0
Mnogi koji su odrastali krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih pamte njegove šuteve i bravure.
Zarazna je bila energija kojom je znao da igra kao mlad momak koga je napola na terenu vukao trening, a napola želja da izgara u najdražem dresu.
PROČITAJTE JOŠ:
Za njega kao klinca kom je Bog podario sjajnu levu nogu kakva se dobija rođenjem, više no što se stvara i „polira“, oprema Crvene zvezde je bila taj najdraži dres.
Branko Bošković je obeležio jedan deo istorije kluba u vreme kad je Zvezda počinjala da pati i oseća posledice ratova devedesetih, zbog kojih nikad neće povratiti sjaj koji je imala početkom te decenije kada je u Bariju postala prvak Evrope.
Branko je bio deo njenih teških trenutaka i ispadanja od Dinamo Kijeva, radovao se u stilu Gabrijela Omara Batistute, idola tadašnjih generacija i time je iziritirao Hrvate. Problem je što se to radovanje manifestovalo kao rafal ka tribinama zagrebačkog stadiona u sudaru dve reprezentacije koje su i dalje lizale rane rata završenog koju godinu ranije.
Igrao je uz Danijela Ljuboju, čoveka koji će od fudbalskog ekscentrika postati smiren čovek blizak crkvi. U vreme kad nije bilo baš tako popularno, bar ovde kod nas, igrati za Pari Sen Žermen, Bošković je tamo otišao posle čuvenog Ronaldinja i nasledio je njegov broj. Danas, bar za sada odmara od fudbala i za Nova.rs je prepričao neke od zanimljivih detalja iz lepe karijere koja ga je vodila kroz Mogren, Crvenu, zvezdu, Pari Sen Žermen, Trou, Rad, Rapid i DC junajted.
„Napravio sam malu pauzu, bio sam u Crnoj Gori jedno vreme u upravi jednog kluba, zovu ljudi za savete i skauting ponekad i to mi ponekad i prija, tako da odem do Beča, vidim prijatelje. Neki su treneri, neki su funkcioneri, neki nisu u fudbalu. Ono što su mi nudili nije moja interesna sfera, rad sa decom i mlađim kategorijama. Ako bude nešto interesantno rado bih se prihvatio da pomognem i što se kaže“, počinje Bošković priču za Novu.
Sada kad priča o periodu od 25 godina unazad, 185 centimetara visoki i 43-godišnji ofanzivni vezista bi štošta imao da kaže mlađem sebi, ali jednu stvar verovatno ne bi menjao. Ne bi zaobišao Zvezdu.
„Imao sam kontakt od predsednika Džajića jer sam igrao za omladinsku reprezentaciju Jugoslavije, bilo je nagoveštaja od prijatelja iz Crne Gore da su zainteresovani i da bi me doveli. Bio sam mlad igrač i nisam bio toliko potreban da se moj prelazak odmah reši, ali da razmišljaju i da budem strpljiv. To je prevagnulo bio sam strpljiv i na moju sreću su se u Mogrenu odvijale stvari kako treba, ušli smo iz druge u prvu ligu i to su bile neke merodavne utakmice. Sve su se kockice poklopile, strpljenje i rad se isplatio i došao sam“, priseća se Bošković.
Iako je u karijeri igrao za PSŽ, u Ljutice Bogdana je hteo da dođe i peške i baš u Zvezdi je kao gomila momaka iz svoje generacije fudbalera video svoje snove. Tamo ih je, setićemo se, video i Nemanja Vidić.
„To se tako kaže, daleko je od Crne Gore ići peške, ali ako bi moralo, išlo bi se. To je 1999. bilo jako sveže od Barija i svega toga i Zvezda je bila u najjačem usponu. Šteta što je prošao rat i sankcije, klub bi bio još na većem nivou da neke druge stvari nisu stopirale i blokirale njegov rast. Za mene je to tad bilo kao da nekog igrača pozove Real Madrid, išao bih peške tamo. Meni i danas Zvezda ima veličinu i nosi posebno mesto u mojoj karijeri. Proveo sam četiri i po godine tu, to je bio san, nije samo fraza. Znaju i moje generacije, nije tu bilo postavljanja uslova, nego samo da se što pre potpiše i da se obuče dres. Svaki igrač kad poraste mašta da da gol na derbiju i kad dođete dotle ispunili ste sve. Ostalo su sve biznis i kalkulacije“, priča Bošković.
Štaviše, kad je dolazio, čak se i plašio Dragana Džajića.
„Znam i kad sam ja dolazio, došao sam sa Borom Lazovićem koji je pričao u moje ime i bio sam tek punoletan, bojao sam se kad je on rekao neku smešnu cifru za ono što danas igrači uzimaju. Bojao sam se da nas Džajić ne izbaci iz kancelarije, da ne pokvarim transfer“, govori nam kroz osmeh.
Na pitanje šta su mu neka od omiljenih sećanja vezana za taj period, neke stvari se izdvajaju jasno iako je prošlo više od 20 godina, jer je između 1999. i 2003. bio na Marakani.
„Sećam se prvog derbija, gde sam i asistirao za gol Cunetu Gojkoviću. Igranje i treniranje sa Dejom Savićevićem, Lacio, Kjevo. Ostao mi je upečatljiv skup trenera, od Vojina Lazarevića, Filipovića, Muslina, Ostojića. Svaka godina je bila za sebe i nešto je ostalo da se zapamti. Trofeji koji su se osvajali, proslave, to je bilo druženje i ekipa, sa ove tačke gledišta dobro selektirana. Dobro su se i prodavali fudbaleri, znalo se, bilo je reda. I pogotovo mi je drago što nismo imali toliko stranaca, pamtim da smo 119. derbi igrali bez stranaca, to je bila poslednja generacija koja je bila bez stranih igrača“.
A kad smo se već dotakli stranaca, da se naslutiti koliko je to pitanje osetljivo za čoveka koji je na svojoj koži osetio kako izgleda kad si stranac u nekoj drugoj zemlji. I odmah se nadovezao i na problem sa kojim se mi kao zemlja suočavamo u fudbalu.
„Malo je to prepumpano, nemamo vremena da se bavimo našim igračima, lakše je kupiti, sve se brzo dešava i tako se rešavaju neke stvari. Nema vremena da se neki igrač istrpi, možda se malo i ne veruje u naše igrače. Nemam ništa protiv stranaca, ali ako već dolazi, mora da bude dva puta bolji, a oni ne prave toliku razliku. A znam da kad neko od nas ode na stranu i ne pokaže sve, odmah kritike, odmah klupa. Mislim i da su preplaćeni, znam i iz kog razloga. Tog jednog tamnoputog igrača kog zovete iz Francuske, ako je tržišna vrednost 10.000 evra, zbog infrastrukture i svega ostalog u Srbiji, da se ne lažemo, on kaže da hoće da dođe za 50.000. I onda mi krivimo klubove, a taj neće da dođe za tu cenu. Da bi ga nagovorili oni mu daju 50.000. A kad ga zovu u Mađarsku ili negde drugde gde je bolja organizacija i infrastruktura, on će otići i za 5.000. To ljudi treba da znaju, igrači neće da dođu za realnu vrednost. Kao kad naš igrač dobija poziv iz Uzbekistana. Oni tamo isto moraju da preplate. Više je igrača koji su preplaćeni, pa ne zadovolje, nego onih koji uđu na mala vrata“.
Stranaca je zaista s godinama bivalo sve više i neki od njih su danas i najplaćeniji u Srbiji. Bošković kaže da će i potencijal domaćih igrača doći do izražaja kad uslovi budu bolji.
„Mislim da je infrastruktura ključ svega ovoga što pričamo, da sutra dolaze i stranci za normalne pare. Nekad sam i skautirao i bavio se menadžerstvom i skautingom, da bi se to stopiralo, kako dovođenje da bude realno, a i naši igrači da budu cenjeniji, a ne da ih gledaju kao jeftinu radnu snagu, već onako kako zaslužuju. Osim toga, svima je jedan od glavnih prihoda marketing, a nama je on katastrofa. Zvezda i Partizan verujem da se 70 posto finansiraju iz prodaje igrača, a samo 30 posto recimo marketing. Zamislite vi da imate novu Marakanu i VIP od 3.000 kvadrata. Svaka utakmica bi bila punija, ceo dan bi ljudi čekali da odu na utakmicu. Sada nemate dovoljno mesta da parkirate kola, morate da dižete auto na ivičnjak negde po okolnim ulicama“.
Evropa u vreme kad je on odrastao kao igrač nije bila baš ovoliko ispred Jugoslavije, ali navodi primer da se danas fudbal gleda kao celodnevni posao, a ne kao trening od sat, dva, ili tri.
„Pravili smo mi igrače jer Evropa nije bila toliko daleko od nas, imali smo slične uslove, oni imaju četiri pomoćna terena, Zvezda ima četiri. Ali, oni danas imaju 40 terena, više se ne ide na trening u deset ujutru i za dva sata si slobodan. Ne, nego dođeš tu tada, pa čitaš novine, radiš, gledaš, treniraš, a ne čitaš novine u kafiću ili kladionici. Tolike pare su date za tebe, neće dozvoliti da pojedeš neku picu ili tako nešto. Tu se družiš, tu komuniciraš i rešavaš problem. A ne kod nas, odradiš trening, hoćeš da se masiraš, nećeš i paljba. Zato smo bili u korak sa drugim zemljama. Naši igrači su znali da se nose sa tim. A mi mnogo kasnimo“, navodi nekadašnji as Zvezde i spominje jedan primer.
„Vi sada da imate novu Marakanu, u fulu da je napravljena i to, verujte, taj klub Zvezda na primer, bilo koju banku da pita, neće morati da moli državu, Gasprom ili bilo koga. Na konto novog stadiona i svega što ga prati, moći će da uzme kredit sto miliona evra. Zbog toga se tako i pravi i radi. Da se ne lažemo, niko od ovih velikih ekipa ne igra Ligu šampiona da bi dobio pare, nego da diže sebi cenu i pravi marketinšku priču. To im je karta da sutra mogu da odu u banku i uzmu 200, 300 miliona da dovedu Nejmara i neke druge igrače. Pokrivaju se preko drugih strana. Zgražavam se kad čujem da klubovi kažu: Hoćemo u Ligu šampiona da uzmemo pare. Ona se igra zbog marketinga i bolje trgovine, da ti cena više skače. Te pare nisu njima ni za dve plate“, u dahu će Bošković, koji se i danas seća jedne od najvećih fudbalskih tragedija Zvezde u poslednjih 25 godina, ispadanja od Dinamo Kijeva u plej-ofu za Ligu šampiona na prelazu iz 20. u 21. vek posle dva remija.
„Jeste, baš smo se dali i fizički i psihički, jako smo bili i iscrpljeni, ali nismo imali sreće, mislim da su neke druge okolnosti bile, mogli smo i mi posle duže vremena da uđemo u Ligu šampiona. Nije nam bilo suđeno“.
Iako je i tada i protiv Lacija bilo teških poraza, čitav taj period najbolje pamti po načinu na koji ga je nosila atmosfera.
„Atmosfera. Ona je neverovatna. I danas je prave navijači, tu sam imao sreće da u zemljama gde sam igrao, da su ti klubovi sa tradicijom i da se od njih očekuje mnogo kao i od Zvezde. Ali to navijanje… Kad uzmete loptu, kao da vas povuče da imate utisak da sve možete da predriblate. To je snaga, energija koju prenose, to samo igrač može da razume. Uzmete loptu, krene huk i skakanje, mislite da ste ispred gola i da je to šansa za gol. Mislite da ste brzi, jaki, da vam ne može niko ništa. i svaki dobar potez se nagradi deset puta više nego bilo gde, ali je i kritika gora nego igde drugde. Igranje u velikim klubovima to traži i morate tako. Imate dosta igrača koji su odlični, ali kad su došli tu nisu mogli da se snađu i da igraju. Mene je to radilo, nisam morao ni da treniram, kad izađeš sa tom majicom i na tu travu, ne može niko da te zaustavi“, smeje se Bošković.
Kad vraća film unazad i gleda gde je već postalo jasno da će postati profesionalni igrač izdvaja posebno jedan detalj koji je mnogo značio.
„Jako je bitno kod mladih igrača, pogotovo to 14, 15, 16 godine, konstantnost motivacije, a ne intenzitet. To je jako bitno. Intenzitet ide gore-dole. Dođe dobra utakmica, motivisani ste, dođe druga, intenzitet padne. Bitan je kontinuitet. Ako to održite, nema šanse da ne napravite nešto. Đoković je najbolji primer, on ima kontinuitet motivacije, kod njega nem tih oscilacija, samo kontinuitet motiva“.
Međutim, motivacija i želja svojstvena mlađim igračima ponekad raspaljuju i prkos i ludost i otvaraju vrata ponekad i opasnim stvarima.
Jednu takvu je mogao i Bošković sebi da napravi kad je na asistenciju Branka Jelića dao gol Hrvatima u dresu mlade reprezentacije Jugoslavije 1999. u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo. Juga je odigrala 2:2, a Bošković je imitirao „rafal“ i „pucanje“ ka tribinama.
„Po pitanju toga u Zagrebu, to je bila proslava gola, bio sam jako srećan jer su nas pet, šest dana pre toga dobro pobedili u Beogradu. Otišli smo sa drugim timom i igrači su bili stariji od mene i po godištu. Taj gol me fascinirao, pogotovo u Zagrebu, bila je i A reprezentacija dan kasnije i prva utakmica posle rata i svega, ta proslava je bila meni… Batistuta je tresao mreže po Italiji, možda sam i gledao neku utakmicu pre toga, nisam imao svoj stil da se radujem zavisilo je od situacije. Uradio sam to u njegovom stilu, ali aludira se na neki drugačiji način. Bio sam mlad i lud i nisam razmišljao u tom kontekstu nego kako se radovao Batistuta“, objasnio je Bošković.
Nakon što je završio svoj boravak u Zvezdi preselio se u Pari Sen Žermen 2003. i tu je ostao do 2005. kada je prešao u Trou i posle toga u Rad. Sećate se tog tima PSŽ-a iz ranih dvehiljaditih? Možda ponajviše po Ronaldinju. Tada se pisalo da Branko menja Brazilca u Parizu (a kako i ne bi kad je uzeo desetku, koju je legendarni as imao na leđima u svojoj drugoj sezoni u PSŽ), mada se Bošković od tih pisanija ograđivao.
„Da sam imao ovu pamet, mogao sam drugačije da prosperiram. Uvek sam razmišljao da kad odem preko, da ćemo pričati o uslovima. Odlazak u Pariz mi je bio jedan od najboljih perioda u životu, rodio mi se stariji sin, osvojili smo Kup, bili smo drugi posle loših rezultata jedno pet godina. Odličan period, dobro druženje, fenomenalan period. Sjajno iskustvo“.
Pamti Pariz po utakmicama i golovima, ali i po druženju i gradu za koji je dao golove protiv Olimpika iz Marseja u velikom derbiju (3:2), „ratu“ između severa i juga Francuske. Iako možda nama možda deluje da je u to vreme PSŽ bio „egzotika“, a da je kasnije postao ekskluziva i „plastika“, nije baš tako.
„I u tome je razlika, ali iskreno, veruj mi da sa ove tačke gledišta. Bez obzira što Pariz tad nije davao tolike pare, mogao je da da za par igrača, ali svi ostali kad ih zovne Pariz ili Marsej, isto trče tamo. To je njima odskočna daska i prestiž da se dođe tamo da se igra. Roten je igrao finale Lige šampiona. Monako je bio super i grad i klub, isto bi mu dali pare ali nije isti prestiž igrati za PSŽ i Marsej kao za Monako ili Nicu. Svi žele da dođu u Pariz i Marsej, kao i mi u Partizan i Zvezdu. Tad Pariz kad traži Rotena i odreši kesu, nije mogao da duplira tako i plaća. Nego se znalo imao si tri, četiri ekstra plaćena, pa tri, četiri malo ispod. Uglavnom koga god su zvali, došao je trčeći. Marsej i kad je bio loš, dolazili su igrači“.
Sa nekima od saigrača iz tog perioda je i dalje u kontaktu, a mnogi se sećaju Danijela Ljuboje, napadača koji je sredinom dvehiljaditih privlačio pažnju živopisnim frizurama, koliko i golovima.
„Čujem se, u kontaktu smo i sad je baš bio za Novu godinu i tu je za praznike, ali nisam mogao da se vidim sa njim. Čujemo se stalno, znam za neke periode koje je imao u životu i to mi nije strano. Prišao je crkvi na pravi način. Ima svoje razloge i to najbolje može on da objasni. Okrenuo se pravim vrednostima i s obzirom na prošlost i kako je pre živeo, ovako mu je bolje“, kaže Bošković o Ljuboji.
Stvari su se u Parizu promenile kad su se promenili predsednik i čitava garnitura u klubu. Boškoviću i još nekim igračima je rečeno da klub ne računa na njih i to je bio okidač da ode u Trou.
„Na nagovor tih ljudi, iz Troe, dolazili su da gledaju prijateljske, molili, crtali, govorili: igraćeš ovo, ono. Nisam imao strpljenja, počele su pripreme i mislio sam taj klub je na 150 kilometara od Pariza i da ću tu da premostim neku godinu dok ne nađem nešto drugo. Sve se okrenulo kako ne treba, što mojom greškom, što radom kluba ali i trenera. Manja sredina, manji klub, razmišljanja drugačija i eto šta da kažem, to mi je bio pogrešan izbor. Ovamo imate Pauletu, a ovde igrača od 19, 20 godina pozajmljenog iz Monaka. Realno treba da igra drugu ligu da se kali, a ne da igra protiv Monaka koji u to vreme igra Ligu šampiona“.
Jedan deo karijere Bošković je proveo i u Americi, u DC junajtedu, gde kaže da je iz prve ruke video i naučio zašto Amerikanci zgrću prevelike sume od sporta.
„Pa razvijaju se od onoga kad sam ja bio, napredovali su. Dosta igrača u Evropu prodaju, pričao sam o marketingu i sistemu funkcionisanja i šampioni su u tome. Samo uz pomoć toga opstaju i mogu da dovedu Ibru, Džerarda i Runija. A tek kad bi imali istoriju, tek bi onda čudo napravili kao u košarci gde imaju tradiciju. Napreduju i prave igrače, sve što sam pričao za infrastrukturu, samo neka prekopiraju od njih i ne mogu da pogreše. Kad oni privole toliko ljudi, pojma nemaju, pravila ne znaju, a dođu da gledaju. Evo neka ovde pokrenemo bejzbol ligu i da napunimo stadion. Dođe 20 ljudi, možda rodbina. Zamisli kakvi su onda oni doktori. Oni tamo aplaudiraju kad se korner izvodi. Dakle, Amerikance treba pogledati, poslati ove naše stručnjake s kravatama od dve, tri hiljade evra da pogledaju kako se pravi biznis plan, pogotovo naši veliki klubovi“.
Iako je bio u konkurenciji za reprezentativni dres u seniorskom timu SCG, nije otišao na Mundijal u Nemačkoj 2006, a u to vreme je malo ko mogao i da zamisli da će Srbija kao samostalna zemlja čekati još 18 godina da ode na Evro.
„Veliki uspeh su napravili uz celu situaciju koja je bila turbulentna i izbori i to. Piksi i igrači su to izgurali do kraja, bilo je pritisaka sa svake strane. To kad se približi vreme početka odigravanja, kad se vidi ko je zdrav i ko nije, onda može da se daje neki sud i očekivanja. Kvaliteta ima svaka ekipa koja se izborila da ode tamo, Nadam se da je Srbija izvukla pouke iz Katara. Nadam se da će se sada bolje prilagoditi. Krajnji sud da damo pred početak. Da se vidi atmosfera, forma“, kaže nam.
Prija mu što se o Vasiliju Adžiću na Apeninima piše kao o velikom talentu Crne Gore, za čiju je ekipu Branko igrao posle 2006. kada je postala samostalna država.
„A mali Adžić nema ko u Crnoj Gori nije rekao da je vrhunski igrač, može da izraste u odličnog igrača, pravi potez i vreme da ide u Italiju, ako ode na pravi način da ga gledaju kao budućnost da ga ne bace u vatru, on može da bude drugi Jovetić, Vučinić. To su igrači ekstra klase tako može i on, nadam se da će mu ljudi koji rade transfere pozabaviti se njegovim razvojem, a ne samo ciframa“.
Za kraj nismo mogli da propustimo da pretresemo i rezultate Zvezde i Partizana ove sezone, pošto su crno-beli završili jesenji deo prvenstva na prvom mestu, dok je Zvezda pod vođstvom Baraka Bahara razočarala u Ligi šampiona.
„Dobro, na kraju da su se stvari dešavale sve se završilo kako treba, ima dosta da se igra, Zvezda će da se fokusira na prvenstvo i titulu, pravo vreme da dovedu trenera posle ovakvih rezultata. Da su ostavili ovog prethodnog trenera, bilo bi oscilacija i dolazak Miloja je prava stvar i da će da to posloži i fokusira na prvenstvo da osvoji, da bi mogli sledeće godine da igraju Ligu šampiona. Partizan pod vođstvom Duljaja, milo mi je zbog njega što se bori svim sredstvima i srcem i što pokušava da vuče Partizan gde je nekad bio. Ne može sve sam, mnogo ima problema i svaka mu čast“, zaključio je Branko Bošković.
BONUS VIDEO: Kristijano Ronaldo u 92. minutu postigao 54. gol u sezoni
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
