariji brat. Svi smo bili uz njega, ali život ide dalje", podvukao je austrijski napadač.Čitajući oproštajne poruke nakon Mihine smrti, naleteo sam na jednu koja mi je posebno zaokupila pažnju. To nije bila poruka neke fudbalske legende, za divno čudo, već italijanske premijerke Đorđe Meloni.„Borio si se kao lav na terenu i u životu. Bili ste primer i dali ste hrabrost mnogima koji se suočavaju sa bolešću. Opisivali su vas kao gvozdenog narednika, pokazali ste da imate veliko srce. Vi ste i uvek ćete biti pobednik“, napisala je Meloni.I stvarno jeste tako. Miha je, bar meni, uvek delovao kao neko s kim ne bih voleo da se sukobim, a opet pravičan i gospodski nastrojen prema svima. U sportu za njega nije bilo kompromisa, znalo se uvek ko je glavni i kakvo ponašanje zahteva, a najbolje u to su bili uvereni u Bolonji. Čak i kad nije bio uz igrače pored terena, znao je kako da im se obrati, znao je da kontroliše stvari, tako da se ništa ne otrgne kontroli. Njegova "gvozdena ruka" primer je mnogima kako treba da se vodi tim kao lider, kao neko ko pre svega znanjem stiče autoritet, a svojim karakterom svima stavlja doznanja da zna šta radi.Svima je poznato da je lav simbol borbe i hrabrosti, a kako drugačije i bolje opisati Mihin životni i trenerski put nego takav. Njegovo lavlje srce, želja i ljubav prema fudbalu uvek su bili prve asocijacije na njegovu karijeru i život.Borio se Miha za sebe i svoju porodicu na svim poljima, fudbal nikada nije ostavljao po strani, a nije postojala prepreka koju nije smeo da pogleda u oči, kao ni živi zid koji nije uspeo da prebaci, kao ni igrač sa kojim nije mogao da izađe na kraj.Sada, kada je na nekom boljem mestu sigurno da može da se opusti, jer je svima nama ostavio najbolju verziju sebe u nadi da će klinci uzvikujući njegovo ime prebacivati žive zidove iz slobodnjaka, a treneri kraj aut linije biti bar nalik njemu.Sećanje na Mihu nikada neće izbledeti, a nama ostaje da se divimo i uživamo u svemu ono što je postigao kao igrač i trener, te da iz njegovih dela učimo šta je to život i kako se uvek boriti za njega.Siniša, živiš!

Oproštajno pismo Siniše Mihajlovića od Bolonje u celosti:„Ovo je bila avantura koja nije bila samo fudbal, nije bila samo sport. Nikada neću zaboraviti poruke ohrabrenja koje sam dobio od naših navijača. Koji god dres ubuduće da nosim, neću vam biti protivnik, već uvek jedan od vas.Često mi se dešavalo da se pozdravljam sa navijačima, igračima, klubovima, gradovima, da kažem to zbogom. To je deo karijere fudbalera i trenera, desi se pre ili kasnije. Sportski ciklusi su takvi da se rađaju, razvijaju, daju zadovoljstvo, ponekad su razočaravajući i ond neminovno dođe kraj. Ništa nije večno. Ovog puta dešava mi se da na sve gledam nekako sa više tuge.Moja avantura nije bila samo fudbal, samo sport. Bila je to unija duša, zajednički hod kroz mračan tunel da bi se ponovo videlo svetlo. Osećao sam to poverenje prema treneru i kao prema čoveku. Vaša toplina me je grejala u najtežim momentima. Pokušao sam da se odužim potpunom posvećenošću dresu, nisad se štedeo ni kad sam bio na terenu ni kad sam bio u bolničkom krevetu. Mnoge godine patnji u Italiji su me smekšale, ali me nisu promenile. Prošao sam određene krugove, ali sam ostao Srbin koji je često tvrdoglav, otvoren i oštar; često nisam uspevao da izrazim taj osećaj zahvalnosti. Možda ne znam kako da se dam. Previše slatkih reči, ne znam kako da se baci u tako mnogo zagrljaja, ali sam odgovorio svojim grozničavim osećajem dužnosti, ne zapostavljajući ništa u radu, ispunjavajući svoj zadatak do kraja, čak i u najdramatičnijim okolnostima, da pružim navijačima Bolonje zadovoljstvo koje zaslužuju. Nadam se da sam uspeo u tom poslednjem delu. U naših tri i po godine zajedno postigli smo to neverovatno deseto mesto, dva puta smo bili 12, i konačno 13. Uvek smo ostvarili, uprkos svemu, a dobro znače šta to sve znači, miran opstanak, pokušavajući da napravimo proaktivnu i ofanzivnu igru, gurajući mlade igrače i dozvoljavajući klubu da zaradi na tržištu, što se pokazalo proteklih sezona. Jesam li mogao bolje? Možda. Da li sam dao sve? Jesam, bez i najmanje sumnje. I to mi omogućava da gledam na sve visoko uzdignute glave bez da zameram nešto sebi.Nikad nisam bio licemer, neću biti ni sada, ne razumem ovaj izuzetak. Prihvatio sam kao što profesionalac to i čini, ali mislim da je situacija apsolutno bila pod kontrolom i mogla je da se popravi. Ljudi iz uprave nisu imali isto mišljenje. Tek smo u petom kolu, teško mi je da shvatim da je sve to zavisilo od poslednjih rezultata i pozicije, to nije odluka koja je dugo visila nad glavom. Tako loša odluka. Hteo bih da kažem da sam dobrog zdravlja i da ono stalno napreduje. Ne brinem više toliko o sebi, povremeno idem na provere. Pratio sam sve treninge poslednjih nedelja, moja jedina mana je što nisam smeo da se izlažem jakom suncu previše sati. Ali nisam propustio ni dan. Ništa me ne sprečava da radim i budem na klupi. Ovo nije vreme za analizu fudbala iz poslednjeg perioda, transfera, i odluka uprave sa kojima se nisam slagao. Sada, sećajući se mnogih posebnih i nezaboravnih momenata, želim da vam kažem hvala. Hvala strastvenim navijačima Bolonje. Klubu, sa nekim legitimnim izuzecima prema meni, predsedniku Saputu koji mi je omogućio da radim tri i po godine i pokazao dugoročno poverenje…Želim Bolonji i navijačima sve najbolje što se tiče sportskog uspeha. Ostavljam nasledniku zdravu grupu igrača, kulturu rada i verujem u važne vrednosti koje smo delili u ovom okruženju. Videćemo se ponovo, nadam se, na terenu".

Specija - Bolonja 2:2 (1:1)Stadion: Alberto Pičo, Specija, Italija. Sudija: A. Giua.Specija: Dragovski, Nikolau, Kivijor, Hristov, Reka, Bastoni, Burabija, Kovalenko, Holm, Gjasi, Nzola. Trener: Luka Goti.Bolonja: Skorupski, Sumaro, Medel, Lukumi, De Silvestri, Šouten, Moro, Likojanis, Borou, Orsolini, Arnautović. Trener: Siniša Mihajlović.