0
"Drago mi je, zovem se Kino, ja sam Japanac. Jedan, dva, tri... Levo, desno, polako, brzo, tako", posle samo mesec dana progovorio je srpski Kacuhito Kinoši, kondicioni trener u stručnom štabu reprezentacije Srbije.
Od početka do kraja razgovora za Nova.rs na Kalemegdanu, kojim je oduševljen, ostavio je japanski stručnjak veoma srdačan utisak, što je malo nekarakteristično za njegov narod, kako je i sam rekao.
„Ne brini, ja sam Japanac, strpljiv sam“, odmah je Kinoši pokazao i onu pravu japansku stranu. Došao je u Srbiju dve nedelje pre okupljanja reprezentacije i ostao je ukupno oko mesec dana.
PROČITAJTE JOŠ
Nije u pitanju samo fudbal, želeo je da upozna i našu zemlju, narod, da nauči i oseti što više, jer je toliko toga o istoriji čuo od Dragana Stojkovića Piksija, sa kojim sarađuje više od 10 godina.
„Niko ne može da bude Dragan Stojković, niko ne može da bude ni kao Dragan Stojković. Niti kao igrač, niti kao trener. Tako ga ja vidim, kao veoma posebnu osobu“, iz srca priča Kinoši za Nova.rs.
Kako ste se povezali sa Piksijem, kakav je bio vaš prvi utisak o njemu?
„Prvi put smo se sreli kao rivali, ja sam sedeo na klupi za rezervne igrače. Analizirao sam kako da ga zaustavim, kako da ga pobedimo, ali je svaki put on nas pobeđivao. Jedan saigrač, reprezentativac Japana, rekao mi je – ‘Samo prati Piksija, ne daj mu da igra’. To je bilo nemoguće. On je bio neuhvatljiv kao leptir, stvarno je bilo teško čuvati ga“.
Radite zajedno više od 10 godina?
„Kada je postao trener čuo sam da želi da radi sa Japancem koji zna engleski i koji se ne razume samo u kondiciju, već i u fudbal. To sam u mojoj zemlji, u tom trenutku, bio samo ja. Raspitivao se za mene i samo sam pitao ‘taj Dragan Stojković, stvarno?’. Naravno da sam otišao kod njega“.
Odajete utisak njegovog vernog vojnika, i na terenu, i van njega?
„Ne znam zašto mi uvek toliko veruje, ali uvek mislim na svoj posao, nebitno da li traje 10 ili 15 minuta, dan ili dva, dve ili tri godine. Uvek se trudim da dajem sve od sebe, ne zbog novca, već zbog njega i tima. On me odlično razume, zato mi je verovatno i izabrao. Iako sam kondicioni trener, a tako i Mister smatra, verujem da je danas u fudbalu najvažnije šta imaš u glavi i srcu, a tek posle dolazi fizička sprema“.
Kako ste se osećali kada vas je pozvao da budete trener u stručnom štabu reprezentacije Srbije?
„Ostali smo u kontaktu i kada je otišao iz Japana, i postojale su neke spekulacije pre nego što me je zaista pozvao. Kada me je pitao da li mogu da budem deo reprezentacije Srbije, samo mi je nešto u glavi eksplodiralo – bum. Rekao sam mu – mogu, naravno. Nisam ni sekundu razmišljao, samo sam rekao da dolazim“.
„Pljeskavica za ručak, pa lagana večera“
Verujemo da ste probali pljeskavicu i još neke od „nezdravih“ srpskih specijaliteta?
„I rekli su mi da je to ‘nezdrava’ hrana, ali nije. Probao sam, naravno. Ali, ako imam obilan ručak i jedem pljeskavicu i ajvar, onda večera treba da bude lakša i to je ok. Samo treba napraviti balans, a ovde često posle pljeskavice kad mi je stomak već pun, idu kobasice, pa kafa, nešto slatko… Ne može pljeskavica za doručak, ručak i večeru, jedna nije nikakav problem“.
Kakvi su vam utisci posle mesec dana provedenih u Srbiji?
„Osećam koliko svi volite, više nego u mojoj zemlji, da se smejete, da se šalite, ali ste i vrlo ozbiljni kada je potrebno. Mnogo volim Beograd, njegovu istoriju, tvrđavu Kalemegdan, reke Savu i Dunav. Imao sam vremena da šetam gradom. Mister i ja smo mnogo vremena proveli zajedno tokom 13 godina, mnogo kafa, ručkova i večera smo prošli. I pre mi je dosta pričao o istoriji Srbije, pa sam znao neke stvari, ali sada sve to mogu da osetim, upoznam, dotaknem, da udahnem… Uvek smo najviše pričali o fudbalu, ali i o istoriji Balkana, Japana, političkim prilikama. Sada razgovaram sa vama, sa ljudima koje sretnem u šetnji, i vrlo sam srećan i zahvalan“.
Šta vam se sviđa, a šta ne volite u srpskom mentalitetu?
„Ne mogu da kažem da mi se ne sviđa, ali sam iznenađen koliko ste glasni i prenaglašeni u nekim situacijama. ‘Eksplozija’ mozga i gestikulacija prilikom objašnjavanja… Sada tek razumem kakvu je samokontrolu imao Mister u Japanu i Kini, odlično se nosio s tim. Stvarno imate jake, bučne reakcije i to mi se, zapravo, i sviđa. Volim i što kod vas ništa nije sivo, kao što u Japanu čest obude, već je ili crno ili belo, nema sredine. Ljudi su neverovatno ljubazni prema meni, nekada i previše, što mi je ponekad neobično“.
Bili ste na 164. večitom derbiju, šta ste videli od Crvene zvezde i Partizana?
„Video sam veliku borbu, to je impresivno. Vaš derbi ima bogatu istoriju. Ipak, u drugom poluvremenu je bilo mnogo prekida zbog faulova i to me je malo razočaralo. Očekivao sam više fudbala, bolju igru, ali sam osetio dovoljan žar derbija“.
Reprezentacija Srbije osvojila je sedam bodova na startu kvalifikacija za Mundijal 2022. u Kataru, koliko je bilo teško pripremiti tri utakmice u 10 dana?
„Mister i svi mi u stručnom štabu smatrali smo da je najvažnije da prenesemo na igrače da nikad ne odustaju. I da smo zajedno u svemu. Da li gubimo 1:0 ili 2:0, nije važno, samo da ne odustaju, da veruju u sebe i igraju našu igru. To je bio glavni cilj“.
„Kalemegdan je impresivan“
Pored vrhunskog profesionalizma i više nego zanimljivog razgovora, Kino nije propustio da pohvali ambijent u kojem smo proveli oko sat vremena.
„Nisam dao mnogo intervjua ovde, u Japanu i jesam, ali ne pamtim da je to bilo u ovakvom ambijentu. Stvarno vam hvala, oduševljen sam Kalemegdanom i što smo bili na otvorenom“, na rastanku je Kinoši još jednom imao lepe reči za našu prestonicu.
Želite da naučite i da pevate himnu „Bože pravde“, sigurno vam je teško da je savladate?
„Zaista želim to da uradim i uspeću u tome. Kao deo reprezentacije moram da znam himnu, jer sam neko ko predstavlja Srbiju i to mi je važno. Prepoznajem melodiju i za početak bih voleo da naučim reči poslednje strofe i svaki sledeći put da naučim još više. Ali taj poslednji deo je poseban“.
Već znate neke reči na srpskom?
„Da da, već sam počeo da učim. ‘Drago mi je, zovem se Kino, ja sam Japanac. Jedan, dva, tri… Levo, desno, polako, brzo, tako’. To je za komunikaciju na terenu, ali mogu da budem i bolji, jer sam stranac ovde. I mnogi strani treneri u Japanu žele da nauče japanski jezik. Ali, nekada mi je lakše da pričam na engleskom da bih nešto efektnije objasnio, jer se na srpskom ne bih dovoljno jasno izrazio“.
Čuo sam da ne pijete alkohol, ne pušite i da vodite veoma zdrav život?
„Iskreno, imam troje decu, od 19, 16 i 13 godina, imam suprugu i dva psa. Zbog njih moram da budem zdrav i da ‘trajem’. Hoću da im budem pravi primer. Isto tako i za svoje igrače, oni su trenutno u jako dobroj poziciji, imaju novac, lep život… Ali niko ne zna šta može da se dogodi kasnije. Život može da postane ne tako dobar kao što je bio i onda propadate, video sam to mnogo puta. Zato želim da im pokažem pravi put“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
