Stvarno bi bilo lepo, ništa manje ni nezamislivo da moja deca sutra odu u Hrvatsku i normalno tamo pričaju i druže se sa tim ljudima.
Uz jedan uslov: da kasnije na društvenim mrežama gledaju kako ti njihovi drugari pevaju ustaške pesme, kao što su to uradili fudbaleri Hrvatske posle Katara.
PROČITAJTE JOŠ:
„Ja tebe poštujem, ali ću pevati šta hoću“, ima smisla ako to ne zadire u rane koje se ovde još nisu zatvorile i pitanje je koliko je vremena potrebno da zacele.
Posebno je pogubno ako ne shvataš da bi trebalo da te bude sramota zbog toga što pevaš. Jer, kako drugačije objasniti da jedan normalan čovek, može da kaže – pustite me da pevam i ustaške pesme ako ja to hoću, ja ipak poštujem moje srpske drugove. Pa ne poštuješ ih, samim tim što pevaš gluposti.
Još je gore kad uzvikuješ „za dom spremni“, a možda i najgore kada te masa prati u tom kolektivnom zanosu ludila.
A recimo Dejanu Lovrenu se to više puta ponavljalo do sada. Tokom slavlja posle pobede nad Marokom u borbi za treće mesto na svetu i Marcelu Brozoviću.
„Ima puno pesama koje tada slušam, jedna od dražih je ‘Lijepa li si’. Uvek je pustim pre utakmice. Pogotovo mi je draga rečenica ‘Za sve one kojih nema’. Tu podivljam unutar sebe i kažem: ‘spreman sam'“, rekao je Lovren o pesmama Marka Perkovića Tompsona.
Dodao je još i „nećete nas ućutkati“ i „svi pevamo kao jedan, koliko god nam ta neka manjina ne dopuštala“, ne shvatajući da ta manjina ima više razuma.
„Neće nas ućutkati. Ja sam za svoju domovinu spreman! Ja je volim, a da mi to neko brani, to neću dopustiti. Neću se u svojoj državi sramiti naših patriotskih pesama. Nikad nisam niti ću pozivati na mržnju i nasilje jer za to nisam, ali da mi neko brani da nešto pevam, to neću. Imam prijatelje iz Srbije, poštujemo se međusobno i nemam s njima nikakvih problema“, kaže Lovren.
Koliko samo nedoslednosti u nekoliko rečenica. Niko te ne tera da se odrekneš patriotskih osećanja i da ćutiš, ali ako ona smrde na ustaštvo, pa dižeš ruku i vičeš „za dom spremni“, onda nisi patriota.
Bolje da ovde ni ne bude napisano šta jesi, neko bi ipak mogao da se uvredi. Tada bi i sam morao da shvatiš da treba da ćutiš, nema potrebe da ti bilo ko kaže. Isto važi i za ljude sa ove strane granice koji pevaju ratne pesme o genocidu, da se razumemo. Prema svecu i tropar.
„Bando, četnici, stići će vas naša ruka i u Srbiji“, pevalo se i pre četiri i po godine u Rusiji u svlačionici Hrvatske, posle pobede nad Argentinom 3:0 u grupi. Tada su akteri bili Lovren i Šime Vrsaljko.
Ta „ruka“ o kojoj se peva je već jednom sezala ka Srbiji tokom Drugog svetskog rata i uglavnom je poznato šta je to značilo za narod koji se suprotstavio nacistima i bio prepušten na nemilost ustašama.
Sve i da je moj deda takve gadosti radio, bilo bi me sramota. Izgleda da ovde neki lažni ponos ne zna za to osećanje, ili ga 80 godina kasnije maskira kao patriotizam. Budalaština.
Možda je najgore u celoj priči to što je u vatru pao i onaj kome to nije smelo da se desi. Zlatko Dalić je kao selektor valjda trebalo da bude primer svojim igračima.
Umesto toga, on se zahvaljuje „braniteljima“, „domobranima“, ovima ili onima, opet asocirajući na rat koji nikako da ostavi iza sebe.
Zbog čega ima tu mazohističku težnju da ostane zaključan u devedesetim godinama, koje su svima donele razaranja?
Dalić je u rodnom Livnu dočekan, između ostalog, istim ustaškim pozdravom „za dom spremni“. Voditelj programa ga je tada predstavio kao „najvećeg hrvatskog sina u istoriji“.
Ako već ima epitet najvećeg, zašto onda nije uzeo reč i rekao „nemojte, ljudi to ‘za dom spremni’, znate li šta to znači“. Jeste rekao da nikad nije slao loše poruke, već poruke ljubavi, poštenja i tolerancije, ali onda nije smeo da toleriše ni mržnju koju emituju drugi.
A ako Dalić jeste rekao „nemojte, ljudi“, evo odmah i izvinjenja, priznajem grešku, ljudski je. Dodatno boli što se neka iskrivljena vrsta i slika „patriotizma“ prodaje i ovde kod nas u Srbiji, samo što je onaj ustaški daleko ozloglašeniji.
„Hvala svima koji su navijali u BiH. Za mene je ovo posebno što ste organizovali. Ovo je moje Livno. Ovde sam rođen. Mladi ljudi mogu da prepoznaju uzor u reprezentativcima. Za reprezentaciju igraju s puno ljubavi, vere i poniznosti. Verujte, volite svoju zemlju i sve se može uraditi“, ispalio je selektor tom prilikom mrtav hladan.
Ugledajte se deco na ustaše i četnike, pa možemo samo da sedimo i sačekamo kada ćete se opet uhvatiti za vratove.
Ostaje zapisano odranije i da je Josip Šimunić još 2013. vikao na punom stadionu ustaški poklič, preko razglasa i tražio od publike da odgovori.
Kasnije je pričao da se tog gesta na Maksimiru ne stidi ni najmanje, tvrdeći da je svetski čovek, jer taj poklič tobož postoji od 1556. i Nikole Šubića Zrinskog. Taj poklič je toliko zaprljan, da nema tog izgovora koji bi ga sprao. To je kao kad Granit Džaka obuče dres sa prezimenom teroriste na sebe posle meča sa Srbijom i onda priča kako je reč zapravo o njegovom mladom saigraču.
Navikli smo da na ovim prostorima na rat i ratnu retoriku huškaju političari, oni su i razvalili Jugoslaviju, ali da to rade fudbaleri, pa to nije normalno.
Ko god da radi, bez razlike, jer vam to, i kad se potrudite, ubija želju da navijate za onog ko bi trebalo da vam je najbliži.
Deca se potuku, pa se pomire, ljudi ratuju, pa sarađuju, kolonije se odvoje, pa ostanu makar simbolično vezane za države koje su ih porobljavale.
Jedino ovde kod nas ne može ništa da funkcioniše kako treba, jer izgleda da nema razuma i svesti koja će tome stati na put.
Ili nekome jednostavno odgovara da ovde zanavek ljudi imaju ka kome da upiru prstom kao svom neprijatelju, dok se svi zajedno valjamo, svako u svom mulju, dok su nam za sve probleme drugi krivi.
BONUS VIDEO: Euforija i optimizam na ulicama Zagreba pred polufinale sa Argentinom
