0
Sa jedne strane ideja o fudbalu za brzinu više, hitrim tranzicijama, vihornim krilnim napadačima, lucidnim potezima "majstora na petoparcu", a sa druge strane blato i bunkeri.... Ne ide.
Put od ideje do realizacije je uglavnom nepredvidiv, da bi se zamišljeno sprovelo u delo ne pita se samo onaj kome se upali lampica, već je neophodno da se ispune uslovi na koje se često ne može uticati.
Sa takvom okolnošću se od početka sezone suočavao stručni štab Fudbalskog kluba Partizan, a sva trnovitost puta je izašla na videlo od početka kalendarske godine.
PROČITAJTE JOŠ
Ekipa trenera Sava Miloševića je odigrala pet mečeva u drugom delu sezone Linglong Superlige i već je izgubila četiri boda, zbog remija u mečevima protiv TSC i Crvene zvezde.
U obe utakmice Partizan je bio sprečen da predstavi sebe u najboljem svetlu, odnosno da demonstrira igru koja je mogla da bude viđena jesenas u utakmicama Lige Evrope.
Ideja trenera Miloševića da Partizan igra otvoreno, da koristi brzinu svojih krilnih napadača, te kreativnost igrača poput Bibarsa Natha i Sejdube Sume, te sposobnost Umara Sadika da se „izmigolji“ čuvarima nije sprovedena u delo, zbog jasnih objektivnih razloga.
Utakmica u Senti, gde TSC igra kao domaćin, ostala je u senci očajnog stanja terena, gde Miloševićeve ideje nisu mogle da budu sprovedene u delo, a Partizan je do jednog boda uspeo da stigne tek u nadoknadi vremena, iz jedanaesterca.
„Nisam zadovoljan terenom, glavni je krivac što nije viđen bolji meč“, rekao je Milošević posle meča.
Stanje podloge na srpskim terenima je samo jedan od razloga zašto Partizan ne igra onako kako bi trebalo.
Drugi je tradicionalni „bunker sistem“ odbrane koju forsiraju srpski timovi kada se suprotstavljaju kvalitetnijim rivalima.
Uz čast izuzecima, to je slučaj sa gotovo svim ekipama iz Linglong Superlige Srbije kada dođu u situaciju da se nadmeću sa favoritima poput Partizana i Crvene zvezde.
„Imamo stvar koja je jako komplikovana ako želite da se vidi naš kvalitet igre, da bude vidljiv i uočljiv ljudima koji nisu fudbalski stručnjaci. Mi ćemo igrati našu ligu koja je specifična… Mi posed u tim utakmicama imamo pa imamo, protivnici nam prepuštaju veći deo terena, daju nam loptu u noge. U jednoj takvoj igri nema tranzicije, nema brzine. Brzine su smanjene… Teško će ljudima biti da vide koliko smo se popravili ili koliko smo podigli našu igru. Nama su parametar za to evropske ekipe, ali ćemo sada morati te parametre da izvlačimo iz naše lige. Biće specifično jer ti rivali neće biti u situaciji da nas toliko ugroze. Imaćemo loptu u nogama, ali morate da znate šta ćete sa njom“, rekao je Milošević u nedavnom intervjuu za emisiju „Bez ustručavanja“.
Prema viđenom u prethodnih pet utakmica fudbaleri Partizana se muče sa odgovorom na zahtev iznet u poslednjoj rečenici izlaganja šefa stručnog štaba.
Partizan je od prve utakmice drugog dela sezone imao velike probleme da stvori šansu za gol, ali je duel protiv Radnika uspeo da reši u svoju korist bez većih poteškoća.
Ipak, način na koji se to dogodio je mogao da boljku koja je do izražaja došla u narednim mečevima…
Tri prekida, tri gola za tri boda. Imao je Milošević zamerke na igru svoje ekipe, ali je morao da bude zadovoljan rezultatom i osvojenim bodovima, uz svako pravo da iskoristi uvek neugodnu frazu „da su noge još teške od priprema“.
I jesu bile teške pripreme. Dva odigrana turnira u Turskoj i Kataru su više imala takmičarski nego pripremni dojam, a srpski tim je imao priliku da odmeri snage sa veoma jakim protivnicima.
Još značajnije od toga, sa protivnicima koji imaju nameru da igraju fudbal i protiv kojih Partizan može da demonstrira svoje kvalitete poput brzine, eksplozivnosti, reakcija u trenutku i momenata inspiracije ofanzivnih igrača.
Srpski fudbal je nešto drugo. Milošević je na to upozorio, ali se čini da je to i dalje zagonetka za koju nema rešenje.
Radnik jeste pobeđen, poraz jeste izbegnut u duelu sa TSC, potom je usledila i pobeda nad Proleterom, ali je u tom meču, završenom rezultatom 3:0, svaki od golova bio proizvod situacije, a ne kreacije, osmišljene akcije ili efikasne strategije za razbijanje bunkera.
Ako se večiti derbi, bar prema prikazanom i činjenici da je realnog fudbala bilo manje od pola sata, može posmatrati kao utakmica koja se nije ni dogodila, onda je duel sa niškim Radničkim bio apsolutna potvrda tvrdnje da je Partizan naštelovan na igru koja se ne igra na superligaškim terenima.
Miloševićeva mišljenja iz izjave date za emisiju „Bez ustručavanja“ su bila apsolutno potvrđena, protivnik se često branio sa devetoricom fudbalera na svojoj polovini, nedopuštajući veznim igračima Partizana da pronađu nikakvu pukotinu, dok je šansu vrebao iz kontranapada.
Sličnoj taktici je u prvom delu sezone pribegao Čukarički, pa je na kraju uspeo da osvoji sva tri boda i da stavi do znanja Partizanu da će borba za titulu i ove sezone biti izgubljena i pre novogodišnjih praznika.
U takvim okolnostima golovi mogu da „padnu“ samo kao posledica trenutne genijalnosti, poput tadašnjeg šuta Đorđa Ivanovića sa više od 20 metara, ubacivanja iz kornera koji bi moglo da „padne“ na glavu nekome od dugajlija, odbitaka iz šesnaesterca, neuspelih ofsajd-zamki kao kod gola Bojana Matića, penala ili slobodnih udaraca.
Tu se dolazi do još jednog problema… Partizan je odlaskom Zorana Tošića ostao bez ubojitog oružja za superligaške bunkere, a kroz godine je dokazano da je crno-belom timu uvek neophodan bar jedan vrhunski izvođač slobodnih udaraca. Kao što je to ne tako davno bio Nikola Drinčić.
U aktuelnim okolnostima, Partizan ne izgleda kao ekipa koja je sposobna da pronađe način za razbijanje protivničkih bedema, nužno postavljenih u svakoj utakmici, a retki izuzeci samo potvrđuju to pravilo.
To ne mora da znači da Milošević i njegov stručni štab ne rade dobro, naprotiv, rezultat njihovih ideja je viđen kroz neočekivano kvalitetnu avanturu u Ligi Evrope, koja je mogla i da se nastavi da je bilo više sreće i iskustva.
Problem je jednostavan, ali je pitanje koliko i za koje vreme je rešiv… Evropski fudbal i srpski fudbal su dva različita sporta, u njima često ni sva osnovna pravila nisu ista, ali je situacija apsolutno jasna – Partizan mora da nađe način da igra srpski fudbal, inače neće ni doći do prilike da se pojavi na velikoj sceni, koja je jedino pravo merilo za ovaj i ovako naštelovan Partizan.
