0
Marko Božić, trener koji je jedan od zaslužnijih za karijeru Franca - Kajzera Bekenbauera, za portal Nova.rs evocirao je uspomene na rad sa legendarnim Nemcem, brojna prijateljstva iz sveta kulture, ali i početke tokom kojih je poneo jedno veoma važno zlatno odličje.
Od prijatelja prepoznat kao „poslednji jugoslovenski plejboj umirovljen u nemačkom penzionom sistemu“, Marko Božić spada među živopisne likove ne samo srpskog sporta, već i čitavog Balkana, ma koja delatnost da je u pitanju.
PROČITAJTE JOŠ...
Tokom života, put ga je vodio od hrvatskog Drniša, preko Vinkovaca, Beograda, do Frankfurta, sunčane Floride, egipatske Hurgade, te prelepog imanja u Opatiji u kom provodi penzionerske dane.
Nakon njegovog zimovanja u Egiptu, sa Božićem smo se sreli po sletanju aviona iz Hurgade, u kojoj provodi svaku zimu već 25 godina. Pre polaska ka Zagrebu za portal Nova.rs evocirao je uspomene i govorio o događajima koji su obeležili njegov više nego interesantan život.
Vratimo se na vaše početke, detinjstvo… Ko je zapravo Marko Božić?
„Rođen sam 1936. godine u mestu Čurljevo kod Drniša u Hrvatskoj, tamo sam proveo detinjstvo, i sve do 11. godine vreme sam provodio na livadi, čuvajući ovce. Tamo sam vreme prekraćivao bacajući kamen što sam dalje mogao. Deset godina kasnije, sa porodicom sam se preselio u Vinkovce, gde sam počeo da se bavim aktivno sportom, najviše atletikom. Zbog tog bacanja kamenja dobro mi je išlo i bacanje koplja. Po dolasku u Beograd 1956. upisao sam najbolji sportski fakultet u Evropi, beogradski DIF, a istovremeno sam postizao odlične rezultate u atletici, pa sam godinu dana kasnije, 1957. postao i juniorski prvak Jugoslavije u bacanju koplja u dresu Crvene zvezde, čiji sam i danas član. Paralelno sam studirao psihologiju.“
Kako ste doneli odluku da iz Srbije produžite dalje u svet?
„U Srbiji nisam bio deo nikakvih komiteta… Vreme je prolazilo, ja sam dve godine proveo radeći u Beogradu, da bih sa 27 godina i 28 maraka u džepu 1963. godine otišao put Nemačke.“
Kako je izgledao početak života u Nemačkoj?
„Nisam znao jezik, pa sam na železničkoj stanici u Frankfurtu zamolio naše ljude koje sam tamo našao da mi na jednoj tabli napišu ‘ja ću vas naučiti sportu ako vi mene naučite vašem jeziku’. Uspelo je, dobio sam posao u jednoj tamošnjoj gimnaziji, a potom i na Univerzitetu ‘Gete’. Odatle sam 1964. dobio poziv da postanem kondicioni trener u reprezentaciji Nemačke dok je selektor bio Sep Herberger.“
I tu počinje vaše poznanstvo sa Francom Bekenbauerom?
„Da, tu sam i upoznao talentovanog mladića po imenu Franc Bekenbauer, koji mi je jednom rekao da mu je otac poreklom iz Like, partizan koji je tokom rata postao Hitlerov zarobljenik. Iz tog razloga je on dosta viši od svoje braće. On je tada imao 18-19 godina, i radili smo zajedno bukvalno na svemu, od koordinacije preko brzine do vladanja loptom. Video sam ogroman talenat u njemu, gurao sam ga, radili smo. Divio mi se i poštovao me je zbog moje atletske građe. Rezultat je to što je Franc postao jedan od najboljih fudbalera sveta. To je bio i jedan od ciljeva zbog kojih me je Sep i pozvao u reprezentaciju. Bio je zaista izvanredan fudbaler.“
Da li ste i dalje u kontaktu?
„Da, bio sam pre nekoliko godina kod njega na Tajlandu.“
Posle atletike, fudbala, na red je došla i odbojka?
„Da, nisam se zaustavio na fudbalu, bio sam i jedan od osnivača odbojkaškog saveza u tamošnjoj oblasti Hesen, kojoj pripada Frankfurt. Bio sam popularan tamo toliko da sam čak postao i model jedne nemačke banke. Koristio sam i šarm, pa sam zajedno sa jednim prijateljem, koji je pokrenuo proizvodnju ukrasa, pomagao u prodaji i svojim šarmom i izgledom šarmirao dame i prodavao te ukrase. To mi je dalo krila, pa sam u narednim godinama na osnovu trgovine obišao gotovo čitav svet, preko 120 zemalja. Ispunio sam 25 pasoša, i upoznao pregršt fantastičnih ljudi sa prostora bivše Jugoslavije koji su raštrkani po svetu.“
Među ljudima koje smatrate prijateljima je i čuveni glumac Rade Šerbedžija. Šta vas vezuje za njega?
„Šerbedžija i ja smo odrasli zajedno. I on je iz Like, njegov otac je bio direktor Doma oficira gde je moj otac radio. On je deset godina mlađi od mene, i uvek je trčao za mnom. Sada je veliki glumac, otkrivali smo ono njegovo na Brionima… On je naša otvorena duša. Bliski su mi bili i Arsen Dedić, Kemal Monteno…“
Od Beograda do Floride, od Frankfurta do Hurgade… Gde je najlepše?
„Ja sam, što se kaže, svetska lutalica. Proputovao sam 120 zemalja, video mnogo toga… U duši sam takav i po prirodi verujem da je najlepše biti human i raditi dobra dela. Za mene su kvalitet rada i kvalitet čoveka osnov bitisanja. Kada me pitaju odakle sam, volim da u šali kažem da sam iz Patagonije, prelepo je i u Peruu, ali je bez konkurencije najlepša zemlja u kojoj sam bio – Jugoslavija. Uostalom, nijedna druga vam ne može pružiti priliku da se fotografišete u mestu u kom je rođen najveći čovek u istoriji čovečanstva, Nikola Tesla.“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
