0
Što bismo jedni drugima pružali ruke, pa to je tako civilizovano?
Navikli smo da se ovde titule otimaju, a ne osvajaju, da se ovde krade, a ne pobeđuje i da se, kad se podvuče crta – čitav sport svodi na nekakav lopovluk i kriminal.
PROČITAJTE JOŠ:
A sad u taj kalambur ubacite i politiku… pa tek onda imate belaj. Taj belaj sada pokušava da raskanta Nemanja Vidić.
Već neko vreme se piše o tome kako će se kandidovati na izborima za predsednika Fudbalskog saveza Srbije.
Ako znamo da „riba smrdi od glave“, a glave „de fakto“ nema, koga onda figurativno da hvatamo za gušu kada se dese malverzacije i nepočinstva.
Nije da ih nije bilo. Evo jedno od najskorijih je i priča o tome koliko su procenata sebi u džep od bonusa stavili Stevan Stojanović, Jovan Šurbatović, Nenad Bjeković i Dragan Stojković Piksi u poređenju sa igračima reprezentacije Srbije.
Ako čak i zanemarimo Piksijev bonus, kako da objasnimo da su generalni sekretar, vd predsednika i direktor Saveza inkasirali milion evra za 29. mesto na Mundijalu?
Zbog čega bi sebe nagradili po jednom vilom ili novim velikim stanom u Beogradu, ako reprezentacija nije uradila ništa u Kataru? A imala je podršku verovatno kao nikada do sada.
Sve to su otvorena pitanja koja Vidiću i bilo kom drugom poštenom rukovodiocu nisu potrebna u biografiji.
Kao što mu ne treba da, mimo pravila, bude vršilac dužnosti predsednika skoro dve godine, iako je rok do 90 dana. Da u biografiji nema ni dan profesionalnog fudbala, a da vedri i oblači u njemu kao bivši vozač ili telohranitelj političara.
Da avanzuje na mesto predsednika kao „menadžerski kadar“, jer to je objašnjenje kada postavljate nekog politički, što se garant pripremalo kao opravdanje za Branislava Nedimovića.
Jer, ni on nema ništa od profesionalnog fudbala u biografiji, samo ga voli. Nemanja, možda se nismo lično upoznali, ali da pređemo na „ti“.
Pre nego što definitivno rešiš da napadneš fotelju u Fudbalskom savezu Srbije, budi svestan koliko će ti nogu biti podmetnuto.
Budi spreman na to. Znaj i da, ako je jedno tvoje pismo pre dve godine napravilo toliki haos u FSS, da su ti i nekadašnji saigrači okrenuli leđa, možeš misliti šta će tek da se desi kad direktno kreneš „prsa u prsa“.
Seti se šta je napisao tada i Marko Pantelić, koji je potom probao da zaposedne fotelju, da bi koji mesec kasnije shvatio da je nadigran od Bjekovića. Kao što je Bjeković kasnije „miniran“ i izigran zbog nekog trećeg.
„Lako je to. Zaštiti trenere i igrače svojim imenom i autoritetom. Uđi u sistem pa pokaži da možeš bolje. Ko će Nemanji Vidiću išta moći da zabrani“, napisao je Pantelić pre dve godine između ostalog, kad si ukazao na ono što te boli i bode oči svima u našem fudbalu.
Ili bar svima koji od njega ne žive na naš račun poprilično lagodno. Ne bi bez povoda ni toliko „grebali“ da zaštite svoje busije u Fudbalskom savezu, upravnim odborima i ostalim funkcijama. A svi kukaju kao papagaji „nema para, nema para“, dok pričaju „mi poslujemo domaćinski“. Šio mi ga Đura.
To da nekom klincu bude san da kad poraste zaigra za Zvezdu i Partizan, za Vojvodinu ili neki četvrti klub, to je sada iluzija. Svi danas vide u tri klika vide šta rade tinejdžeri poput njih u Parizu, Londonu, Mančesteru, Madridu, Milanu i malo koga zanima da igra ovde, a kamoli da bude kapiten nekom od srpskih klubova.
Ako i kaže da mu je to bio san, sva je prilika da će otići prvim avionom, čim se ukaže bogatija ponuda iz inostranstva – odakle god da dolazi, i to je ono što je naš najveći poraz.
Promeniti to, složićemo se, mukotrpan je posao, ako je uopšte i moguć za jednog fudbalskog radnika. Svakako nije za jedan mandat, ne u uslovima u kojima živimo.
Pitao je Pantelić i „zašto si Nemanja, sada zabio nož u leđa“, pozvao te da izneseš svoj plan za rešenje problema, nazivajući tvoje kritike opštim mestima.
Kao da ne shvata, ili da se prosto loše branio, žmureći na to da ceo sistem ne valja. Kako da nabolje menjamo nešto konkretno kada je temelj loš?
Nemoj da zaboraviš, kao što ni vlast tebi neće zaboraviti čije ti se ime našlo na glasačkom listiću prošle godine kada se birao predsednik Republike.
Aleksandar Vučić teško zaboravlja, a još teže prašta takve stvari. Borba za srpski fudbal nije samo sportska, kamo sreće da je tako.
Ime Branislava Nedimovića to jasno govori. Bolje politički podoban, nego i najstručniji na svetu.
Dok god reaguje sa „amin“ na šefov mig, dobar je. To gledamo svakog dana u Skupštini Srbije, muka nam je kad to moramo da gledamo i u sportu.
A upravo tako se ponašaju i skoro svi srpski klubovi, ucenjeni i zavisni od naših para, koje im raspodeljuje vlast prema svojim interesima i masnim privatnim računima.
Nemoj da sklapaš dil sa onima koji će te po političkoj direktivi začas provući kroz blato, koje tvom imenu to ne treba.
Pogledaj šta se desilo sa nekim drugim sportistima koji su bili nacionalni idoli, pa pljunuli na sopstveno ime da bi postali politički poltroni. Alavo, bahato, bezobrazno, gadno. Previše gadno.
Takvi primeri iz nekih drugih sportova i danas provejavaju po televizijskim kanalima, ne shvatajući da su, samo na ime, mogli da ostanu iznad svake vlasti.
Vlast i u Fudbalskom savezu i u Skupštini Srbije traje po nekoliko godina, sportska zaostavština je večna.
Zato nam je jasno da se malo ko od njih zapitao šta će narod pamtiti kad se priča završi i poslednja stranica zatvori. Da li će ih neko pamtiti po paklenim golovima i titulama, ili po ulizivanju i poltronstvu.
Zato pazi, Nemanja. U srpskom fudbalu je ostalo malo pravih i istinskih legendi pazi da ne ostanemo bez još jedne.
Uradiš li sve pošteno i beskompromisno kao nekad na terenu, kad te nisu zaustavljali ni udarci u glavu, onda nema te fudbalske i političke noge koja će te sad spotaći ili udarac ispod pojasa zbog kog ćeš da klekneš, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što neće imati čime da te ucenjuju, a narod će uvek biti na tvojoj strani.
BONUS VIDEO: Dušan Tadić konačno zatresao mrežu za Ajaks
