2
Neverovatna istorija jednog trofeja.
Sveti gral fudbala i jedan od najvećih trofeja u svetu sporta krije jednu od najzanimljivijih i najbizarnijih priča. Popularna boginja je skor jedan vek san svakog klinca koji je ikad apomislio da se bavi fudbalom. Liga šampiona i druga takmičenja se igraju svake godine, a Mundij se čeka četiri i to uzbuđenje ne može da se poredi ni sa jednim drugim u sportu.
PROČITAJTE JOŠ
Koliko je teško podići kultni pehar možda i najbolje svedoče imena poput Kristijana Ronalda, Garija Linekera, Raula i drugih koji je nikada nisu podigli.
A sam trofej ima uzbudljivu prošlost.
Aktuelni trofej Svetskog prvenstva se prvi put pojavio 1974. godine, nakon što je Brazil osvojio prvi pehar po treći put 1970. godine. Prema odluci samog Žila Rimea, prvom timu koji je osvojio tri trofeja koji nosi njegovo ime će biti dozvoljeno da ga zadrži u trajnom vlasništvu.
Brazilu je prvom uspelo da dođe do tri titule i trofeja u trajnom vlasništvu, ali je taj trofej ukraden iz Brazila 1983. i njegova sudbina je neizvesna. Postoje dve teorije – Ili je nestao 1960-ih ili je ukraden 1950-ih i onaj za koji smo svi mislili da je prava stvar je zapravo replika.
A sama ideja za prvu verziju trofeja nastala je 198. godine pre prvog Mundijala u Urugvaju.
Legendarni Žil Rime, Francuz koji je smislio ideju Mundijala na svake četiri godine je zaposlio je pariskog vajara po imenu Abel Lafleur, koji je osmislio dizajn zasnovan na drevnoj grčkoj skulpturi „Krilate pobede na Samotrakiji“ sa Nikom, boginjom pobede, koja sa krilima drži osmougaoni pehar.
Pehar je u početku nosio naziv „Pobeda“, da bi posle smrti osnivača Mundijala 1956. dobio naziv po njemu „trofej Žila Rimea“.
Trofej je od Urugvajaca, koji su bili prvi šampioni prešao u ruke Italijana pre nego što je neko pokušao da ga ukrade. To su bili nacisti koji su tokom Drugog svetskog rata pokušali da ga izvuku iz Rima, gde se čuvao u trezoru banke.
Uz obrazloženje da bi to bilo prvo mesto na koje bi trebalo da pogledaju, šef italijanske fudbalske federacije Otorino Barasi prokrijumčario je trofej iz banke na sigurno. U njegovom stanu. Nacisti su i to predvideli, ali su na kraju ostali praznih šaka, jer kada su pretresali njegovu sobu nisu gledali ispod kreveta u kutiji cipela.
Iz kutije za cipele se vratio u Urugvaj nakon Svetskog prvenstva 1950., zatim u Zapadnu Nemačku 1954. godine, ali tu se stvari malo zakomplikovale i gde neki veruju da je ponovo nestao.
Prema italijanskom dokumentarcu pod nazivom „Trofej Rime:Neverovatna priča o Svetskom prvenstvu“, možda su ga ukrali nepoznati lopovi u to vreme.
Fotoreporter po imenu Džo Kojl je ispričao da jetrofeju koji je stigao u Švedsku na turnir 1958. bio 5 cm viši i imao je drugačiju osnovu od one koju su Nemci osvojili.
— Dečak iz kraja (@Virim_iz_coska) December 18, 2022
PRema istraživanju poznatog sajta „The Athletic“ postoljeje zista izgledalo drugačije, ali postoji mogućnost da je samo ono zamenjeno, što nije umanjilo rađanje brojnih teorija.
Jedna od najbizarnijih priča vezana je za Mundijal 1966. godine.
Troej je bio izložen u Vestminsterskoj centralnoj dvorani u Londonu u martu 1966. kao deo izložbe poštanskih marakica, ali su lopovi u nedelju za vreme ručka nasilno otvorili zadnja vrata, otvorili malu bravu na vitrini i pobegli sa njom, ostavljajući besne čuvare.
Usledio je pomalo farsičan lov na trofej, uključujući i pogrešnu razmenu otkupa, pre nego što je nedelju dana kasnije čovek po imenu Dejvid Korbet izveopsa po imenu „Krstavčić“ u šetnju južnim Londonom, a pas ga je nanjušio ispod žive ograde.
Korbet je dobio nagradu od oko 6.000 funti (otprilike 7.300 dolara), a „Krastavčić“ je dobio godišnje zalihe hrane za pse, ali je poginuo godinu dana kasnije, zadavivši se na svom pragu dok je pokušavao da juri mačku.
Ovde stvari postaju zanimljive. Prema knjizi „Pljačka trofeja Žila Rimea““, autora Martina Atertona, Fudbalski savez Engleske je tajno napravio repliku, kako bi se izbegao haos poput krađe u Vestminsteru. Toliko tajno u stvari da nisu čak ni rekli FIFA o tome sve dok kujundžija po imenu Džordž Bird nije završio svoj zadatak. Kada je Engleska osvojila turnir, uručen im je pravi trofej, ali ga je brzo oduzeo policajac zadužen da ga čuva i zamenjen je replikom.
To je izazvalo konfuziju do te mere da kada je igran turnor u Meksiuviše niko nije bio siguran da li je pehar pravi.
Kada je Bird umro 1995., njegova porodica je prodala repliku na aukciji, nadajući se da će koštati oko 20.000-30.000 funti (24.500-36.700 dolara).
Ali misteriozni ponuđač je na kraju platio izvanrednih 254.500 funti (311.000 dolara), a ispostavilo se da je taj ponuđač niko drugi do FIFA. Zašto? Pa, sumnjali su da je to pravi trofej „Žila Rimea“, da je negde na putu do 1970. godine napravljena greška i da je replika zauzela svoje mesto, ili su je možda namerno zamenile nepoznate osobe.
FIFA je to potvrdila 2012. godine.
Pravi trofej — osim ako ne verujete da je zamenjen u Nemačkoj u nekom trenutku tokom 1950-ih, ili u Engleskoj deceniju kasnije, što verovatno nije tačno — je uručen Karlosu Albertu Perieiri kapitenu „Selekaa“u Meksiko Sitiju 1970. godine, u trajnom vlasništvu Brazilu nakon treće osvojene titule.
Ostao je u Brazilu do decembra 1983, kada ga je ukrala banda naoružanih pljačkaša iz kancelarija Brazilske fudbalske konfederacije u Rio de Žaneiru. Bio je prikazan u staklenoj kutiji otpornoj na metke, alikućište je imalo drvenu poleđinu, što lopovima nije bilo posebno teško da odvoje.
— Dečak iz kraja (@Virim_iz_coska) December 18, 2022
Nekoliko ljudi je uhapšeno, ali niko nije optužen i trofej nikada nije vraćen. Preovlađujuća teorija je da je pretopljen za zlatne poluge, ali trofej nije napravljen od čistog zlata, već od pozlaćenog srebra, tako da se to čini malo verovatnim.
Od 1974. godine na scenu je stupio novi trofej kakav i danas dobijaju šampioni. ČAk 53 ideje je stiglo na konkurs, a pobedio je Silvio Gazaniga sa svojim rešenjem.
Svaki element trofeja je pažljivo promišljen. Prva stvar je globus, koji služi nekoliko svrha, kako je Silvio objasnio 2013:
„Pošto je ovo Svetsko prvenstvo, logično je da svet bude deo trofeja. Naravno, svet je sferičan i, kao takav, veoma sličan lopti. Ljudske figure koje nastaju iz osnovnog materijala protežu se prema gore i podržavaju svet, koji sam takođe zamišljao kao loptu. Globus drže dva čoveka – i važno je da su dvojica. Bilo je da pokažem da fudbal nije nešto za jednu osobu. Dva muškarca predstavljaju dva tima koja igraju u utakmici“
U dnu trofeja su dve zelene trake, napravljene od malahita. Prvobitno je bilo predviđeno da trofej ima ograničen rok trajanja — do turnira 2030. pa je Silvio pažljivo uključio 20 pravougaonih mesta za ugraviranje imena svakog pobednika. Imena tih dobitnika takođe su sada ugravirana na dnu baze.
Napravljen je od 18-karatnog zlata sa onim malahitnim trakama u osnovi, visok je 36 centimetara i težak 6,142 kg. Za referencu, to je otprilike iste težine kao domaća mačka, iako ona verovatno treba da ide na kratku dijetu.
Izrada je koštala oko 7.690 funti (9.390 dolara), što je oko 90.000 funti (110.000 dolara) u današnjem novcu. Nije da je Silvio video mnogo toga: kao zaposlenom u kompaniji, dobio je mali bonus, ali glavna nagrada je viđena kao slava i poboljšanje reputacije zbog osvajanja trofeja Svetskog prvenstva.
I, pošteno rečeno, to je promenilo Silviov život. Postao je glavni tip za svakoga ko je želeo fudbalski trofej. Dizajnirao je trofej Lige Evrope, Superkup Evrope, trofej Evropskog prvenstva do 21 godine i niz drugih. Njegova kompanija, GDE Bertoni, i dalje pravi zvanične replike trofeja Lige šampiona, iako to nije bio njihov dizajn. Čak je dizajnirao trofej za Svetsko prvenstvo u bejzbolu), plus za niz drugih sportova.
Silvio je preminuo 2016. godine, ali ne pre nego što je dobio orden „Commendatore Ordine al Merito della Repubblica Italiana“ — pomalo kao vitez — i niz drugih počasti.
Đorđo, njegov sin i ostatak porodice sada rade na tome da osiguraju da se njegovo ime pamti
„Moj otac je obično bio izuzetno stidljiv.„Milioni — milijarde — ljudi znaju njegov rad, ali skoro niko ne zna njegovo ime. Bio je neka vrsta tajnog dizajnera.“
Zapadna Nemačka je bila prvi osvajač novog trofeja i dva puta ga je kasnije podigla, ali za razliku od Žila Rimea, nije ostajao u trajnom vlasništvu. U poslednje vreme, pobednici ne zadržavaju trofej: do 2006. pobednici su držali pravu stvar do sledećeg izdanja, ali sada se pehar odmah uzima i dobija se replika. Pravi trofej inače ostaje u sedištu FIFA u Cirihu, a samo nekolicini odabranih je dozvoljeno da dodirnu stvar, uključujući bivše pobednike i šefove država.
BONUS VIDEO Argentinci sa zastavom Maradone
