0
Vraćam se sa Marakane, u krcatoj 17-ici dva klinca pričaju i jedan kaže: "Meni je ChatGPT napisao pismeni i dobio sam peticu".
Drugi kaže da je popravio ocenu iz vladanja i da se smirio jer je valjda profesorku pogodio jabukom nenamerno, ali je ipak bio kažnjen.
PROČITAJTE JOŠ:
Mislim se u sebi: e kad bi tako moglo da se „prepisuje“ i u fudbalu ili da „čet dži pi ti“ dovodi pojačanja, Crvena zvezda ne bi ispala najgora po skoru u Ligi šampiona ove sezone, a ni Partizan verovatno ne bi ispao „petardom“ u kvalifikacijama.
I dok su mi reči ljudi oko sebe nevoljno provaljivale u uši, sa rancem u rukama i klackajući se autoputem preko pune Gazele ka Novom Beogradu, u glavi sam pokušavao da se skoncentrišem i prebiram fotografije i kadrove koje sam uhvatio na Marakani. Tamo su nekih sat ranije svoj meč završili Zvezda i Mančester siti.
Zvezda je grupnu fazu Lige šampiona završila na poslednjem, četvrtom mestu grupe, nije uspela da ponovi rezultate iz prethodna dva učešća kada je imala bar po jednu pobedu, a sad je imala samo jedan bod.
To je manje-više ispričana priča, oni koje zanima već su to videli i utefterili. Utakmica nije bila specifična po tome što je Pep Gvardiola na teren izveo rezervni sastav i klince, koje kao da je hteo da kali u Beogradu i što je u tome i uspeo jer su Mika Hamilton, Oskar Bob i Kalvin Filips davali golove uglavnom rezervisane za recimo Erlinga Holana, Kevina De Brujnea ili Hulijana Alvareza.
Zvezda je izgubila 3:2 pred svojom publikom, koja je došla „naoružana“ rekvizitima u bojama Mančester sitija, uzetim verovatno prethodne večeri u centru Beograda.
Koji dan pre te utakmice sam počeo da razmišljam i da promenim malo ulogu i iz ove novinarske uskočim u kožu fotoreportera.
I mogu da vam kažem, krvav je to ‘lebac, što bi rekao naš narod. Dan pre meča tražio sam od kolege iz foto službe neki dobar fotoaparat, jer je on „ulaznica“ za atletsku stazu stadiona „Rajko Mitić“ kad se akreditujete za atletsku stazu umesto za novinarsku ložu.
„Imaš sreće, taman mi je stigao jedan, ali neću moći da ti dam i telefoto objektiv“, dobio sam odgovor i protrljao ruke. Počele su da se tresu malo onog trenutka kad sam shvatio da je to „tek“ poluprofesionalna mašina, a košta kao kvadrat na Dorćolu.
Znate, kad ste laik, zamišljate da je i 500 evra za nešto kao što je aparat oho-hoooo! A realnost je potpuno drugačija, pa će gomila fotografa da vam kaže – bolje da mi ukradu auto, nego aparat.
Idemo dalje. Stigao sam na stadion manje od sata pre početka utakmice zakazanog za 18.45. Dok sam se probijao kroz masu ljudi, došao sam do ulaza namenjenog fotoreporterima i obezbeđenog policijom.
Dobiješ marker, uđeš unutra i nakratko se pomešaš s navijačima na zapadu, samo dok se niz stepenice ne spustiš do staze gde te redari propuste da prođeš.
I tu gledaš gde ćeš po principu – kud svi Turci, tu i mali Mujo. Vidiš fotografe s jedne, vidiš ih s druge strane i izvadiš iz ranca pasulj, pa gataš gde će biti više uzbuđenja.
Moraš da izabereš stranu jer tokom igre nema šetanja tamo-amo. Pa ako ti se zalomi gol, ili tako nešto, na konju si.
Birao sam prvo južnu stranu na koju su igrači Zvezde napadali u prvom poluvremenu i tu uhvatio samo šut Koste Nedeljkovića i loptu kojoj je malo falilo da okrzne prečku.
Iza mene su navijači Mančester sitija, gde u jednom trenutku vidiš Poljaka kako viče „Kosovo-Srbija“ i diže ruku u ritmu zajedno s navijačima Zvezde na suprotnoj strani stadiona.
Vidiš i kako je Pep Gvardiola ozbiljnog izraza lica od kada je izašao na teren i mirno seo na klupu, vidiš i kako Hulijan Alvarez „baca kosku“ kolegi, dok su „delije“ okrenule lutku u bojama Sitija naopako i istakle je na severu.
Uhvati ti oko i kako neki Bugari na tribini gde su pristalice „građana“ drže zastavu sa grbom Sitija i bojama bugarske zastave.
„Prekoputa“ stoji nekoliko „skinutih“ obeležja od Engleza, a oko terena stalno kruže ljudi u odelima i kontrolišu da li se koriste mobilni telefoni i puše cigarete.
Zbog njih se osećam kao švercer koji „valja“ drogu i kad pokušavam da kucam poruke, a ne kad ne daj Bože fotografišem ili snimim nešto. To je strogo zabranjeno, kažu: „Ne igraj se, mogu da te izbace“. Jednu opomenu sam i dobio.
Aparat sam nema dovoljan „zum“, jer nema odgovarajući objektiv, pa sam ograničen na dešavanja na ovoj strani terena i osećam se kao da vozim neku staru „dvojku“, dok su pored mene parkirana dva Ferarija. Iskusniji kolega pored mene, vidim, priča u aparat i objašnjava da tako ostavlja tag, a u jednom trenutku mi je prst prešao preko okidača i trepnuo sam kao da sam opalio iz snajperske puške.
Tek kad sam pogledao na ekranu uređaja, video sam da sam uhvatio momenat kad Oskar Bob šutira i daje gol za 2:0. Da sam omanuo trenutak, ode mast u propast.
Međutim, ma koliko ste vi tu fudbalerima i trenerima fizički bliže nego kad sedite na tribinama i svom „prirodnom“ mestu kao novinar ili kao navijač, neke situacije dole prosto ne vidite dobro.
Da li je ofsajd, gde tačno ide lopta… Nekad vas iznenadi i kad vidite da je završila u mreži, dok u drugim situacijama već „vidite“ gol, a ona ode negde levo. Sve su to neke od prednosti prenosa ili gledanja sa tribina, pa onda kad dođete kući morate da pogledate opet da biste stekli kompletniju sliku.
Primetite vi tu kako je mladi Hamilton nabrijan da da gol da bi se pokazao i uradio je to dečko za kog su Englezi podsetili da je ne tako davno bio sakupljač lopti na utakmicama Sitija.
Ne može da vam promakne ni koliko je Jovanu Mijatoviću teško pao poraz i činjenica da je pogađao okvir gola, ili da njega neka deca tu pored žickaju za dres.
Sve je to neka vrsta „intimnosti“ koju dobijete kad uđete u ulogu „fotosa“, ali i življe osećate buku, ponavljanje Engleza kao papagaja: „šampion Siti“, ali i brzinu fudbala, pa vas cela atmosfera „kupi“, ali sve vidite kroz dobar kadar i „nišan“ objektiva, umesto da uživate u fudbalu, a zato se, valjda, dolazi na stadion.
BONUS VIDEO: Navijači provocirali Kristijana Ronalda
