0
Šta se dobije kad hoćete da igrate kao Mančester Siti, ali imate slabiji napad i još goru odbranu? Arsenal. A šta ima klub koji ne može da pobedi nikog u Engleskoj? Utehu, jer dobija bar Arsenal.
PROČITAJTE JOŠ...
Viceva na račun slavnog londonskog kluba ima poprilično, jer je on ove sezone otprilike nešto u rangu nekog premijerligaškog Javora, uz sve simpatije prema onom našem iz Ivanjice, slučajno uzetom samo zbog statističke paralele.
Mikel Arteta je u očima navijača „tobdžija“, za godinu dana prešao kratak put od najvoljenije do jedne od najomraženijih figura na Emirejtsu.
Put od toga da je letos u proseku na svakih petnaestak mečeva osvajao po trofej i od neviđenog optimizma posle pobeda nad Sitijem i Čelsijem u FA Kupu i Liverpulom u Komjuniti šildu, do toga da se ne vidi izlaz iz kanala.
A kanal je prilično dubok, jer trenutno 15. mesto na tabeli Premijer lige, ne da ne daje preterane nade za bilo koje od evropskih takmičenja, već postoji (ne)opravdana bojazan i za opstanak kluba u ligi.
Sa 14 bodova, pet iznad zone ispadanja, nije baš dotle došlo, ali jeste trenutak da se o nekim stvarima razmisli i kako jedan od velikana engleskog fudbala sada taj epitet nosi samo zahvaljujući istoriji, ali ne i rezultatima više godina unazad.
Supa Shocking News: Video footage of Pepe looking for Arsenal in league ?? pic.twitter.com/Haia9Mb1Pm
— ’ (@slimmyii2) December 17, 2020
Sada će pedantni statističari reći da je ovo najgori start Arsenala od sezone 1974/1975. kada je slično prošao i menadžer Berti Mi sa tadašnjim timom sa Hajberija posle 12, 13 kola.
Isti oni će reći da se Arsenalu nije desilo da izgubi četiri uzastopne utakmice kod kuće u najvišem rangu engleskog fudbala još od 1959. godine, a četvrti vezani poraz bio je pre nekoliko dana od Barnlija.
Lester do ove sezone nikada u istoriji nije pobedio Arsenal i kod kuće i u gostima, a poslednji put je u gostima to uradio još pre 47 godina.
Barnli? Nisu pobedili na Emirejtsu nijednom u prethodnih 13 pokušaja, a i oni su 46 godina čekali na pobedu kada dođu „na noge“ Arsenalu.
Burnley haven’t beat Arsenal in 46 years before today pic.twitter.com/sSAz6Q8tIw
— Reece (@__Reece___) December 13, 2020
I svi ti statističari će biti u pravu. Činjenica je da je Arteta „dopustio“ ono što se dešava, mada teško da je isključivo on kriv. Bilo bi pogrešno tvrditi da jeste, jer trenutna dešavanja imaju svoju predistoriju koja odavno pokazuje posledice.
Cela politika vođenja kluba se dugo svodila na rečenicu koju je nedavno otkrio Robin van Persi pričajući za spikera Kaja Gorgelsa. Razočarani Holanđanin je osam godina čekao titulu na Hajberiju i Emirejtsu, da bi je u prvoj sezoni dočekao na Old Trafordu.
Drvlje i kamenje je na njega bačeno kada je 2012. otišao u tim velikog rivala – Mančester Junajted, a taj transfer je izazvao veliku buru na Ostrvu.
„U Arsenalu nisam osećao da smo na nivou da se takmičimo za titulu. Jednog dana, čelnik Arsenala mi je došao i pokazao mi koliko je klub zdrav pokazujući mi njihove pozitivne brojke“, rekao je Van Persi.
Logično, ovo je izazvalo bes i rezignaciju kod Robina, jer klub možda jeste poslovni subjekt, ali se u suštini jednog kluba nalazi istorija, titule i brojke, ako se te brojke tiču trofeja, a ne bankovnog računa.
Nikoga neće zanimati što je neki Anži iz Mahačkale dovodio Etoa, Roberta Karlosa, Žirkova i ostale zvezde, samo jer je u jednom periodu imao para za bacanje zbog Sulejmana Kerimova, jer taj Anži ništa veliko i dugoročno nije stvarao, pa samim tim ekspresno ide u zaborav fudbalske istorije.
„Mislili smo da je najbolje da odem u klub van Engleske, dogovor sa Juventusom je bio zaključen. Ali su iz Arsenala bili tvrdoglavi prema njima. Rekao sam im da su druge dve opcije Mančester Junajted i Mančester Siti, na lični rizik čelnika. Moj odlazak iz Arsenala u Junajted je i dalje osetljiva tema u Engleskoj. Ali hteo sam pobedim, samo sam hteo da pobeđujem i rizikovao sam zbog toga“, rekao je Van Persi.
Naš narod ima jednu prilično prostu, ali veoma direktnu i suštinski tačnu rečenicu koja se može parafrazirati na sledeći način: hoćeš da imaš, a da ne platiš.
To je Arsenal radio predugo. Oslanjajući se na osećaj Arsena Vengera za mlade igrače, uz proverene kontinentalne snage sa francuskog govornog područja, sve do 2006, pa i koje godine kasnije, to je funkcionisalo jako dobro.
Onda su došli na red neki tragični promašaji poput Niklasa Lorda Bentnera i Emanuela Adebajora i to kao da je već bila naznaka da „Vengerovo vreme prolazi“.
Tada su sve više izostajali rezultati, s mladim igračima se više nije pogađalo, a Arsenal je, i kada bi bio prvi u prvom delu sezone, negde od februara ili posle Nove godine padao obično do četvrtog mesta.
Ako se izuzme loš izbor Unaja Emerija i prelazni period Fredija Ljunberga, Mikel Arteta je kao „đak“ Pepa Gvardiole, koji već poznaje Arsenal, imao zadatak da mu donese nešto novo.
Arsenal se dugo trudio da igra lep i brz fudbal, bez mnogo preskakanja igre i komplikacija, ali neka zamisao tika-take sa igračima u vezi poput Granita Džake ili Elnenija? Ma dajte…
Jedan analitičar je baš skorije prokomentarisao da su njih dvojica odlični za tim, ali neki iz donjeg dela tabele.
Ispostavlja se da je u pravu, jer se Arsenal po broju bodova tamo i nalazi. Odbrana je tek posebna priča i još se gore pokazala.
I prošle sezone se moglo povremeno videti da ne može Obamejang da postigne golova koliko odbrana može da ih primi. Ove sezone, kada je Gabonac prestao da pogađa, tek što je potpisao novi „mastan“ ugovor, ogoljeno se vidi i koliko je odbrana bušna.
Kad na svom terenu na devet uzastopnih utakmica ne možete da sačuvate mrežu, nemojte se nadati nikakvoj tituli, a borbu za nju su optimistično najavljivali i Arteta i neki njegovi igrači.
„On želi da budemo savršeni. Radili smo tokom nedelje za ovakvu igru. Imamo velike ambicije, a ja želim da pomognem timu da bude na vrhu i znam da je to moj posao“, rekao je Lakazet posle pobede nad Fulamom od 3:0 na startu sezone.
Džaka je protiv Barnlija dobio crveni karton, protiv Sautemptona je to uradio Gabrijel, priča se o sukobu između Davida Luiza i Artete, a mediji pišu o slučaju Ozil i njegovo blejanje na klupi za ogroman novac.
Ako se ima u vidu da je on jedan od onih koji su odbili da im se smanji plata (a prima 350.000 funti nedeljno), onda to otvara prostor i za ostale da se žale, pa samim tim i za raskole u svlačionici.
Na sve to, letos je bilo problema i sa Mateom Genduzijem, koji je skrajnut posle jednog ispada na utakmici, a onda je poslat na pozajmicu.
Dakle, vrstan kalambur začinjen osrednjim igračima koji prave gluposti, onim skupim koji ne rade ništa i menadžerom čiji kapiten ne zna kako da se postavi u celoj situaciji, jer Obamejang primer na terenu svakako ne daje.
Čak i kad ne rešetaš mreže, uvek možeš da se boriš, a to u Arsenalu ne rade, ili bar ne dovoljno.
Izuzetak je Bukajo Saka, koji igra iznad očekivanja i pokazuje više nego mnoge skuplje zvezde poput skoro dovedenih Vilijana, Tomasa Partija (već zaboravljen zbog povreda), Gabrijela ili Nikolasa Pepea.
Kada se gledaju utakmice i onda baci oko na statistiku, deluje uvrnuto tvrdnja da se igrači Arsenala ne bore, jer su dobili sedam crvenih kartona u prethodnih godinu dana u Premijer ligi, više od ostalih klubova.
Ali, to je još jedna paradoksalna činjenica koja samo upotpunjuje sliku lutanja, kakvom se Arsenal odao još pre desetak godina.
Onaj citat Van Persija negde sa početka jasno i nedvosmisleno govori da je formula sa dovođenjem mladih i perspektivnih igrača koji će doći za male pare i posle godinu, dve obrnuti veliku lovu, imala smisla dok je imao ko da ih dovodi i „nanjuši“.
U međuvremenu, sredinom druge decenije ovog veka, kada je pritisak rezultata i iščekivanja navijača postao prejak, klub je počeo da preplaćuje pojedine poput Ozila i zauzvrat dobijao – skoro ništa.
S tim u vezi je i sumanut podatak je da je od 20 najskuplje plaćenih fudbalera Arsenala, čak 16 dovedeno u poslednjih šest godina. Reklo bi se, odrešila se kesa…
Previše novca za „ok“ igrače, Pepe 80 miliona recimo, ali nedovoljno za top nivo i onda se tavori negde u raljama fudbalske osrednjosti.
Poslednjih godina se istakao Aleksis Sančez i kada je video da od titula i trofeja nema ništa, a da je on u formi, digao je sidro i otišao.
Frank Lebef, bivši igrač Čelsija je Arsenal posle Barnlija ocenio kao klub u koji više niko od velikih zvezda ne želi da dođe. Kad prevarite nekoliko njih i predstavite im ideju da hoćete da osvajate titule, ali sakrijete da vam je ipak prioritet da zarađujete novac, onda neko kalibra Anrija teško može da se ponovi.
Od Arsenalove poslednje titule u Premijer ligi prolazi 17 godina, a u Ligi šampiona je poslednji put onako istinski bio konkurentan u sličnom periodu.
I tada kada je završio u finalu Lige šampiona 2006, setimo se da je na „ludilo“ Jensa Lemana prošao pored Viljareala, jer je Leman odbranio penal Rikelmeu.
Ipak, za klub sa igračima profila Anrija, Piresa, Turea, Fabregasa, Kembela, Ljungberga, Berkampa, Van Persija, Kola, Žilberta Silve i ostalih, ne može se reći da ne zaslužuje najviše domete. Imao je zvezde koje su opravdale svoja imena.
Od Fabregasa i Van Persija, ne sećam se da je to u Arsenalu iko uradio dostojno, a da može da se kaže da je bio u klubu više sezona.
Sada, posle uspešnog leta, očekivao se drastično drugačiji sled događaja od ovog kojem svedočimo, jer ako je 2017. i bio šok što Arsenal igra Ligu Evrope i takmiči se sa Kelnom, Crvenom zvezdom i BATE Borisovim umesto nekog Reala, Barselone i sličnih, sada je bilo vreme da se neke stvari promene i to se nije desilo.
Ekipa koja je pre pola godine imala identitet sa trojicom pozadi, dvojicom široko i raspucanim Obamejangom, postala je ono što smo i spomenuli na početku, premijerligaški Javor.
Osrednji tim, tu negde iznad zone ispadanja sa sličnim odnosom pobeda, remija i poraza, samo sa značajno većim budžetom od Brajtona i Njukasla, koji ga na tabeli okružuju.
Jasno je da Arteta sam ne može da nosi taj „krst“ što bi hteo da igra nešto što ne može, bez jedne izražene zvezde sa autoritetom i dovoljno dobre podrške.
Zlatan Ibrahimović je primer koji je došao u januaru i svojim kvalitetima sa 39 godina preporodio Milan, možda i više postupcima iza zavese nego na terenu, i pretvorio ga u tim koji se bori za titulu.
Arsenal to nema, ali zato ima Mustafije, Sokratise, nekorišćene Salibe, Kolašince, Holdinge, Luize, Vilijane kao na odmoru, ostale da ni ne nabrajam.
Januar će u postojećim okolnostima teško biti prekretnica, jer se pojedini ugovori rešavaju tek na leto i, ako uopšte Arteta ostane, do tada će morati da ima vrlo jasan plan igrača za koje je ubeđen da će moći da se bore za trofeje.
Do tada, od Radojke se možda može praviti Dara, kako se šali naš narod, ali od sadašnjeg premijerligaškog Javora, teško će se napraviti Arsenal.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
