U doba kada je engleski fudbal bio zaista to, takmičenje gotovo isključivo za igrače koji su se molili Bogu za spas kraljice, na "Ostrvu" se pojavio Radomir Antić i grad "šešira" upisao u istoriju fudbalske igre u njenoj kolevci.
Sa šturim znanjem engleskog jezika, imena teškog za izgovor, ali i fudbalskog znanja bogatijeg od većeg broja tamošnjih igrača, Srbin iz Užica je dobio nadimak Radi i ostao na „Ostrvu“ gotovo četiri godine.
Tih godina je Engleska bila praktično nedostižna za fudbalere sa ovih prostora, možda je danas teško doći do britanske vize, ali je tada bilo još teže obezbediti sebi mesto pod suncem u kolevci fudbala.
Sportska redakcija portala Nova.rs je pripremila sedmodnevni feljton posvećen Radomiru Antiću.
U četvrtak pročitajte kako je stvoren šampionski tim Atletiko Madrida kroz svedočenje člana ekipe Milinka Pantića.
1. deo “Imao je, onako, šmek… Mudar, pa Užičanin je to…”
2. deo: Preko Skoplja do Partizana po traku i titulu posle 11 godina
Antić je do svojih ranih tridesetih godina stekao reputaciju ozbiljnog, pouzdanog fudbalera, defanzivca koji je stečenim iskustvom umeo da osujeti atake protivnika, ali i da zbog izuzetne tehničke obučenosti obavi i kreativni deo posla, kao neka vrsta plejmejkera na poziciji zadnjeg veznog.
Činjenica da je sa sobom nosio pobednički duh mu je donosila i naslove heroja, u Partizanu je kao kapiten podigao šampionski pehar posle 11 sušnih godina za srpskog velikana, a postao je i prvak Turske, postigavši pogodak za Fenerbahče u utakmici odluke protiv Galatasaraja.
Zbog njegovog specifičnog načina igre navijači Saragose su mogli da se pohvale da su dve sezone imali priliku da gledaju svog ličnog Franca Bekenbauera, gazdu na terenu kome nijedan protivnik nije bio bauk, a nijedan zadatak neizvršiv.
Ako postoji pitanje zašto je Antić u svojoj kasnijoj trenerskoj karijeri voleo da u ekipi ima igrače sa prostora bivše Jugoslavije, odgovor se nalazi u njegovoj igračkoj karijeri.
Radomir Antic, Real Zaragoza, finales de los 70. pic.twitter.com/QlvCNZcLMb
— ⚽️ Nostalgia Futbolera ?️ ( En Casa ) (@nostalgiafutbo1) April 6, 2020
Za 23 godine teranja lopte po raznoraznim terenima, promenio je svega pet klubova, uključujući i matičnu Slobodu, a u svaki naredni je otišao po preporuci.
Dres Partizana je obukao zahvaljući ideji Marka Valoka, u Tursku se preselio na poziv Tomislava Kaloperovića, dok je član Saragose postao potpisavši ugovor na salveti jednog restorana u Pirotu, na nagovor Vujadina Boškova.
I ne, nisu u pitanju veze, vezice i kombinacije. Svi oni su u Antiću videli svoju produženu ruku, igrača na kog će moći da se oslone i povere mu život u noge i glavu.
Preuzevši Real Madrid, Boškov je imao ideju da se ponovo nađe na istom zadatku sa Antićem, ali je jedno putovanje trenera engleskog Lutona Dejvida Plita u Španiju promenilo tok istorije.
„Došao je da gleda utakmicu Saragose protiv Rajo Valjekana. Ja sam dao gol. Pozvao me je na večeru i ta večera je presudila da Radomir ode u Englesku“, opisivao je Antić, na samo sebi svojstven način.
Najbolji fudbaler španske lige za sezonu 1979/80 u izboru uglednog lista „Marka“, spakovao je kofere i krenuo put Lutona, centralnoistočnog grada u okrugu Bredfordšir, sa oko 200.000 stanovnika.
Grad šešira sa fudbalom se upoznao u 19. veku, a na ideju igrača Luton Vondenersa Džordža Dikona 1885. godine je formiran klub koji je svojim imenom označavao da predstavlja ceo grad.
Ta ideja je opstala uprkos negodovanju šire javnosti i emotivnoj vezi prema klubu sa „prezimenom“ Vonderers, čak i u godinama tavorenja u osrednjosti.
Do elitnog ranga takmičenja „Šeširdžije“ su stigle tek u 1955. godine, ali je uspon bio kratkotrajan, pa je klub deceniju od istorijskog uspeha dočekao u četvrtoj ligi.
Svedok tog vremena je bio Dejvid Plit, kao igrač je proveo tri sezone u Lutonu, a pošto se odlučio za trenersku karijeru i šest godina vodio Nanitonboro, put ga je vratio na mesto gde je imao nezavršen posao.
U dokumentima istorije engleskog fudbala Plitonov Luton je označen kao tim koji se razlikovao po jednoj stvari od drugih – imao je veliki broj tamnoputih igrača.
„Luton je imao bogatiju istoriju crnih zvezda nego bilo koji klub u državi“, naveo je novinar Gevin Vilasi.
Mlade zvezde sastava su bili Brajan Stajn, Emeka Nuadžobi i Riki Hil, koji je u razgovoru za Nova.rs preneo sećanja na svog prijatelja – Radija Antića.
„Svi u klubu smo imali nadimke koji su bili skraćenice naših imena. Neko ga je jednom nazvao „Radi“ i pomislili smo da to zvuči sjajno. Ponekad smo ga zvali punim imenom da bi dobio osećaj kao da je kod kuće, ali smo se uvek smejali tome kako smo izgovarali njegovo puno ime i prezime“, navodi Hil.
Nekadašnji vezni fudbaler i reprezentativac Engleske kaže da je Antić u Luton stigao sa minimalnim znanjem engleskog jezika, ali mu to nije bilo neophodno.
Govorio je jezikom fudbala koji je svako razumeo.
„Na prvi pogled su se videle njegove sposobnosti. Imao je izvanrednu fudbalsku tehniku. Istina je da mu je bilo potrebno malo više vremena da se uklopi, ali je toliko vredno radio… Mnogo je trenirao, bio je predan, studiozan… Kada nije mogao da stvari kaže rečima, onda nam je pokazivao šta želi da uradi ili šta treba mi da uradimo. Fokus i koncentracija… Sjajni. On je bio neko kome je bilo dovoljno da nešto samo jednom kažete, on bi to odmah prihvatio, obradio i isporučio na pravi način. Interesovao se za detalje, stalno je tražio od trenera da mu se neka akcija dodatno pojasni ili je želeo da sazna zašto se nešto radi“, priseća se Hil.
Sa 31. godinom u trenutku dolaska u Luton, Antić je spadao u red iskusnijih članova tima, što su njegovi saigrači prepoznali i pokušavali da mu se približe ne bi li pokupili što više fudbalskog znanja.
„Pokazivao je karakter lidera, bio je mentor i meni i brojnim mladićima u klubu, svima koji su bili mlađi od njega. Uvek je imao ideje kako bismo nešto mogli da uradimo bolje, kako da na malom delu terena napravimo što veći slobodan prostor da bismo bolje napali protivničku odbranu. Nije govorio o tome da želi da bude trener, ali smo videli da je pokazivao sklonosti ka tome po nivou fudbalskog znanja koje je imao i načinu na koji je sve to delio sa nama. Razgovarali smo i o fudbalu u Jugoslaviji, govorio nam je o Partizanu i Crvenoj zvezdi, o talentu koji imaju vaši fudbaleri. Tako smo lakše mogli da razumemo gde je Radi naučio tako dobro da igra fudbal“.
Engleski mediji se u podsećanju na Antića naslanjaju na tvrdnje da je on u Luton stigao kao odbrambeni igrač, zapravo libero, što je bila uloga koju trener Plit nije previše cenio, zbog čega je Užičanin često bio rezerva, ali je retko propuštao utakmice. Odigrao ih je tačno stotinu.
Ipak, Hil za Nova.rs kaže da to nije sasvim tačna tvrdnja.
„Kada je došao iz Saragose, na početku je igrao pored mene i Brajana Hotona na sredini terena. Ja sam bio pozicioniran više desno, Brajan je bio u centralnom delu, a Radi više levo. Jako dobro je igrao na toj poziciji, mogli smo potpuno da mu verujemo i da znamo da će on kontrolisati ritam igre. U tom periodu je postavka na terenu bila uglavnom u formaciji 4-3-3, a mi smo stekli reputaciju ekipe koja želi da napada i igra atraktivan fudbal“.
Naš sagovornik precizira da je bilo momenata u kojima se Antić našao na poziciji libera, odnosno trećeg, lutajućeg štopera, što mu je, prema Hilovim rečima, veoma odgovaralo.
„Tokom sezone smo u dve utakmice zaredom igrali u formaciji 3-5-2, gde se Radi vratio na deo terena koji mu je pripadao dok je igrao u Saragosi. Pobedili smo obe utakmice, a Radi je briljirao, bio je toliko smiren, toliko je elegantno pristupao svakom kontaktu sa loptom, započinjao je naše napade… Izvrsno je čitao igru, mogao je da oseti gde treba da uputi dodavanje, na bilo kojoj udaljenosti, na bilo kojoj strani. To je radio izuzetno“.
Razgovor sa Hilom nas je doveo do Antićeve sposobnosti po kojoj će ga pamtiti u Lutonu dokle god taj grad postoji.
„Izuzetno je šutirao sa velike udaljenosti“.
Istorija Luton tauna je obeležena grčevitom borbom za plasman u Prvu ligu, ali i konstantnim ispadanjem iz nje već u narednoj sezoni.
U četvrtoj Plitovoj godini na klupi „Šeširdžija“, a drugoj Antićevoj, ekipa je uspela da osvoji trofej prvaka Druge divizije i vrati se u elitni rang takmičenja.
Naredna sezona je bila potpuno spektakularna, debitant Votford je uspeo da stigne do drugog mesta, iza šampiona Liverpula koji je 11 bodova viška i gol razliku od čak plus 50, a Lutonu se smešilo ponavljanje istorije i novo ispadanje iz lige.
Antić je mislio drugačije, a njegov tadašnji saigrač kaže da se svega seća kao da se dogodilo juče, a ne 14. maja 1983. godine.
„Bilo je svega tokom 15 godina mog života sa Lutonom, ali taj dan… Utakmica protiv Mančester sitija. Pobednik ostaje u ligi, poraženi ispada. Morali smo da postignemo gol. Bili smo svesni da ispadamo iz lige ako to ne uradimo. Gurali smo napred koliko smo mogli… Radi je ušao sa klupe, bio je izmena. U to vreme je samo jedan igrač mogao da uđe sa klupe. Sećam se svega… Bio sam u šesnaestercu, Brajan je ubacio loptu, golman Aleks Vilijams je izleteo i izboksovao je… Pratio sam let lopte i krajičkom oka video Radija kako prilazi ivici šesnaesterca… Da me je neko pitao koga bih baš u to vreme, baš u tom momentu želeo da vidim na tom mestu… Mnogo igrača je bilo u kaznenom prostoru, mnogo njihovih plavih dresova, mnogo naših narandžastih… Ali… Radi je u tom momentu bio Radi. Izgledao je tako opušteno dok je lopta išla ka njemu i uspeo je da je uhvati fantastičnim volejem desnom nogom. Pratio sam putanju lopte, nadao sam se da će nekako da prođe kroz sve te igrače… Njihov golman se pridigao sa zemlje posle prethodne intervencije, nehotice je vrhovima prstiju dodirnuo loptu, ona je promenila pravac i prevarila nekoliko igrača Sitija koji su stajali na gol-liniji i čekali da je izbiju iz gola“.
Taj momenat…
Radomir Antić: Dejvid Plit je rekao da znam šta treba da uradim, a u na umu mi je bilo samo da postignem gol za pobedu. Na kraju sam to i uradio!
„Euforija! Nismo mogli da verujemo šta se dogodilo… 84. minut utakmice! Nadrealno!“
Više od 40.000 navijača Sitija je ostalo nemo naredna šest minuta, stručni štab Lutona je poskakivao pored klupe, a poslednji sudijski zvižduk trener Plit je obeležio slavljem koje je na „Ostrvu“ postalo popularno kao „jig of joy“, odnosno „poskakivanje od sreće“.
„Nikada nećemo zaboraviti tenziju koju smo osećali od trenutka kada je Radi postigao gol do momenta kada je Pliti zaigrao svoj srećni ples. Sećam se navijača Sitija u suzama, pitao sam se da li će nas ikada pustiti da izađemo sa Mejn rouda, ali nas zapravo to nije ni zanimalo. I dalje mi srce ubrzano kuca kada se setim toga, evo skoro 40 godina kasnije“, rekao je nekada navijač, a sada predsednik Lutona Dejvid Vilkinson.
Radi je zaslužio svoj lutonski šešir.
Siti je eliminisan, trebalo mu je narednih sedam godina grčevite borbe da se vrati u elitu, tok su „Šeširdžije“ nastavile da žive svoje snove.
„To je bila najvažnija utakmica u istoriji kluba. Radi je bio pravi čovek na pravom mestu. Njegov gol nas je sačuvao u Prvoj diviziji, kada je otišao klub je i dalje bio tu, kada sam ja otišao 1989. godine klub je i dalje bio tu. Šta bi bilo da nije bilo Radija? Nisam siguran da bi iko od nas ostao dugo u klubu“, kaže Hil za Nova.rs.
Radomir Antić: Engleska je bila univerzitet moga života. Nikad neću zaboraviti njihov princip ‘Uradi sam’ koliko je kod mene stvorio jednu ljudsku vrednost. Nikad neću zaboraviti kada sam zalepio prve tapete u dnevnom boravku i kada sam sklopio prve komade nameštaja.
Fudbal nije bio sve za Radomira. Saigrač ga pamti kao vedrog, pristojnog, bliskog prijatelja. Njegov uticaj je bio toliki da je Luton postao jedna velika porodica, nastala duhom koji je Užičanin doneo iz svoje kuće.
„Bio je važan deo zajednice, Lutona i okoline, voleo ga je grad, voleli su ga navijači. Živeo je u malom mestu pored grada, njegova deca su još bila mala, učila su engleski, išla u školu. Njegova supruga je bila sjajna, stvarno su bili jedna dobra porodica. Radi je vremenom postao deo ove kulture, nikada ne bi završio trening i samo otišao kući. Mnoga popodneva smo provodili zajedno, zajedno smo ručali, igrali bilijar, cela ekipa je bila zajedno. Ekipa ga je zaista volela, bili smo zahvalni na prilici da upoznamo takvog čoveka, da ga imamo za saigrača i prijatelja. To je dragoceno iskustvo. On je bio čovek prve klase. U njegovim genima je bilo poštenje, dobrota, ljubaznost. Umeo je da kaže prave reči i da bude prava podrška. Mnogo toga smo prošli zajedno, voleo sam da budem u njegovom društvu, da budem pored njega, da treniram sa njim. Prvoklasna ličnost. Lider. Divna osoba. Živeće u srcima svih navijača Lutona, a siguran sam i u srcima svih bivših saigrača“, naveo je, sada 61-godišnji Riki Hil.
I na kraju razgovora uputio je poruku svom prijatelju:
„Počivaj u miru, Radi, volimo te“.
Pratite nas i na društvenim mrežama: