0
Igor Burzanović otvoreno je za Nova.rs govorio o svojim karijernim momentima u Crvenoj zvezdi, naročito se izdvajaju trenuci iz svlačionice na Marakani.
PROČITAJTE JOŠ
Burzo Maradona pokazao se kao prvoklasni domaćin u svojoj Podgorici, gde se za Nova.rs podsetio svoje egzotične igračke karijere, u kojoj je prevalio put od Marakane do Piksijeve Nagoje, zatim je sreću oprobao i na Tajlandu.
Zvezda je ostvareni san, a Podgorica ipak najdraža, kao rodno mesto i baza Budućnosti, u kojoj sada radi na brušenju novih talenata.
Tako smo prisustvovali i jednom treningu omladinaca Budućnosti, na kom je Burzo opravdao nadimak u nekoliko momenata, kada je talentima nedostajao jedan igrač da se kompletiraju dve ekipe.
Onda se u klupskim prostorijama setio Bajerna i Milijaševe poruke Ranđeloviću, razgovora sa Miloradom Kosanovićem, dogovora sa Piksijem… Ipak, na prvom mestu, palo je podsećanje na čuveni nadimak.
„Nadimak sam dobio u Podgorici, ali se preneo i na Beograd. Kada sam dobio šansu i debitovao, nadimak sam dobio posle godinu, godinu i po dana. Sve je krenulo kako treba, imali smo stvarno dobru generaciju. Kako je sve krenulo, ostao je taj nadimak Burzo Maradona i drago mi je zbog toga.“
Bili ste i šampioni u omladinskoj ligi, kako pamtite tu titulu?
„Bila je to baš ozbiljna liga, ali imali smo sreću jer su omladinci Crvene zvezde ostali bez imena kao što su Dejan Milovanović, Boško Janković, Dušan Basta, Mrđa… Baš je bila sjajna generacija, ali su oni već bili priključeni prvom timu. Tako smo u dvomeču bili dobri, dobili smo u Beogradu 4:0 i u Podgorici 1:0, odatle počinje i moja karijera. Onda kreće smena generacija Budućnosti, trener Brano Milačić stavlja sve nas mlade i kreće sve dalje.“
Koliko ste naučili od Grofa Božovića, koji je bio trener u prvom timu?
„On je prvi trener Budućnosti od osamostaljenja 2006, a to je bila jedna od boljih polusezona koje ja pamtim. I posle te polusezone, on napušta Budućnost, ja se selim u Beograd. Veliko iskustvo, jedan neverovatan gospodin, trener, stručnjak, baš sve što se može lepo obuhvatiti za jednog čoveka, to je Grof Božović. Pamtim mnogo anegdota kod njega, baš smo uživali i to je jedan od lepših perioda u životu. Samo mi je žao što smo proveli tako kratko vremena zajedno i nismo bili deo prve istorijske titule.“
Mnogo se pažnje pridavalo priči o odlasku Burzanovića iz Zvezde, kroz različite kontekste, što mu se nije dopalo.
„Znaš kako, ja sam rekao ono što mi je na duši od dana kad sam došao tamo. Samim odlaskom u Zvezdu, iz mog kluba, ispunio sam prvi cilj, osvojio sam duplu krunu i sve je išlo kako treba. Ja sam objasnio da većina koja gleda sa strane ne zna šta se sve dešavalo u klubu. Znaju se rekla-kazala priče, samo mi akteri znamo šta se sve dešavalo. Ja jesam oprostio pare, ali mene nije zanimalo da budem više deo toga, hteo sam samo da se vratim u Budućnost ili da odem bilo gde drugo, samo da igram. Želeo sam samo da igram i neke stvari su izvlačene iz konteksta. Bila je to jedna lepa era, lepo društvo, pravi klub, pravi navijači. Nisam prvi ni poslednji koji dođe jednom do trenutka da jedva čeka da ode ili da se makne, ali o provedenom u Zvezdi, mogu samo lepe stvari reći. Dupla kruna, i to poslednja Zvezdina do sada… Nadam se da će se osvojiti ona i ove godine.“
Piksi Vam je već tada, kao glavni funkcioner kluba, ukazao veliko poverenje?
„Imao sam veliko poverenje Piksija, gledaj ovako, on je mene direktno zvao dok sam bio u Budućnosti. U prvoj polusezoni, kada je osvojena dupla kruna, sve je bilo stvarno na visokom nivou, i klub i odnosi klub – igrač… On je neko ko se nije mnogo pojavljivao dok nije došla kriza. Jedan veliki gospodin, nije se mešao, radio je svoj posao kako je mislio da treba da se radi. Kad je počela kriza, te druge polusezone, kada nije bilo para, bio je prvi koji je došao i predočio da nema para, ali čim bude bilo koje uplate, stavio nam je do znanja da ćemo prvo mi kao igrači biti namireni. Sve je objašnjavao i to smo poštovali, klub i njega kao Piksija.“
Da li Vas je cenio posebno jer ste bili plej, desetka, igrač sličnih fudbalskih razmišljanja?
„Kad me je zvao na telefon, bio sam baš blizu kampa Budućnosti, šetao sam. I onda kad je rekao ‘ovde predsednik Zvezde, Dragan Stojković Piksi’, ja sam mislio da je neka šala. Mada je bilo interesovanja Zvezde, ali nisam znao da će me on baš nazvati. Ja sam rekao da je možda neka šala jer imam dosta društva u Beogradu, ali mi je onda rekao ‘da li bih došao u Crvenu zvezdu’. Ja sam rekao da mogu odmah da krenem. On se nasmejao, pitao je za uslove. Rekao sam da me to ne interesuje, ja sam od 18. godine tražen. To sam sve nešto gledao kao prvi ozbiljan poziv i prihvatam sve i dođem na razgovor. On je nešto video u meni, da sam, ne mogu to ni reći ni izgovoriti, ne isti, nego da slično mislimo, da radim nešto slično onome što je on radio. To su svakako dva sveta, Piksi je Piksi, ali razgovor je trajao par minuta u upravi Crvene zvezde. Rekao mi je da ću nositi desetku i tu mi je bila velika čast da ja uzmem taj broj, i sve je krenulo tako.“
Kako se sećate, na primer, Levadije i kobnog kiksa golmana Ivana Šmucija Ranđelovića?
„Dobro, znaš kako, fudbal kao fudbal, mora nekog tako da ‘izbaci’. Tako i ja, kad pogledaš šansu protiv Rendžersa, kao da nikada fudbal nisam igrao osim na toj utakmici, kao da sam samo tu šansu imao. Ali to je fudbal. Čovek mora dalje, primili smo gol sa centra, možda i preko pola. Ali dobro, onda se izvadismo, dao sam taj gol za 1:1 i prođosmo, onda je došao taj meč sa Glazgovom.“
Možda je zapravo kobniji od tog promašaja primljeni pogodak Naća Nova u Škotskoj?
„Ja nisam bio u Glazgovu, bio sam povređen, nisam mogao baš da pružim podršku, nisam zapravo mogao da stojim na nogama. Za revanš, tražili su da igram, bukvalno sam igrao sa gipsom na nozi. Ali to nije nikakvo opravdanje, takva je situacija bila, prosto. Onaj se okliznu, ja nisam toliko loše šutnuo, samo malo sreće da je bilo… Ali tada smo igrali grupnu fazu Kupa UEFA, igrali smo protiv Bajerna, Arisa, Brage. Eto, Bajern, opet Šmuci“, kroz smeh će Burzanović.
Da li ste ga „peckali“ u svlačionici?
„Kako ne, kad se završila utakmica, Nenad Milijaš i ja smo sedeli, gledamo, vodili smo dva puta, Koroman i Milijaš su dali golove… Kako je primio onaj gol Šmuci pred kraj, ja znam da mu je Miki rekao: ‘Šmuci, izbi mi dva miliona iz džepa’! I tu je izbila zaj…cija. To su sve bili sjajni momci, svi u svlačionici, i Šmuci je znao da prihvati šalu. Miki je bio glavni za atmosferu.“
Kako pamtite saradnju sa Miloradom Kosanovićem?
„Ja se sa njim nikad nisam posvađao, iako je bilo te priče, kao ‘neće da trenira, svađa se’. Uglavnom, kada je došao, zvao je na sastanak Milijaša, Dejana Milovanovića koji je tada bio kapiten, i mene. Rekao je Milijašu i Dejanu ‘vi mi vodite sve, a ti mali, samo slušaj šta ja i oni pričamo’. I ja kažem dobro, ako sam ovde, vidim da sam bitan, da računa na mene. Ali u tom trenutku, posle tog sastanaka, mene i Dejana Milovanovića nije bilo nigde. Deksa je neko ko je tad bio kapiten, on je legenda Zvezde, ali u tom trenutku, mene nije bilo na mapi. Ne mogu da kažem da sam imao loš odnos sa njim kao Miloradom Kosanovićem, ali jednostavno, nije mi posle toga ništa nije jasno. Nema me, igram, pa ne igram. Posle smo se sreli, kada sam se vratio u Budućnost pred kraj moje karijere. Sreli smo se na pripremama i videli smo se u Umagu, tražio je da me vidi i sve je bilo OK.“
Da li je utakmica protiv Arisa bila najava sunovrata, tada je Zvezda igrala i sa postavom u kojoj praktično nije bilo napadača?
„Mogu da kažem da tada počinje ne sunovrat ekipe i trenera, nego problem u klubu koji je finansijski. Nije bilo plata, niko se nije tu ljutio, svi smo znali da treba da se strpimo i da ćemo biti isplaćeni. Ali smo saznali da je kako god bude protiv Arisa, Kosanu je to poslednja utakmica u klubu. Nije bilo lako znajući to. Mi smo dali sve od sebe, ne tu samo, nego u svim utakmicama, ali nije išlo.“
Prvi trener u klubu bio je Dušan Bajević, šta se sve dešavalo kada je u pitanju čuveni odlazak sa utakmice?
„Bajević mi je bio prvi trener, mogu samo da kažem ‘princ sa Neretve’. To je neko ko jednostavno prevazilazi ljudskost, poštenje, odnos, baš je bio gospodin. Što se tiče njegovog odlaska sa utakmice, nije imao dobar odnos sa nekim u klubu, čini mi se, i onda mu je to dobro došlo samo da pođe. Tako sam čuo priču, to jest, čuli smo. On se pokupio, nismo ga ni zatekli u svlačionici. Posle smo se sreli baš protiv Arisa. Moram da pohvalim i Boška Đurovskog, i u Japanu smo sarađivali. To je legenda nad legendama, baš je ‘pravi’ tip. Mi smo toliko vremena proveli zajedno, od Zvezde do Japana, pa dođe do Herceg Novog, i on i familija. Stvarno je jedan pravi čovek, od kog mnogo možeš da naučiš, neverovatno je pozitivan, vedri sve oko sebe.“
Da li je istina da niste mogli da uradite jedan zgib na prečki ispred severa Marakane?
„Jeste. Mogao sam, ali suština je bila da je to bilo testiranje za fizičku snagu i spremu. Ne znam tačno, da li se radilo zgibova koliko možeš, da bi videli da ti na mesec dana naprave program rada. Ja znam da jesam uradio jedan zgib, ali hajde neka bude dva. Nije mene mrzelo to da radim, ali mi ovde, kada sam radio sa prvim timom, nije bila dostupna teretana. Ja se sećam, kada sam bio 16-godišnjak, 17-godišnjak, jednom smo nedeljno išli u teretanu. Kao da nisi bio. Nisam stvorio tu naviku da radim teretanu, ali nije da nisam radio, imao sam posle svog trenera i radio sam sa Andrejom Milutinovićem i dugo smo sarađivali.“
Piksi je rešio da nastavi saradnju, kako je došlo do dogovora sa Nagojom?
„Ljudi su mislili da kad sam rekao da ne mogu više, da sam imao nešto, ali stvarno nisam. Možda bi se pojavilo nešto u međuvremenu svakako, ali tad Piksi saznaje da je frka postojala, i onda me je kontaktirao i kreće priča. Nisu bili laki pregovori, znam da je bila utakmica Zvezda – Rudar Velenje na Marakani. Bila je noćna utakmica, posle toga se pregovaralo do kasno u noć, da bih dobio poziv Zorana Stojadinovića, tadašnjeg menadžera, da je završeno sve. Znam da je Piksi izboksovao dobar transfer, da pomogne Zvezdi u tom trenutku. Bila je klimava situacija, i Nagoja je zahvaljujući Piksiju isplatila 1.100.000. Tako se odužio na neki način, tako je i bilo.“
Da li Vam je pričao o situaciji sa navijačima i bolnom odlasku iz kluba?
„Piksi je jedan pozitivan čovek koji se ne obazire na to, sigurno ga je to negde bolelo, kao čoveka, mnogo je dao Zvezdi, ali ne mogu da ulazim u to šta se sve dešavalo. Nismo nikad o tome pričali i znam samo da je vazda dobro želeo Zvezdi, da pomogne, tako je bilo i kada je otišao u Nagoju. Nagoja nikad nije bila u vrhu, dok nije Piksi došao. Bila je Nagoja treća ili druga, pa je uzela titulu kada je Piksi došao kao trener. Osvojili smo titulu, s time da sam ja u pretposlednjem kolu pokidao prednje ukrštene ligamente, ali osvojili smo prvenstvo i Superkup.“
Sledeća stanica bio je Tajland?
„Dobio sam poziv da odem u Buriram Junajted koji je pod tim imenom osnovan 2009. godine, u tom trenutku najtrofejniji tajlandski klub. Da su me pustili da igram tamo, možda bih i dalje igrao tamo. U tom trenutku nas je bilo pet stranaca, dvojica su braća Ćetković iz Podgorice, bio sam tu ja, bio je Goran Jerković, bio je još tu jedan korejski igrač. Tamo se igra prvenstvo, dva kupa i Liga šampiona, imaš veliki broj mečeva za godinu dana. To je realan broj, da imaš šest stranaca, menjamo se, ima povreda, milion stvari… Ali idu pripreme i predsednik kupuje još 10 stranaca. Onda smo saznali o čemu se radi, ali dobijam poruku od tajlandskog menadžera, ‘ključ Lige šampiona je u tvojim nogama’. A ja nisam ni u 18 igrača, pošaljem mu poruku da me nema ni na klupi, nisam jednostavno igrao. Bio sam tu sedam meseci i vratio sam se u Budućnost.“
Da li je bilo euforije Japanaca u svlačionici kada je Piksi bio trener?
„U svlačionici nije bilo idolopoklonstva jer su svi igrači navikli na njega, ali ovako, gde god se pojavi, to je opšti haos, ne može da večera u restoranu od ljudi. Doživeo je da dobije ulicu u centru grada, a Nagoja nije mali grad, sa par miliona stanovnika, urban grad, na srpskom je napisano i japanskom ‘hvala ti Piksi’. To prevazilazi sve granice, a on je to izgradio igrom, ljudskošću. Izađemo na večeru, ne može čovek da opstane, božanstvo je. To je za film.“
Koliko dugo niste bili na Marakani?
„Ima par godina da nisam bio na Marakani, ali se redovno čujem sa prijateljima. Derbije nisam propuštao, dođem sa ekipom drugova i kumova. Imam mnogo drugova i prijatelja u Beogradu, pa jedva čekam da dođem.“
Postoji li neka anegdota koju posebno pamtite?
„To su bile anegdote dnevne, nismo se razdvajali Boban Bajković i ja, Nikola Trajković… Sa Bajkom je istorija, sa njim sam najviše vremena provodio. Bajka je nemoguće ne voleti, nije se rodio taj koji može da ne voli Bajka. Njegova pojava, harizma, priča… On je u jednom trenutku bio 10 godina tamo. Uslovno rečeno je ‘stranac’, svi su se menjali, on je ostajao. Kao da je radio u klubu, a ne igrao. On nije imao želju da ode negde drugde. Postoji anegdota da ga je Sale Janković stavio da brani protiv Vojvodine, bilo je šala u svlačionici, koliko traži para da jednom u toku meča izdribla igrača. U tom trenutku, stvarno je bila jedna situacija koju neću zaboraviti. Neko mu je dodao loptu, i on je čekao, čekao, čekao, i onda krenuo da dribla. Ipak, nije znao šta će sa loptom, i onda je izbaci u aut i izvinjava se. I vraća se, naravno, svima se izvinjava. Mi to dobijemo čini mi se 5:0 na Marakani, i kako je bilo dobro raspoloženje, Sale Janković je došao sutra na sastanak i rekao ‘Bajko, ‘ajde reci, koliko su ti dali’. Tu se popadalo od smeha. Nije bilo tu novca ni prave opklade, samo šale o tome. Jednostavno, tako se desilo da ga je povuklo da dribla, samo se napravila zezancija od toga. Kad god Bajko dribla, onda ide fora da se kladio. Voleo je to, tu se pravi takva atmosfera, drugarstvo, duh svlačionice.“
Kako je došlo do ideje da se okrenete trenerskom poslu?
„Godinu i po dana se bavim ovim, završavam licence i interesuje me ovo. Idem do kraja, želja je da budem prvi trener. Treba mi vreme, licenca, ali sada uživam u radu sa omladincima.“
Da li ‘vuče lopta’, pošto ste igrali sa omladincima, znači li im mogućnost da nauče nešto od Vas?
„Ne vuče me, nisam u razmišljanju, ‘mogao bih još’. Danas sam igrao jer je falio igrač, poklopilo se tako. Volim da pomognem kada treba. Siguran sam i da znači omladincima, ali to su već momci na pragu prvog tima, solidno formirani, relataivno su blizu toga, fudbalski i kako god. Naravno, pitaju, pričamo, vidim da im znači, što i meni imponuje. Ne mogu da lažem da ne imponujem, ali nemam taj ego da sad ja hoću nešto da pokažem, da radim bolje i da se ističem. Samo im dajem neke smernice koje ja volim i vidim da i oni to vole, pa se tu uklapamo. Četiri kola pre kraja smo prvi i to je bitno, omladinska je liga i vreme je da shvataju da kroz igru dolaze do rezultata, titule, već su spremni da sutra uđu u prvi tim, da idu negde da igraju. Taj pobednički mentalitet treba usađivati već u odnosu na one mlađe, koji ne treba da se takmiče, već da uživaju u igri.“
Srbija ima preglomaznu ligu, da li je u crnogorskom seniorskom fudbalu bolja situacija samo zbog činjenice da je broj klubova sveden na 10?
„Crnogorski fudbal je dosta zanimljiv, jeste Budućnost najveći klub, ali je velika borba za Evropu i opstanak. Možda crnogorska liga nije kvalitet ludilo, ali ima draž. Nije počela sezona i ‘zna se’ ko ispada i ko je prvi. Klubovi koji malo više ulažu, ako ne izbore Evropu, kreće problem. Finansije su takve da Evropa ‘vadi’ da može da se funkcioniše i sledeće godine, da se opet izađe u Evropu. Evropa sve vadi. Sve u svemu, nije ekstra kvalitet, ali je interesantno. Opstanak je razlika u tri boda, četiri kola pre kraja. Slična je napetost i u borbi za Evropu. Ispratio sam i izjavu Dejana Savićevića, 10 je klubova i nemaš prostora za mahinacije i kalkulacije, ispadaš i to je to“, završio je Burzanović veliki intervju za Nova.rs.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
